240922_DEE52011600P

Vršac Airshow 2024

Septembar 2024. godine je bio krcat zanimljivim vazduhoplovnim događajima širom Evrope. Ništa drugačije nije bilo ni u Srbiji. U samo tri dana imali smo dva vrlo interesantna događaja. Prvi je bio prikaz sposobnosti Vojske Srbije „Zastava 24“, a drugi  aero-miting „Vršac 24“, koji je i tema ove reportaže.

Povod za ovaj aero-miting je proslava impresivnih 100 godina Vazduhoplovne akademije tj. organizovanog vazduhoplovnog školstva u Srbiji. Veliki jubilej koji je zaslužio da se obeleži na adekvatan način, što je i urađeno. Vršački aero-miting je bio dugo čekano osveženje u svakom smislu. Vojska nas je navikla da ona bude ta koja pravi vazduhoplovne spektakle, ali nekako zadnjih godina tenkovi i oklopna vozila dominiraju aerodromima, dok je avijacija potisnuta u drugi plan. Zato su verovatno i mnogi ljudi bili odušuvljeni vršačkim aeromitingom. Možda to i nije bio najbolji vazduhoplovni događaj, možda može još bolje da se organizuje, da se napravi još bolji letački program i broj učesnika, ali to niko nije primetio, svima je bilo super i svi smo uživali.  Uz iskrenu zahvalnost organizatorima očekujemo da se ova tradicija, koja ima dosta potencijala, nastavi. U prilog moje tvrdnje ide i podatak da je ovaj događaj posetilo gotovo 15000 ljudi iz čitave Srbije. I subjektivno i objektivno mnogo veće brojke i bolji efekat nego za prikaz na Batajnici, sa neuporedivo manje uloženih sredstva.

Ovo je bio jedan u nizu mojih profesionalnih angažmana poslednjih meseci, ali ne pamtim da sam u skorije vreme odradio neko snimanja sa ovoliko lakoće i elana. Probaću da onima koji nisu bili prenesem deo atmosfere, a one koji su bili da podsetim na najbolje trenutke.

Melanie Astles & EA-330SC

Da počnemo od nastupa koji je privukao najviše pogleda i uzdaha. Melani je sa svojim Extra 330 bila ništa drugo nego ekstra. To su oni trenutci kada svi na aerodromu, bez obzira da li ih avijacija zanima ili ne, gledaju u nebo sa spuštenim vilicama. Brilijantan nastup, a i vrlo fotogeničan ;)

240922_DEE52011600P

Soko G-2 Galeb  „Galeb Teama“

Stars-a više nema, ali tu je „Galeb Team“ i pilot Dragan Zlokas, koji je u izuzetno zanimljivom nastupu (što bi stranci rekli “solo displey-u”) pokazao mlaznu akrobatsku eleganciju Galeba. Vizuelno najatraktivniji nastup, posle pomenute Melani.

240922_DEE6493-Enhanced-NR_1600P

240922_DEE7139-Enhanced-NR1600P-2

Airbus H-145  Helikopterske Jedinice MUP-a

Helikopterska jedinica MUP-a je počela da daje veliki doprinos vazduhoplovnim manifestacijama u Srbiji. Ne samo da su tu, već aktivno učestvuje u letačkom programu i to izuzetno kvalitetno. Na prošlogodišnjem „Granitu“  Super Puma je oduševila publiku, a ovog puta smo imali priliku da vidimo pilota instruktora Miloša Milutinovića koji je sa svojom mašinom odradio neke stvari koje do sada na ovim prostorima nismo videli. Ovo je verovatno jedan od onih nastupa gde su piloti (posebno piloti helikoptera) bili više oduševljeni od publike. Fantastični „rotor flip“ me je naterao da za trenutak sklonim oko sa tražila foto-aparata i pogledam šta se to dešava na nebu. Ovaj nastup mi uliva optimizam da ćemo ubuduće imati vrlo kvalitetne „solo displey-e“ iz državnih sistema (čitaj: vojske ili policije), kao što smo nekad imali (iz RV-a). Uz dodatno usavršavanje programa, ovakvi nastupi bi bili rado viđeni i van naših granica!

240922_DEE60721600P-2

240922_DEE62301600P-2

Kamov Ka-32  Helikopterske Jedinice MUP-a

Kamov ne mora da izvodi vratolomije, dovoljno je samo da se pojavi i napravi svoj šou sa nekoliko tona vode. U Vršcu Ka-32 (YU-SVS) nije gasio požare, ali jeste pravio dugu.

240922_DEE16461600P

 SILA 450 Aero kluba Ćuprija

Bilo je interesantno posmatrati kako pilot dvomotornog lovca MiG-29 ppuk. Dejan Beda izvlači maksimum iz ultralakog aviona domaće proizvodnje Sila 450c.

240922_DEE41541600P

Piper Seneca IV & Cessna 172 Vazduhoplovne akademije

Domaćini iz trening centra Vazduhoplovne akademije nastupili su sa četiri Cesne 172 i jednom Pajper Senikom.

240922_DEE09451600P

Utva Sova

Evolucija legendarne Utva 75. Ovo je prvi put da sam imao priliku da fotografišem Sovu u vazduhu.

240922_DEE4385-Enhanced-NR1600P

Cessna 525 CitationJet – Prince Aviation

Naizgled običan biz džet koji je niskim preletom pozdravio publiku, ali nije baš tako. Cessna 525 CitationJet domaće avio-kompanije Prince Aviation je vrlo jedinstvena letelica, to je prvi sertifikovani avion na svetu sa ugrađenom opremom za internet baziran na Iridium Certus mreži satelita. Zahvaljujući 66 satelita u niskoj orbiti, ovaj sistem omogućava konektivnost praktično sa bilo koje tačke na planeti.

240922_DEE15301600P

MiG-29 RViPVO Vojske Srbije

Dva Miga 29 iz 101. eskadrile “Vitezovi”, jedan dvosed UB, drugi modernizovani jednosed SM+, rutinski su odradili prikaz bliske vazdušne borbe. Brzo, efektno i bučno, kako to oni inače rade. Stvari su se dešavale na nešto većoj distanci, zato nema “close up” kadrova. Bilo je i boljih prilika za fotkanje Migova, pa je ovog puta više imalo smisla posmatrati šou na nebu, umesto juriti za dobrim kadrom kroz objektiv.

240922_DEE1954-Enhanced-NR1600P

Airbus A319 AirSerbia

AirSerbia je svoj doprinos dala preletom putničkog aviona Airbus A319.

240922_DEE20301600P

Utva Lasta V-54 Vojska Srbije

Efektan prikaz mogućnosti domaćeg školskog aviona.

240922_DEE72961600P

PZL M-18 Dromader,  JAT Privredna avijacija

240922_DEE3521-Enhanced-NR1600P

I par kadrova stajanke…

Najbolje svetlo za kraj

Iz nekog razloga postoji ustaljena praksa da se aeromitinzi uglavno realizuju u najgore doba dana, a to je od 11 do 14h. To je ono doba kada svi inače gledaju da se sklone u hladovinu, a na aeromitingu su primorani da budu na suncu i još gledaju u nebo. Neuporedivo bolji termin za ovakve događaje je druga polovina dana, recimo neki raspon od 15h do 18h. Tada je sunce slabije, mnogo je prijatnije, a o fotografskim prednostima i da ne pričam. U Evropi su ovo uvideli pa ima sve više “popodnevnih” aeromitinga. No da se vratimo na Vršac…
Po završetku aeromitinga i nakon predaha pilota usledio je odlazak letelica na svoje matične aerodrome. Ovo su trenutci vredni čekanja. U totalno opuštanoj atmosferi, odličnim svetlosnim i atmosferskim uslovima, počeli su odlasci, to jest drugi (nezvanični) deo aeromitinga. Letelice su jedna po jedna poletale, a većina napravila i po neki “brišući” pozdrav.

240922_DEE68491600P

Mil Mi-35M, 714.pohe “Senke”, 98. avijacijska brigada, RViPVO Vojske Srbije

240922_DEE74271600P

Verovatno može i niže, ali samo koji centimetar niže 😎
Mi-17 RViPVO Vojske Srbije iz sastava 890. mešovite helikopterske eskadrile “Pegazi”

240922_DEE7518_1600P

Kamov Ka-32 Helikopterske Jedinice MUP-a obasjan popodnevnim suncem. Do sada nisam imao prilike da ga fotografišem po boljem svetlu.

240922_DEE75341600P

Airbus H215 Super Puma Helikopterske Jedinice MUP-a. Ovog puta je bio samo na statičkoj postavi, ali nadamo se da ćemo na nekom narednom događaju videti i neki atraktivni program, nešto puput onoga na vežbi “Granit 23”.

240922_DEE71771600P

Tecnam P2006T Mk II kompanije Prince Aviation.

Pratite me na Facebooku i Instagramu

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2024

Read More

DEE_MG_4046_ED1600P

Prokletije, opet

Prokletije ne mogu da dosade, naročito ne u junu.  Nije da planina nije lepa pre ili kasnije, samo nekako mi se čini da je tada balans potpun. Idealna temperatura, sneg se otopio taman koliko treba, izuzetno dugačak dan, a gužva je manja. Ta kombinacija intenzivno zelene vegetacije i sivih krečnjačkih zidova koji se uzdižu stotinama metara iznad dolina čini ceo ovaj kraj pomalo nadrealnim. Rano leto je pravo vreme za planinarenje, ali i za fotografisanje Prokletija. 

Povod ove posete Prokletijama i Grbaji je bilo učešće u plannarskom kampu koji organizuje GSS Srbije. Iako su u pitanju gorski spasioci, cilj ove avanture nije spasilaštvo već isključivo druženje i planinarenje. Tokom četiri dana bilo je sveg, od nezaboravnog druženja u planinarskom domu, preko klasičnih uspona na vrhove ovog  kraja, po do venčanja na vrhu Popadija. Tu i tamo našlo se i vremena za po koju fotografiju, ovog puta uglavnom iz nešto drugačije perspektive.

Projketije, Montenegro © dimitrijeostojic.com

Pogled iz pravca Popadije ka Karanfilima. Spoj  travnatog dela u prvom planu, sa tipičnim izgledom Prokletija u pozadini. Jedinstveni miks
pitomog i surovog koji se najbolji vidi tokom grebenske ture Volušnica-Talijanka-Popadija.

DEE_MG_3883_ED1600P

Nakon oluje koja je besnela dolinom cele noći, oblaci su počeli da se razilaze. Za one koji su stigli u planinarski dom “Branko Kotlajić” prethodne večeri, a pre nisu bili u Grbiji, ovu su bili trenuci gde je mistična jutarnja magla lagano počela da otkriva magiju doline Grbaje. 

DEE_MG_3849_ED1600P

Daleko iznad kraja doline pojavio se i karakteristični vrh na kome nikada nisam bio. Mislio sam da je to Maja Koprištit, jer je pod tim nazivom upisan na skici u planinarskom domu, međutim na novim digitalnim kartama (OSM i sl.) označen je kao Dževahirit (2445).

DEEDJI_0526_ED1600P

Grbaja (Grebaja ili Grebaje) sa okolnim vrhovima obasjanim kasnim popodnevnim suncem. Ne znam odakle konfuzija oko imena ove prelepe doline, ali godinama sam je poznavao samo pod nazivom Grbaja, dok se danas uglavnom naziva Grebaja ili Grebaje. Verujem da je to tačniji naziv koji koriste lokalni stanovnici i koji je šire zaživeo tek od kada je turizam počeo intenzivnije da ulazi u ove krajeve, dok je Grbaja ostao samo stari topomin koga uglavnom koriste planinare koji ovaj kraj obilaze već više decenaja. Budite slobodni da u komentarima date tačnije objašnjenje.

 

 

DEE_MG_3927_ED1600P

DEE_MG_4046_ED1600P

Srce Karanfila: Severni vrh /Maja Bals 2460 (levo), Veliki vrh / Maja Gur e Zjarmit 2490 (sredina) i Južni vrh / Maja e Keq 2441. 

DEEDJI_0502_ED1600P

Oko Skakavice (Savino Oko), jedan od bisera Prokletija. Boravak u vodi čija je temperatura uvek između 3 i 5 °C je poseban (pomalo bolan) doživljaj. 

DEEDJI_0644-Enhanced-NR_ED1600P

Jezerska dolina ili Buni Jezerces je veliki cirk koja se nalazi na teritoriji Republike Albanije i počinje tik uz granicu sa Crnom Gorom. Šest ledničkih jezera je ušuškano između okomitih vrhova poput Maja Bojs, Čokišta, Maja Kolajet i Maja Koherhanes. Kao što sam već to opisao u temi sa uspona na vrh Maja Bojs, usudio bih se da kažem da je ovo jedno od najlepših mesta na čitavim Prokletijima (i šire).

DEE20240629_100212_ED1600P-2

Obično je u rano leto nivo vode dosta veći, što krajolik čini još zanimljivijim.  Manje vode ima i nekih prednosti, npr. prvi put sam se okupao u velikom jezeru, jer je temperature vode bila više nego prihvatljiva. Nakon toga mogu samo da preporučim da se tokom letnjih uspona na Maja Jezerce obavezno unapred ukalkuliše i pauza za kupanje na velikom jezeru, u povratku naravno.
Uživanje u prijatnoj vodi ledničkog jezera sa pogledom na okolne stene koje formiraju zid od 600+ metara visine je neprocenjivo iskustvo. 

DEE_MG_4137_ED1600P

Pogled na Maja BojsKaranfile daleko u pozadini.

DEEDJI_0655_ED1600P

Maja Jezerce ili Jezerski vrh, sa svojom visinom od 2694 metara predstavlja najvišu tačku ne samo Prokletija, već čitavih Dinarida.

Na vrhu Maja Jezerce. Kratki citat iz izveštaja koji opisuje poslednji deo uspona:
Kako smo se približavali Jezerskom vrhu primetili smo da su kuluari puni snega, što smo znali, ali ipak bilo je paradoksalno, jer generalno na Prokletijima primećujemo manje snega i vode nego inače. Očigledno je mikro-klima na Jezercetu specifična i sneg se ipak samo tu zadržao. Prolazimo i tehnički najtežu deonicu, koja je primetno teža nego inače, ali realno ništa što ovakvu grupu može da zaustavi. Umesto preko snega ili uz levu stranu stene (gde inače ide staza), odlučili smo da se popnemo preko stene sa desne strane kuluara. Tu fiksiramo uže za bolt na vrhu, kako bi se svi bezbednije popeli. Pola sata kasnije čitava grupa je bila na najvišoj tački Prokletija.

DEEP24_MG_4188-Enhanced-NR_ED1600P

Danju smo planinarili, noću se uz gitaru družili pored vatre.
Tokom četiri noći, naša baza je bio planinarski dom „Branko Kotlajić”, kultno mesto Grbaje i polazna tačka mnogih avatura. Dom je prethodnih godina doživeo veliku transformaciju, sve je renovirano i sada je sve znatno komfornije i funkcionalnije.

DEEDJI_0581_ED1600P

Venčanje na vrhu Popadija
Ok, bez preterivanja, mislim da su naši Helena i Sale imali građansko venčanje u najlepšem mogućem ambijentu. Ovakvo okruženje ne može se parama kupiti i nema te dekoracije koja bi nadmašila ovo što je priroda napravila. Bilo je to pravo pravcato venčanje, po zakonu, sa matičarkom, svatovima, muzikom, bidermajerom, zastavama…

Delić atmosfere sa fotografija kolege Zorana Sipca.  Na vrhu je bilo više od 80 ljudi, uključujući i dosta male dece i naravno legendu čitavog uspona – matičarku Radmila iz Berana.

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2024

Read More

AIRVG24_DEE5561-EDSMP

AIRVG 24: Početak Rafala i kraj Migova

Prvih šest aviona Dassault Rafale F3R sletelo je na zagrebački međunarodni aerodrom „dr. Franjo Tuđman“ 25. aprila 2024. Za Hrvatsko ratno vazduhoplovstvo (Hrvatsko ratno zrakoplovstvo – HRZ), nabavka polovnih Rafala nije bilo samo rešenje višegodišnjih problema sa lovačkom avijacijom, već doslovno spas u poslednjem trenutku. Nakon propale nabavke izraelskih F-16 Barak, HRZ se našao u situaciji da okosnicu RV-a čini flota vremešnih i ne preterano operativnih aviona MiG-21 Bis i UM, koji su na zalasku resursa čekali zasluženu penziju.

Još od trenutka dolaska Rafala, vazduhoplovni entuzijasti i šire građanstvo su nestrpljivo čekali priliku da uživo vide nove avione. Prilika se ukazala jako brzo, brže nego što su mnogi očekivali. Ovo je kontekst koji nas dovodi do samog povoda za ovu (foto)reportažu, a to je AIRVG 2024.

Rafale F3R - 191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ © dimitrijeostojic.com

AIRVG 2024

Pod pokroviteljstvom Vlade Republike Hrvatske 11. maja 2024. godine, grad Velika Gorica organizovao je vazduhoplovni događaj na prostoru tzv. starog terminala zagrebačkog aerodroma, uz podršku MO Republike Hrvatske i Međunarodnog aerodroma „dr. Franjo Tuđman“. Realno gledano u pitanju je nešto što bi najbolje moglo da se okarakteriše kao skroman aero-miting. Skroman i po letačkom programu i po statičkoj postavci, ali više nego dobro organizovan. Iako je cilj ovog događaja popularizacija vazduhoplovstva, više je nego jasno da je glavni povod ove manifestacije bio dolazak novih Rafala, ali i svojevrsni ispraćaj Migova 21. Prema glasinama koje kruže, ovo je poslednji događaj na kome će leteti Migovi, čije je povlačenje planirano do kraja godine, ili do trenutka kada Rafali dostignu osnovne operativne sposobnosti (Initial operating capability) i preuzmu lovačko dežurstvo.

Rafale F3R - 191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ © dimitrijeostojic.com

Statičkim delom postavke dominirao je Dassault Rafale F3R broj 153. Iako polovani, ovi avioni izgledaju kao da su nedavno sišli sa fabričke linije. Očekivao sam postavku svih pristiglih aviona ovog tipa, osim onog koji je učestvovao u letačkom programu, ali je HRZ odlučio da na statici bude samo primerak broj 153.

Moram da priznam da sam na Airvg došao prvenstveno zbog Rafala. Ipak je to na neki način istorijski bitan trenutak za vojnu avijaciju na ovim prostorima i zaslužuje da bude ovekovečen. Slični motivi vodili su i veliki broj inostranih fotografa/spottera/novinara, njih gotovo 700, što je suludo velika brojka za događaj ovog kalibra. Zapravo u priči sa nekima od njih sam shvatio da većina tih ljudi nije ovde zbog Rafala, nego zbog Miga 21! Da, to je ta hladnoratovska atrakcija i egzotika zbog koje su neki preleteli okean i došli na Pleso. Poslednji operativni evropski MiG-21 i (verovatno) poslednja prilika za fotografisanje su od AIRVG 2024 napravili jedan od većih spoterskih događaja ove godine.
Organizatori su spremno dočekali ovu navalu entuzijasta i sve je bilo dobro isplanirano, što me je takođe iznenadilo i zaslužuje sve pohvale. Fotografisanje je bilo moguće sa izdvojene lokacije unutar centralnog dela sa publikom, ali i sa “žice”, tj. aerodromske ograde, lokacije koja je zbog položaja sunca bila bolji izbor. Generalno, relativno skroman, ali dobro organizovan događaj o kome možete više pročiotati u reportaži na  Tango Six portalu. Ne bih dalje gnjavio sa tekstom, pa prelazimo na fotografije.

AIRVG 2024 © dimitrijeostojic.com

 Simbolična postavka: MiG-21R Jugoslovenskog RV-a kojim je pilot KIK Rudolf Perešin 1991. prebegao za Austriju, MiG-21UM u specijalnoj šemi bojenja, poznatiji kao „kockica“ i novopristigli Rafal, prvi pravi višenamenski avion u sastavu HRZ-a.

https://taAIRVG 2024 © dimitrijeostojic.comngosix.rs/2024/13/05/reportaza-airvg-2024-petokrake-premijera-i-oprostaj-pred-penziju/

Rafale F3R - 191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

Dassault Rafale F3R (broj 150), jedan od definitivno najboljih (i najlepših) aviona 4+ generacije. Negde na pola puta između realnih potreba Srbije i Hrvatske i čiste balkanske megalomanije. Bilo kako bilo, fantastičan prizor na nebu, iako je sam letački program bio “tanak”, što je i očekivano za letelicu koja je tek ušla u sastav RV-a i čiji piloti imaju još uvek skroman nalet na konkretnom tipu letelice. Za sada je hrvatskom RV-u isporučeno 6 letelica, a kompletiranje cele eskadrile je planirano do kraja 2025. 

Rafale F3R - 191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

Rafale F3R - 191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

Rafale F3R - 191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

Rafale F3R - 191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

MiG-21 Bis -191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

Vremešni MiG-21 Bis je pokazao dosta atraktivnije letenje i ispunio očekivanja posetilaca (i fotografa naravno). Prepoznatljivi zvuk moćnog motora Trumanski R25 i dugačka “šargarepa” koja izlazi iz motora u režimu dodatnog zagorevanja podsetili su me na dane kada nisam morao da putujem 400km da bih uslikao ovu legendu od aviona.

MiG-21 Bis -191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

MiG-21 Bis -191. eskadrile lovačkih aviona - HRZ / AIRVG 2024 ©

PC-9M Krila Oluje - HRZ / AIRVG 2024 ©
Nastup akro-grupe „Krila Oluje“ fotografisao sam na mnogim aeromitinzima, ali ovo je prvi put da sam program posmatrao sa malo drugačije pozicije (suprotno od linije publike), pa otud i malo drugačiji kadrovi.

PC-9M Krila Oluje - HRZ / AIRVG 2024 ©

PC-9M Krila Oluje - HRZ / AIRVG 2024 ©

AIRVG 2024 - HRZ / AIRVG 2024 © dimitrijeostojic.com

AIRVG24_DEE4657-EDSMP

Simulacija akcije borbenog traganja i spasavanja (CSAR) sa helikopterima Mi-171sh i OH-58D.

ATR 72-600 AirSerbia / AIRVG 2024 © dimitrijeostojic.com

AirSerbia je na AIRVG24 nastupila sa svojim ATR 72-600, neplanirano. Zapravo vrlo planirano, jer je let verovatno isplaniran mnogo pre nego što se znalo za ovaj događaj. Naravno, u pitanju je let na redovnoj liniji Zagreb-Beograd i samo nas je podsetio da je ovo međunarodni aerodrom gde saobraćaj nije prestao ni tokom aeromitinga. Pored AirSerbie, bilo je poletanja i sletanja i avio kompanija Croatia Airlines, Luda, Turkish Airlines i drugi. Civili nisu smetali, već su program učinili neplanirano zanimljivijim.

A319 Croatia Airlines / AIRVG 2024 © dimitrijeostojic.com

MiG-21 UM HRZ / AIRVG 2024 © dimitrijeostojic.com

MiG-21R AIRVG 2024 © dimitrijeostojic.com

Još jedan pogled na MiG-21R, ili ti L-14i, broj 26112.
Ovim avionom je pilot kapetan prve klase Rudolf Perešin prebegao sa aerodroma Željava na aerodrom Klagenfurt. Od trenutka prebega 25. oktobra ’91. pa do 2019. godine ovaj avion je bio na više lokacija u Austriji (uključujući i muzej u Celtvegu), da bi na kraju bio predat Hrvatskoj. Koliko mi je poznato ovaj MiG-21R je još uvek u originalnim bojama iz perioda JNA, sa sve zabojenim evidencijskim brojem 112 na nosu, što je karakteristično za ’91 i početak ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. 

Pratite me na Facebooku i Instagramu

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2024

Read More

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

An-26: Tihi heroj

Krajem prošle godine na batajničku pistu su sletela dva nova, moderna, srednja taktička transportna aviona Airbus C295MW. Ovo je trebao biti članak sa fotografijama novog aviona, ali propratni tekst nije mogao početi bez priče o Antonovu An-26, transporteru koji je u službi još malo pa pola veka. Pišući red za redom počeo sam da shvatam da mi je jako teško da prestanem da pišem o An-u i prebacim se na novi C295, to je trenutak spoznaje da je ova legendarna ptica blago zapostavljena među mojim fotografijama i da to nikako ne sme tako da ostane. Zato je ovo tema o njemu, ili njoj, Antonovu ili Anuški, kako vam više leži.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE"

Avioni An-26 ili T-70, kako se vode u našoj evidenciji, su od njihovog inicijalnog pristizanja ‘76 pa do raspada SFRJ bili u sastavu 677. i 679. transportne avijacijske eskadrile (trae), koje su bile bazirane na aerodromima Niš i Pleso, respektivno. Nakon prebaziranja sa aerodroma Pleso na aerodrom Batajnica (1991. godine), avioni 679. kratko lete u staroj jedinici i uskoro prelaze u sastav  675. trae. Tokom 1997. godined dolazi do promene formacije, 675. eskadrila se rasformira i svi avioni An-26 prelaze u sastav 677. eskadrile,  koja biva prebazirana na Batajnicu, dok deo eskadrile nastavlja operacije sa niškog aerodroma (jedno avijacijsko odeljenje). Nastankom Vojske Srbije i formiranjem  204. vazduhoplovne brigade ViPVO, preostali Anovi ulaze u sastav novoformirane 138. trae. Ova eskadrila je direktan naslednik 677.trae i svih prethodnika, a od pre nekoliko godina  je poznata i pod imenom „Rode”.

000014AED1600P

Formacija od tri Antonova 26 iz sastava 677. transportne avijacijske eskadrile u niskom preletu toko aeromitinga „Batajnica ’98“. Jedna od mojih prvih fotgorafija An-26. Tada nisam imao tele objektive, zapravo nisam imao ništa, samo jedan pozajmljeni foto-aparat sa objektivom 50mm i 3 rolne negativa. Za početak to je bilo dovoljno, mogao sam da napravim pristojne fotografije aviona na zemlji, ali i to je bilo nešto za promenu.

IMG_6117-364-20200612-ED1600P

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.comDrugi remontovani An-26 (71364) tokom nastupa na međunarodnom aeromitingu „Batajnica 2009“. Samo par meseci ranije ovaj avion se vratio sa remonta iz Rusije i modernizacije iz Ukrajine.

 

F1020027ED1600P

Avion br. 71379, pretrpeo je značajna oštećenja tokom bombardovanja 1999. Velikim naporom ljudi iz eskadrile i VZ „Moma Stanojlović“ avion je vraćen u letno stanje i leteo sve do isteka resursa.
Batajnica 2003. godina.

Od formiranja novih „Roda” 2006. godine pa do jeseni 2023. godine i pristizanja novih aviona Airbus C295, okosnicu transportne avijacije RV-a činila su dva operativna Antonova An-26 (evidencijski brojevi 71364 i 71386). Ova dva aviona, kao i još 13 istog tipa (ukupno 15), nabavljeni su u doba SFRJ 70-ih godina, dok je najmlađi primerak (386 – koji inače još uvek leti) isporučen krajem 1984. godine. Sve letelice je nasledila SR Juglasvija, ali znatno manji broj je dočekao 2006. godinu i prelazak u vlasništvo oružanih snaga Republike Srbije. Tri Antonova su stradala tokom NATO agresije na zemlji, dva su prodata Kongu, jedan otpisan nakon udesa na aerodromu Surčin, tako da je samo 8 letelica dočekalo formiranje ViPVO Vojske Srbije. U narednim godinama transportna avijacija nastavila je dalje da se rasipa, dva aviona su prodata, dok su ostali izlazili iz resursa i samim tim bivali prizemljeni. U toku 2006. bilo je sasvim jasno da je ViPVO Vojske Srbije bilo u ozbiljnom problemu, Antonove nije bilo moguće remontovati kod nas, te je doneta odluka o remontu pet aviona MiG-29, dva helikoptera Mi-17 i dva An-26 u Rusiji. Od preostalih šest An-26, za remont su odabrani avioni broj 71364 i 71386, dok su 71362, 71371, 71379 i 71382 ostali prizemljeni i do danas se nalaze na batajničkom groblju aviona.

Tokom 2008. godine su oba aviona poslata u Rusiju na remont, prvo 71386 koji se sredinom 2008. već vratio u jedinicu, a zatim 71364 aprila naredne godine. Osnovni remont je izvršen u Rusiji (412. remontni zavod u Rostovu na Donu), a ugradnja nove avionike (modernizacija) u Ukrajini. Tom prilikom je ugrađen novi GPS sistem za navigacija,  EGPWS, TCAS, novi višenamenski prikazivač, nova radio-komunikaciona oprema i još neke stvari, što je efektivno učinilo vremešne Antonove znatno upotrebljivijim i bezbednijim za letenje, a ispunjavanje ICAO normi im je umogućilo učestvovanje u redovnom međunarodnom vazdušnom saobraćaju. Letelice su nakon remonta dobile i novu šemu bojenja, stara trobojna kamuflažna šema iz doba JNA zamenjena je modernijom jednobojnom svetlo-sivom (RAL7001).

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

U vazduhu sa posadom aviona broj 71386.
Postoje izvesne razlike između remontovanih aviona 386 i 364. Deo opreme za modernizaciju najmlađeg An-26 (71386) nabavljen je još pre remonta, tokom 2004. godine, sa idejom da se ugradi kod nas. Pokazalo se da je posao prezahtevan i da je ipak bolje da se sačeka remont. Drugi remontovani avion, broj 71364 je dobio vrlo sličnu, ali i nešto noviju opremu, uključujući i potpuno novi meteo radar radar Bendix-King RDR-2000. U centralnom delu ove fotografije primećuje se višenamenski kolor prikazivač Kontur MFI А813-0409  koji je dodat nakon remonta.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Poletanje An-26 sa aerodroma Batajnica, januar 2009. godine.

IMG_7422-ENR-361-20061115-ED1600P
An-26 (71364) iznad Batajnice, sa otvorenom rampom, spreman za iskakanje padobranaca sa male visine. Vojska Srbije je zvanično formirana 8. juna 2006. godine, nakon raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore. U kratkom periodu tokom 2006/2007 Anovi (kao i još neke letelice) su nosili privremen oznake novog vazduhoplovstva. Nova zastava i rondele sa zamenjenim redosledom boja su prefarbene preko starih koje datiraju iz perioda SR Jugoslavije.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

An-26 71364 sa novim oznakama Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije. Na repu aviona se vidi oznaka Vazduhoplovnog zavoda „Moma Stanojlović“, koja je karakteristična za sve avione remontovane u ovoj ustanovi. Jugoslavija je ovladala remontom ove kompleksne letelice tokom 80-ih godina prošlog veka i bila u stanju da remontuje Antonove sve do rata 1999. godine. Nakon fizičkog uništenja remontnog zavoda od strane NATO bombi, usledile su i godine rasipanja i odlaska u penziju kvalitetnih stručnjaka, pa je ponovno pokretanje remonta na domaćoj teritorije postalo nezamislivo. Treba biti realan i reći da je remont An-26 bio dosta veliki zalogaj i za nekadašnju SFRJ. Proces remonta jednog aviona je trajao i do 10 puta duže nego u Rusiji ili Ukrajini, a nakon toga sledio je dugačak proces uvođenja sveže remontavnog aviona u redovne operacije. Ova fotografija je nastala na vojnom delu niškog aerodroma septembra 2007. godine, tokom zajedničke vežbe 63. padobranskog bataljona Vojske Srbije i Nacionalne garde Ohaja.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Oštro penjanje u zaokretu.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Pozicija navigatora koja se nalazi iza kokpita u liniji sa prozorom kapljastog oblika (blister) koji se nalazi sa leve strane prednjeg dela trupa. Manje je poznato da transporter An-26 u sekundarnoj ulozi može da posluži i kao bombarder. Naime, na avion je moguće postaviti četiri bombonosača koji mogu da ponesu bombe do 500kg težine. Za potrebe nišanjenja koristi se nišan NKPB-7 koji se nalazi kod navigatora, tačnije baš kod blistera, a primarno služi za precizno desantiranje padobranaca ili tereta.

Remont i modernizacija dali su Anovima još 7 godina resursa, ali i novi polet „Rodama”. Nekoliko godina za redom Antonovi su bili letelice sa najvećim naletom u našem RV-u, isto je važilo za njihove posade. Slobodno se može reći da je taj nalet dosta uticao na statističko popravljanje prosečnog naleta na nivou celog RV-a, i prikrivao realno dosta slab nalet pilota lovačke i lovačko-bombarderske avijacije.

Tih godina se puno letelo, od komšiluka i raznih evropskih destinacija , preko standarnih “mirovnjačkih” letova do Kipar i Liban,  Libije pre sukoba, pa sve do Džibutija u Africi. Zapaženu ulogu imali su 26-ice i nekoliko puta prilikom transportna opreme i ljudstva na poligon “Šabla” u Bugarskoj, većeg broja međunarodnih vežbi, kao i na nekoliko međunarodnih aeromitinga. Naravno, An-26 je i omiljeno prevozno sredstvo niških padobranaca, pa su i tamo mogli da se vide relativno često. Jedna potpuno sporedna stvar, ali meni jako bitna: bili su nezamenjivi i u domenu fotografije! Dobar deo nezaboravnih kadrova našeg RV-a nastao je upravo sa zadnje rampe An-26 i nije bilo druge letelice u našem RV-u koje je moglo da posluži u ove svrhe. 

MiG-29 Serbian Air Force © dimitrijeostojic.com

Na fotografiji je naš lovac MiG-29, ali da nije An-a i njegove fantastične posade, ne bi bilo ni ovog kadra. Kako što to obično biva, fotograf uvek ima najmanje fotografija sebe, tako je i sa An-om. Sa pozicije otvorene rampe u letu nastalo je mnogo dobrih kadrova letelica našeg RV-a, svih osim samog An-a. Najpoznatija su planska fotografisanja iz 1998., 2008. i 2012. godine. Na žalost nakon 2012. nije bilo sluha za pravljenjem namenskog snimanja vazduh-vazduh iz An-a. Velika šteta jer se u međuvremenu dosta stvari u našem RV-u pomerilo na bolje. Nove letelice, novo naoružanje, puno toga što bi trebalo dokumentovati i iskoristiti za promociju izuzetno deficitarnog poziva vojnog pilota. Sa dolaskom novih aviona (C-295) konačno bar na papiru imamo sredstvo da se ovakva akcija realizuje, ali ostaje pitanje da li imamo volju sistema…

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Desant niških padobranaca

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Niski prelet 71364 tokom međunarodnog aeromitinga „Batajnica 2012“.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Pogled iz putničkog prostora Antonova An-2TD (ev.  broj 70373) na mlađeg i krupnije rođaka.

Vreme brzo leti, tako je proleteo i međuremontni ciklus i tokom dela 2015. i 2016. godine ratno vazduhoplovstvo je ostalo bez operativnih An-26, samim tim i bez transportne avijacije. Sa blagim zakašnjenjem je usledio još jedan remont aviona sa evidencijskim brojem 71386, koji se završen pred kraj 2016. godine. Remont drugog aviona se nikada nije desio, pa je trasnportna avijacija spala na samo jedan avion. Imati jedan primerak neke letelice nikada nije bilo dobro jer se gubi elementarna redudantnost. U slučaju bilo kakvog kvara, povremenog održavanja ili drugog vida pregleda, ratno vazduhoplovstvo ostaje bez ijedne upotrbljive letelice. U trenutku pisanja ovog teksta poslednji An-26 i dalje leti i verovatno može da ostane u upotrebi još godinu ili dve ako za tim bude bilo potrebe. U 138. eskadrilu su tokom zadnjeg kvartala 2023. godine pristigla dva nova transportna aviona Airbus C295MW koji bi uskoro trebali da potpuno zamene Antonove.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Trajno prizemljeni An-ovi. Pored remonta pomenutih aviona 71386 i 71364, u planu je bio i remont aviona 71371, ali nikada nije realizovan.

AN-26 Serbian Air Force © dimitrijeostojic.com

Rashodovani An-26 br. 71385 snimljen marta 2005. godine. Ovaj avion je 2000. godine sleteo na surčinski aerodrom sa uvučenim stajnim trapom. Stepen oštećenja je bio preveliki za isplativu opravku, ali su krila i vertikalni stabilizator iskorišćeni za popravku aviona ev. br. 71379, koji je oštećen tokom NATO agresije. 

Tokom svojih 50 godina službe An-ovi su postali sinonim za pouzdanost i kvalitet. Rutinski su prevezli mnogo ljudi i tereta širom naše zemlje (u svim njenim formama) i inostranstva, bez i jednog značajnijeg incidenta. Kada su došle one najgore godine i kada je rat zahvatao deo po deo naše bivše zemlje, oni i njihove posade su bili poslednja nada za spas velikog broja civila. Tačne cifre je teško utvrdi, ali svakako se radi o velikom broju ljudi koji su ostavili sve iza sebe i počeli novi život izlaskom iz aviona na batajničku stajanku. Agresiju NATO-a je dočekalo 7 operativnih An-26 i većina ih je tokom samog početka sukoba prebačeno na alternativne lokacije kako bi bili sačuvani od bombardovanja. Ti letovi bili su ogroman podvig, ne baš mali Antonovi su u sred apsolutne vazdušne prevlasti protivnika preleteli na ekstremno malim visinama na aerodrome Bor, Ečka i Trestenik. Ako vam ovi aerodromi nisu poznati, bacite pogled na google mape i shvatićete da se radi o malim sportskim aerodromima koji nisu predviđeni za sletanje ovolikih letelica. Svi avioni koji su preleteli i bili sakriveni su sačuvani. 

Ovim se završava jedna era naše transportne avijacije i počinje nova. Da li će moderni C-295, ili “Kaze” kako ih neki od nas i dalje nazivaju (od akronima CASA – Construcciones Aeronáuticas SA, španskog proizvođača aviona koji je kasnije postao deo Airbus grupacije), opravdati očekivanje i adekvatno odmeniti fantastične An-26, pokazaće vreme.

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

AN-26 Serbian Air Force 138.tae "RODE" © dimitrijeostojic.com

Novi Airbus C-295MW i An-26, jedan pored drugog na stajanci vojnog aerdroma Pukovnik-pilot Milenko Pavlović.

Mnoge informacije plasirane u ovom članku su tu zahvaljujući forumu MyCity-Military i nekolicini članova koji su nesebično delili informacije (posebno Dinji) u fenomenalnoj temi o An-26. Veliko hvala i Aleksandru Radiću i Saši Jovanoviću na korekcijama prvobitne verzije teksta ;)

Pratite me na Facebooku i Instagramu

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2024

Read More

GRANIT23_18_IOS3890-Edit_ED1600P

Granit

Kada aeromitinga nema i prikazi (prikazi)  su dobri. Ovo verovatno misli i većina domaćih vazduhoplovno-vojnih entuzijasta. Zaista, međunarodnog aeromitinga nije bilo baš dugo, pa su svi sa zadovoljstvom dočekali  prikaz sposobnosti Vojske Srbije „Granit 2023“ koji je održan 22. aprila 2023. godine.

Na vojnom aerodromu „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović“ u Batajnici se tog dana našlo oko 2.300 sredstava borbene tehnike, 60-ak letelica i bilo angažovano gotovo 5.000 ljudi. Impozantna brojka u svakom smislu, iako mi zdrav razum kaže da možda nije najpametnije toliku količinu tehnike smestiti na jedno mesto. Da za vojskom i avijacijom još uvek postoji interesovanje pokazalo je i preko 40.000 posetilaca.

Analizom ovog događaja se bavilo više stručnih portala, pa je suvišno nabrajati novitete, šta se staro i novo moglo videti od tehnike. Verujte, čak i kada bi hteo da ulazim u te detalje, ne bih mogao da budem precizan. Na vojni aerodrom je dovučena besmisleno velika količina tehnike, pa i pored višednevnog snimanja nisam ni mogao ni želeo da se pozabavim detaljima. Umesto toga fokusirao sam se na fotografije i to avijaciju pre svga.

GRANIT23_22_IOS7835_ED1600P

MiG-29 SM, SD i UB  / 101. lae „Vitezovi“

Tema mora da počne sa Vitezovima i njihovim dvorepim mašinama. To su bili moji domaćini, ljudi koji su zajedno sa Ministarstvom Odbrane, Komandom RV-a i 204. vazduhoplovnom brigadom, zaslužni za postojanje ovih kadrova.

Migovi 29 iz sastava 101. lovačke avijacijske eskadrile „Vitezovi“ bili su bitan i jedan od najinteresantnijih segmenta ovog događaja. Sama činjenica da je na nebu bilo deset letelica govori puno toga i šalje jasnu poruku da Vojska Srbije raspolaže sa lovačkom avijacijom koja nije za potcenjivanje. Par Migova (MiG-29 UB i SM) je odradio vrlo efektnu simulaciju bliske vazdušne borbe, dok su ostale letelice učestvovale u defileu sa dve formacije od po 4 aviona. Lepo je bilo videti povećanje broja aviona modernizovanih na MiG-29SM standard, uprkos kompleksnoj geo-političkoj situaciji i njenom uticaju na dinamiku modernizacije. Nadam se da će kadrovi koji slede moći da vam dočaraju bar delić atmosfere, što sa batajničke stajanke, što sa neba.

GRANIT23_18_IOS3054_ED1600P

Mig-29 SM (9.13) i MiG-29UB, poletanje u paru.

GRANIT23_18_IOS1788_ED1600P

GRANIT23_20412A4412-Enhanced-NR_ED1600P

MiG-29 Serbian Air Force 101.lae "Vitezovi" © dimitrijeostojic.com

Formacije Migova i scene iz simulacije bliske vazdušne borbe.

 

MiG-29 Serbian Air Force 101.lae "Vitezovi" © dimitrijeostojic.com

Ah kakav trenutak…

GRANIT23_20_IOS6217_ED1600P

Jedna od tri  grupe Migova iz 101. eskadrila. Migova spremnih za poletanje je bilo toliko, da nisu mogli svi da stanu u jedan kadar.

GRANIT23_18_IOS2129_ED1600P

MiG-29SM iz sastava „dežurne pare“, to jest dežurnog para lovaca, u toku finalne faze startovanja motora.

MiG-29 Serbian Air Force 101.lae "Vitezovi" © dimitrijeostojic.com

MiG-29 Serbian Air Force 101.lae "Vitezovi" © dimitrijeostojic.com

Mil Mi-35M  / 714. pohe „Senke“

Bez sumnje najopakija silueta u sastavu RViPVO Vojske Srbije. Naravno reč je o helikopterima Mi-35M iz sastava 714. protivoklopne helikopterske eskadrile „Senke“.

GRANIT23_18_IOS3890-Edit_ED1600P

GRANIT23_22_IOS8705_ED1600P

GRANIT23_20412A4688_ED1600P-2

Mi-35 Serbian Air Force 714.pohe "SENKE" © dimitrijeostojic.com

Mi-35 Serbian Air Force 714.pohe "SENKE" © dimitrijeostojic.com

Orao J-22, NJ-22 i NJ-22M1A  / 241. lbae „Tigrovi“

Deset aviona Orao, različitih verzija, uključujući i modernizovanog jednoseda i dvoseda, prebazirani su na batajnički aerodrom zbog ovog događaja. Slično kao i Migovi 29 i Orlovi su imali svoj nastup i prikazali simulaciju bliske vazduhoplovne vazdušne podrške (zajedno sa Super Galebovima), a zatim u dve formacije napravili prelet zajedno sa ostalim letelicama.

Orao J-22 Serbian Air Force 241.lbae Tigrovi © dimitrijeostojic.com

Orlovi J/NJ-22 čekaju signal za poletanje.

Orao J-22 Serbian Air Force 241.lbae Tigrovi © dimitrijeostojic.com

Orao J-22 Serbian Air Force 241.lbae Tigrovi © dimitrijeostojic.com

Modernizovani Orao NJ-22M1A (25531) je leteo sa naoružanjem i to raketom AGM-65B (tačnije trenažnom verzijom TGM-65) i domaćom vođenom raketom vazduh-zemlja VRVZ-200 (koja još uvek nije deo zvaničnog naoružanja ove letelice).

Orao J-22 Serbian Air Force 241.lbae Tigrovi © dimitrijeostojic.com

Orao J-22 Serbian Air Force 241.lbae Tigrovi © dimitrijeostojic.com

Kažem vam, vojnom aerodrom „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović“ je bio tesan tih dana. Sve stajanke su bile pune. Scena koja se retko viđa. Posebno je bilo zanimljivo posmatrati poletanje većeg broja letelica u kratkom vremenskom intervalu. Gužva i na nebu i na zamlji.

Orao J-22 Serbian Air Force 241.lbae Tigrovi © dimitrijeostojic.com

Nakon nastupa dva Orla su došla do centralnog dela stajanke gde se nalazila i publika.

Airbus H-215 Super Puma & Kamov Ka-32   / Helikopterska Jedinica MUP-a

Momci koju su „ukrali šou!  Pojavilu su se niotkuda, praktično nenajavljeni, nakon svih ostali, kada se direktan TV  prenos već završio i odradili najefektniji nastup na „Granitu“. Izuzetno energičan program Super Pume pokazao je da najveći i najnoviji helikopter u sastavu HJ MUP-a zapravo vrlo agilna zverka. Posebno je interesantno da je ovaj program odrađen svega nakon 6-7 meseci od prijama prve letelice i sa još uvek skromnim naletom pilota na ovom tipu helikoptera.

 

GRANIT23_22_IOS8088_ED1600P

Sjajan nastup helikoptera Airbus H215 Super Puma (YU-HHJ), to jest pilota komandanta HJ MUP-a Nenada Nedića. Nadamo se da ćemo ćešće imati prilike da gledamo ovako nešto na našem nebu.

GRANIT23_22_IOS7994_ED1600P

H215 Super Puma Helikopterska Jedinica MUP © dimitrijeostojic.com

Prvi javni nastip vrlo specifičnog helikoptera Kamov Ka-32. Dva ovakva helikoptera su nabavljena pre svega za gašenje požara iz vazduha. Sa svojom ogromnom nosivošču, Kamov je u stanju da ponese i do 5 tona vode. Tokom „Garanita“  Kamov je demonstrirao ono što najbolje ume, a to je gašenje požara. Po reakcijama publike, reklo bi se da ih je ova tačka možda i najviše zainteresovala.

Ka32 Helikopterska Jedinica MUP © dimitrijeostojic.com

Ka-32A11BC (YU-HRS) poseduje i vodeni top koji je u stanju da baca mlaz vode na daljinama do 40 metara. Ova funkcionalnost je izuzetno korisna u situacijama gašenja požara u visokim objektima (soliterima npr.).

Ka32 Helikopterska Jedinica MUP © dimitrijeostojic.com

Podvesni rezervoar vode na Ka-32A11BC može da primi do 4 tone vode. Nekoliko puta više od standardnih podvesnih vedra na drugim helikopterima u sastavu HJ MUP-a.

GRANIT23_22_IOS6573_ED1600P

Možda se pitate zašto tek sada objavljujem ovu temu i fotografije? Prošlo je skoro godinu dana od samog događaja. Neposredno nakon „Granita 23“ desila se najveća tragedija u Srbiji u ovom veku. Pričam o stravičnim događajima u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima Dubona i Malo Orašje u okolini Mladenovca, koji su u jednom trenutku zavili čitavu Srbiju u crno. Ne samo da smatram da bi bilo neprikladno u tom trenutku baviti se temom vojnog događaja, već u meni nije bilo ni najmanje entuzijazma i želje da završim obradu ogromne količine fotografija koje su nastale tokom priprema i izvođenja ovog događaja. Tek nekoliko meseci kasnije sam ponovo otvorio folder sa fotografijama i nastavio sa radom.

Ovaj događaj sam imao priliku da dokumentujem onako kako želim i kako to treba da se radi. Plod višednevnog napornog rada su fotografije koje su našle svoj put od magazina i internet portala do kalendara. Još važnije, neki zanimljivi trenutci su trajno zabeleženi, što je svakako bitno za istoriju našeg RV-a i same Vojske Srbije.

Fotografije nastale tokom  prikaza sposobnosti Vojske Srbije „Granit 2023“ objavljenu su u magazinu „Odbrana”, naslovnoj strani „Politike”, kalendaru Ministarstva Odbrane za 2024. godinu, kalendaru 101. eskadrile „Vitezovi”, češkom vojnom magazinu ATM, kao i drugim kalendarima, štampanim izdanjima i internet portalima.

Materijala ima i za drugi možda, čak i treći nastavak ovog članka. Ako vam se tema dopada i želite nastavak udarite koji komentar/share/like , pa da nastavim sa odabirom fotografija ;)

 

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2023

Read More

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_449_ED

Velika Rudoka

Da ste pre desetak godina pitali nekog planinara o vrhu Velika Rudoka (2658), verovatno ne bi znao ni na kojoj planini se nalazi. Danas je potpuno drugačija situacija i ime ovog vrha se sve češće pominje. Ovaj šarski vrh je dospeo u fokus nakon pojave informacije da je u pitanju tačka sa najvećom nadmorskom visinom na teritoriji Republike Srbije. Verovatno se pitate, odakle to sad kada smo učili da je to prokletijski vrh Đeravica (2656 mnv.)?

Ne, nije Šara u međuvremenu porasla, niti je u pitanju neko novo otkriće. Velika Rudoka (alb. Maja e Njeriut ili Rudoka e Madhe) je tu oduvek, sa visinom ucrtanom na topografskim kartama još polovinom prošlog veka, ako ne i pre. Međutim, tačna granica Republike Makedonije i Srbije nikada nije bila precizno utvrđena, već je bila predmet određenih sporenja još od perioda FNRJ. Pregovori oko razgraničenja su otpočeli tek krajem devedesetih i konačno su završeni 2001. godine potpisivanjem ugovora između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Makedonije o protezanju i opisu državne granice. Baš tim ugovorom definisano je da se granična linija prostire (između ostalog) preko vrha Velika Rudoka, što je ovaj vrh sa svojih 2658 metara nadmorske visine učinilo i oficijalno najvišom tačkom na teritoriji Republike Srbije.

Bilo je potrebno dvadeset godina da se ovaj podatak ozvaniči, tako da je nakon objave u Statističkom godišnjaku RS iz 2021. godine ovaj podatak oficijalan. Još jedna zanimljivost vezana za ovaj vrh je i njegova visina. Sve ćešće se pominje da je vrh na visini od 2660 metara i da su to podaci dobijeni novim merenjima. U ovom tekstu ću se držati visine od 2658 metara, baš one koja je upisana na vojnoj topografskoj karti (recimo 730-2-1), sve dok ne pročitam relevantan izvor koji govori o novim merenjima (npr. da je merenje izvršilo neko relevantno telo). Svi smo svesni da de iure ovo jeste vrh Srbije, dok de facto Republika Srbija nema kontrolu nad teritorijom Kosmeta, gde se ovaj vrh i nalazi. Ovde stajem sa pravom i politikom, jer kvaliteti Rudoke nisu u visini i granicama, već u prelepom prirodnom ambijentu koji je dugo prolazio “ispod radara” većine planinara.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_449_EDPogled na Veliku Rudoku 2658

Velika Rudoka (2658)

Rudoka pripada krajnjim južnim delovima Šar Planine. Nalazi se između vrhova Borislavec (2675) i Golema Vraca (2582), gde se Šara i završava i nastavlja planina  Korab. Vrhom se prostire državna granica, ka zapadu (ka Kosmetu) obronci se spuštaju ka Gori, a na istoku ka Pološkoj (Tetovskoj) kotlini. Između pomenutog Borislaveca i Rudoke nalazi se cirk kojim dominira veliko ledničko jezero – Crno Jezero. Ovaj deo planine je bogat vodom i pored velikog jezera postoji još jedno manje, koje se nalazi na na 200 metara većoj nadmorskoj visini. 

Opčinjen Šarom i željom da obiđem sve njene delove došao je red da se upoznam i sa južnim krajevima ovog spektakularnog masiva. Nekako prirodno Velika Rudoka se nemetnula kao sledeća destinacija za ski-turno uspon, što je grupa bliskih prijatelja sa istom pasijom oduševljeno prihvatila. Nakon sakupljanja informacija i pravljenja plana čekao se samo pravi trenutak. Dugačka snežna sezona 21/22 nam je omogućila da na ovu visoku turu krenemo polovinom aprila i uživamo u blagodetima dugačkom dana.

 Uspon

Uspon na vrh je moguć i sa kosmetske i sa severno makedonske strane. Mi smo se iz praktičnih razloga opredelili za makedonsku. Polazna tačka uspona je Novo Selo, albansko seoce na 1200 metara nadmorske visine, do koga postoji solidan put koji se održava i zimi. Velika Rudoka nije blizu, potrebno je preći put od skoro 14 km i 1500 vertikalnih metara, što zimi i nije baš jednostavno izvesti u jednom danu. Prvi deo uspona od sela, pa sve do Bogovinjske reke vodi širokim kolskim putem sa dosta blagim usponom. Prelaskom potoka dolazimo na obronke Borislaveca, koje je potrebno istočnom stranom zaobići uz postepeno penjanje ka jugo-istočnom grebenu. Nakon izlaska na južne padine Borislaveca ulazimo u prelepi amfiteatar koga formira niz vrhova Rudoka, Ezerski Rid i Borislavec. Odatle ruta vodi direktno ka Crnom Jezeru, strmom i lavinoznom padinom. Ostatak uspona je potpuno logičan, treba pratiti seriju cirkova, koja će nas poput stepenika dovesti do grebena i konačno samog vrha! Zbog distance naš plan je bio da prvog dana stignemo do Crnog Jezera, tu prenoćimo u šatorima, a zatim da sledećeg dana izvršimo uspon na Rudoku i vratimo se nazad sličnim putem do Novog Sela. Ovo je bio plan, a kako je stvarno tekao uspon možete pročitati u opisu fotografija.

Novo Selo, Severna Makedonija

 Novo Selo, planinsko selo gde još uvek može da se oseti duh starih vremena. Sa svojih ~1200 mnv. predstavlja idealno mesto za uspon na obližnji vrh Borislavec.

Most na Bogovinjskoj reci

Mostić na Bogovinjskoj reci. Dobro mesto za pauzu sa izvorom pijaće vode.
Sa kompletnom opremom na leđima, uključujući skije i pancerice, na turu smo krenuli tek popodne. Prva deo uspona je lagan, što se nije moglo reći za naša rančeve. Od ovog mostića prelazi se na obronke Borislaveca, polako se pojavljuje više snega i kreće pravi uspon.

Katun sa pogledom na Titov Vrh

Čobanski katun sa pogledom na Titov Vrh, najvišu tačku Šar Planine (2747).
Sa porastom visine pojavljuju se sve veće snežne celine, da bi konačno na oko 1500 metara procenili da uspon možemo nastaviti na skijama.

Skijasi sa Titovim Vrhom u pozadini

Pretežno jugo-istočna orijentacija padina u kombinaciji sa prolećnim suncem je odradila svoje, pa smo u dosta navrata bili primorani da velike pečate trave prelazimo pešaka, jer ih je bilo lakše preći bez skija nego zaobići.

Pogled na Suvu Goru i Pološku kotlinu.

Pogled na Suvu Goru i Pološku kotlinu.
Stalno skidanje skija utiče i na ritam kretanje, pa se čovek brže zamori. Na svu sreću vreme je bilo fantastično, vidljivost odlična, a tople boje aprilskog sunce dodatno su ulepšale, već prelepe krajolike. U takvim uslovima čovek zaboravi na umor, tako da nam je uspon postao stvarno naporniji tek sa potpunim zalaskom sunca i prestankom te svetlosne hipnoze.

Karun u kome smo prespavali.

Penjući se kroz mrak sa teškim rancem na leđima, po ko zna koji put sam razmišljao o tome kolika je šteta što na našim prostorima ne postoji bolja mreža planinarskih domova i skloništa. U Alpima je drugačije, gotovo za bilo koju turu možete računati na logistiku nekog planinarskog doma. To znači i laganije kretanje, a samim tim i bolji dobačaj. Kod nas je tako kako je, gde ima domova nije preterano interesantno za turno ili zimske uspone, a gde je dobar teren uglavnom nema nikakve logistike. Negde u tim trenutcima unutrašnjeg monologa, krajičkom oko sam primetio tamnu siluetu objekta na padini ispred nas. Odmah smo se uputili tamo i na naše zaprepašćenje našli vrlo pristojan čobanski katun. Nije ga bilo ni na jednoj karti (papirnoj, digitalnoj, bilo kakvoj), ili opisu planinarskih tura, a zasigurno je tu godinama, ako ne i decenijama. Naše otkriće nas je ubrzo navelo na promenu plana. Zašto ne bismo iskoristili komfor katuna, prespavali, ostavili teške stvari i ujutru lagani i brzi izašli na vrh? Prilika je bila suviše dobra da je ne iskoristimo…

Gozba pred spavanje.

Neplanirana gozba u neplaniranom katunu.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_328_ED

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_410_ED

Krenuli smo ka vrhu sa prvim svetlom. Ako je prethodni zalazak bio lep, ovaj izlazak Sunca je bio spektakularan. Možda sam dosadan, ali meni ovakvi svetlosni uslovi jednostavno pune baterije. Bez pravog GPS treka, put smo tražili prateći konfiguraciju terena, osećaj i iskustvo.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_466_ED

Konačno pred nama se otvara pravi alpski ambijent. Prelazimo lagano u veliki anfiteatar koga pravi greben koji se pruža od Velike Rudoka, preko Ezerskog Rida, sve do Borislaveca.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_495_ED

Prelazak na južne padine Borislaveca i traverza ka jezeru.
Zbog lavinoznog terena ova padina nas je najviše brinula još dok smo rutu analizirali na “papiru”. Srećom uslovi su bili solidno dobri, sneg nabijen, no mi smo i dalje ovaj potez prošli uz maksimalan oprez. Sve je toliko bilo tvrdo da smo zapravo najviše brinuli da ne proklizamo i  izgubimo na visini.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_511_ED

Od Crnog Jezera (~2170 mnv.) ka vrhu teren je pravo alpsko igralište , a pravac kretanja vrlo logičan. Uslovi su nam bili savršeni, sa dobrim snegom i bez jakog vetra.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_515_ED

Serpentina po serpentina…

Grupa turno skijasa na vrhu Velika Rudoka

Posle nešto preko 4h uspona stigli smo na Veliku Rudoku (2658). Tamo nas je dočekao jedinstveni pogled na ostatak Šare, i vetar koji je obarao sa nogu.

Sar planina panorama

Panoramski pogled sa Velike Rudoke na ostatak masiva Šar Planine. 

KorabNa jugo-istoku dominira moćni Korab. Kada već pominjemo najviše vrhove, vrh ove planine Golemi Korab (Mali i Korabit) 2764  je granični vrh između Albanije i Severne Makedonije, i ujedno najviša tačka obe države.  Pored toga turno uspon na Golemi Korab je nešto što morate da probate ako volite ovaj sport, moja najtoplija preporuka.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_522_ED

Sa vrha se odlično vidi i Titov Vrh (2747), inače najviša tačka Šar planine. Lako se razlikuje od ostalih vrhova po građevini (kuli) koja se nazire čak i sa velike daljine. Susedni vrh na fotografiji, sa kojim formira sedlo, je Bakardan (2704), dok se između njih, a bliže Titovom Vrhu vidi Vrtop (2555).

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_620_ED

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_826_ED

Spust smo otpočeli strmom padinom direktno sa vrha. U višim delovima sneg je bio tvrđi, ali dosta dobar za skijanje. Budimo realni, nije kao da smo očekivali pršić u aprilu :) Zaokret po zaokret i već smo bili na jezeru. Samo spuštanje nije u potpunosti pratilo našu putanju uspona, a baš od jezera smo napravili jednu veću devijaciju. Umesto da krenemo (onim lavinoznim) obroncima Borislaveca nazad ka grebenu, odlučili smo se da se dolinom spustimo još niže, kako bi produžili skijanje i sam greben presečemo na nižoj nadmorskoj visini. Ispostavilo se da smo uradili odličnu stvar. Prvo, naleteli smo na još jedan katun, koji je na odličnoj poziciji, a deluje čak bolje od onog “našeg”. Naravno, ni njega nema ucrtanog na kartama, a nalazi se na fantastičnoj lokaciji. Drugo, naleteli smo na letnju stazu, koja je realno bila bolja za povratak, i lakše smo izbili ka katunu gde smo prenoćili.

Velika Rudoka u poazdiniPovratak ka grebenu, ovoga puta letnjom stazom. U samom sredini fotografije se nazire krov pomenutog katuna, iznad se jasno vidi plato na kome je Crno Jezero, a velika gromada na levoj strani su obronci Rudoke. 

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_878_ED

Do našeg hata smo stigli po snegu koji se odavno pretvorio u kačamak. Neznanom vlasniku ovog velelepnog objekta smo se odužili tako što smo ostavili zalihe dugotrajne hrane. Nama su teret, a njemu će sigurno koristiti tokom letnjih meseci ;)

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_880_ED

Grebenski potez od Ljubotena  (piramida skroz desno) pa sve do Konjuške i Crnog Vrha
Opet smo na deonici gde su nam skije često na ramenima…

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_902_ED

Visoka temperatura i smanjenje nadmorske visine ne znači nužno i kraj skijanja :) Do konačnog pakovanja skija imali smo nekoliko dobrih padina…

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_937_ED

Titov Vrh (2747), Bakardan (2704) i Mali Turčin (2702).
Iznad nas su bili vrhovi Šare, a ispod nas poslednja skijiva deonica. Nakon nje čekao nas je široki put do Novog Sela, gde se završila i naša avantura. Zapravo završila se u kafini u Skoplju, kako dolikuje ;)

Sve u svemu imali smo jednu vrlo lepu turno akciju za zatvaranje sezone 21/22. Vrlo je izvesno da ćemo se vratiti u ove krajeve i posetiti Borislavec čije padine obečavaju dobro skijanje. U realizaciji ove ture puno nam je pomogla makedonska planinarka i naša prijateljica Irina Dišovska, bez čije logističke pomoći i saveta ova akcija ne bi prošla ovako glatko. Veliko hvala!

Velika Rudoka, Šar Planina, Severna Makedonija, april 2022.

GPS trek našeg uspona, sa ubeleženom tačkom katuna u kome smo prenoćili. Putanja spusta bila je za nijansu drugačija, ali na žalost taj trek nisam snimio.

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. 

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2022

Read More

OSTOJIC_D_IOS8395_ED1600P

Kecsckemet 21

Kecskemet Airshow odavno nosi titulu najzanimljivijeg internacionalnog vazduhoplovnog događaja u našem bližem okruženju. Zapravo, zbog cpecifične Kovid 19 situacije u celom svetu i otkazivanju mnogih aeromitinga, međunarodni aeromiting Kečkemet (Kecskemet International Airshow) je verovatno bio najveći događaj ove vrste u Evropi. Mađarsko RV je pokazalo da može da organizuje aeromiting po svetskim standardima, ali i više od toga, jer je ovo bio punokrvni vojni događaj gde su mađarske oružane snage predstavile i značajnu količinu novog naoružanja koje je nabavljeno ili će biti nabavljeno u sklopu velike modernizacije čitave vojske.

Ovo nije klasična reportaža sa aeromitinga, nema pretereno smisla, jer evo za koji dan će godinu dana od kada se događaj desio (27. i 28. avgust 2021.), te je priča „bajata”. Umesto toga, posmatrajte ovo kao kolekciju zanimljivih kadrova koji žele da ugledaju svetlost interneta :). Dosta toga je preskočeno, pa ako vas zanima šta se sve moglo videti, bacite pogled na ovu reportažu. O Kečkemetu se pisalo i ranije na blogu, pogledajte deljanu reportažu Kečkemet Airshow 2010 .

OSTOJIC_D_IOS8395_ED1600P

Iako je JAS-39C Češkog RV-a izveo sjajan solo program, najfotogeničniji nastup na aeromitingu su imali mađarski Gripeni. Ne zbog samog letenja, koje je uopšte nije bilo akrobatsko, niti posebno zanimljivo, već zbog činjenice da su avioni leteli sa podvesenim naoružanjem. Bez obzira što se radi o školskim bombama i raketama, ovako nešto se retko viđa na aeromitinzima. Iz fotografskog ugla ovo je posebno zanimljivo, jer pruža mogućnost pravljenja kadrova nalik na one koje nastaju tokom redovnih operacija i uvežbavanja, kada uglavnom kamere nisu tu. Prave ljubitelje vojnog vazduhoplovstva ionako više zanimaju ove stvari, nego šareni avioni koji ostavljaju tragove u bojama ;)

OSTOJIC_D_IOS8045_ED1600P

Četiri Gripena iz sastava 59. vazduhoplovne baze letela su sa aktivnim radarski samovođenim raketama AIM-120C (ili trenažnim verzijama CATM-120C), laserski vođenim bombama GBU-12 i samonavođenim raketama zemlja-zemlja tipa AGM-65 G2 i H. Svaki od aviona bio je opremljen i nišanskim kontejnerom Litening, koji malenog Gripena pretvara u vrlo opasnu„multy role” mašinu.

OSTOJIC_D_IOS5003_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS6863_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS7926_ED1600P

Solo nastup mađarskog Gripena i trenutci izbacivanja IC mamaca.

OSTOJIC_D_IOS7969_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS6607_ED1600P

Jedan od dva aviona Airbus A-319 Mađarskog RV. Ovi bivši „civili” se prevashodno koriste za transport trupa u međunarodnim misijama.

OSTOJIC_D_IOS6732_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS6644_ED1600P

Još jedna letelica nabavljena u sklopu opsežnog programa modernizacije vojske „Zrínyi 2026” je Dassault Falcon 7X. U pitanju je još jedna izvorno civilna letelica, tačnije prekookenski biznis džet, čija je glavna uloga u mađarskom RV transport važnih ličnosti. 

OSTOJIC_D_DIM2741_ED1600PW-3 Sokol  RV Češke, u solo nastupi i simulaciji SAR akcije.

OSTOJIC_D_DIM2452_ED1600P

 RAF-ov (Royal Air Force) EF2000 Jurofajter Tajfuna (Typhoon). Standardno, moćno i bučno, tipično za Tajfuna.


OSTOJIC_D_DIM2455_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS5680_ED1600P-2

Saab AJS-37 Viggen. Restaurirani primerak koji od 2012. često leti po evropskim aeromitinzima. Ako je Tajfun bio bučan, onda je Vigen super bučan. Neverovatna i u svoje vreme tehnološki izuzetno napredna letelica. Lično, kao veliki ljubitelj i Vigena i Drakena sam uživao u njihovoj pojavi i letenju.

OSTOJIC_D_IOS5709_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS5749_ED1600P

Saab SK 35C Draken, zajedno uz Vigena deo nastupa „Istorijski let RV Švedske”

OSTOJIC_D_IOS5864_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS7396_ED1600P

Češki Mi-171Š i Mi-35 u akciji.

OSTOJIC_D_IOS7234_ED1600P

Rumunski MiG-21 Lancer C u penjanju sa uključenim „forsažom”.

OSTOJIC_D_IOS4763_ED1600P

Brazilski Embraer KC-390 Millenium, verovatno najveća atrakcija ovog događaja. Mađarsko RV je poručilo dva primerka ovog srednjeg transportnog aviona (C-390), i isporuke se očekuju do 2024. godine. Na aeromitingu je nastupala letelica RV Brazila, što se retko viđa na evropskom nebu.

OSTOJIC_D_IOS4789_ED1600P

OSTOJIC_D_DIM2383_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS7833_ED1600P

Mil Mi-17 Ratnog vazduhoplovstva Mađarske

OSTOJIC_D_IOS7740_ED1600PTokom prethodnih godina u Rusiji je remontovano 12 helikoptera Mi-24 verzija P i V.  Ratno vazduhoplovstvo Mađarske je remontom Krokodila i nabavkom 20 helikoptera H-145, znatno ojačalo svoju vertikalnu transportno-borbenu komponentu.

OSTOJIC_D_IOS7758_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS8352_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS5524_ED1600P

Akro-grupa Saudi Hawks sa avionima Hawk Mk.65 Kraljevskog saudijskog ratnog vazduhoplovstvo (Royal Saudi Air Force). Verovatno najbolji akro nastup na Kečkemetu.

OSTOJIC_D_IOS7464_ED1600P

Lasta V-54
Lepo je videti našu letelicu na međunarodnom aeromitingu, makar i u statičkom delu postavke. Ne tako davno naš Orao je dominirao nebom iznad Kečkemeta. Nezaboravni Ricini brisanjci i vratolomije sa ovim ne preterano potentnim avionom se i danas pamte.
Na žalost RViPVO Vojske Srbije kvalitetno ignoriše sve pozive za učešće na inostranim aeromitinzima. Šteta.

OSTOJIC_D_IOS8627_ED1600P

Na posebnom delu aerodroma pripadnici KoV su prikazali dosta tehnike sa kojom Oružane snage Mađarske raspolažu. Svakako je najinteresantniji bio nastup tenkova Lepoard 2 A4 i T-72M1. Mađarska je naručila 44 izuzetno moderna tenka Leopard 2 A7+ od Nemačke, kako bi ojačala i modernizovala svoju prilično malobrojnu i zastarelu tenkovsku komponentu. Stariji tenkovi verzije A4 su isporučeni Mađarskoj kako bi se obezbedila obuka i lakša tranzicija na verziju A7.

OSTOJIC_D_IOS8825_ED1600P

OSTOJIC_D_IOS8734_ED1600P

Na kraju, bilo je veliko osveženje prisustvovati ovom događaju. Posle dve godine izolacije od ovakvih događaja, konačno se stvorila prilika da se potpuno uživa u normalnom životu. Aeromiting je uprkos promenjivom vremenu i velikom broju posetilaca bio jako dobro organizovan. Da nije bilo problema sa novinarskom akredacijom, zabrane prodaje piva i nedostatak tradicionalnih mađarskih jela, koja su oduvek bili jedan od simbola ovog događaja, mogao bih da nazovem događaj i fantastično organizovanim  ;)

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2021

Read More

OSTOJIC_D_IOS8204_ED1600PCroP

(Srpski) Hot stuff

Sorry, this entry is only available in Serbian. For the sake of viewer convenience, the content is shown below in the alternative language. You may click the link to switch the active language.

Toplotni talas koji je jula 2022. harao većim delom Evrope, poznat kao Lucifer, podsetio me je na jedno vrelo prošlogodišnje snimanje. Zanimljiv letački dan u 204. vazduhoplovnoj brigadi, sa svim elementima za super fotke, i atmosferskim prilikama koje su pretile da maksimalno otežaju posao.

OSTOJIC_D_IOS3814_HOT_EDLR1600P

Visoke temperature i fotografisanja na aerodromu nisu baš najsretnija kombinacija. Za sve je kriva toplotna izmaglica, jara, hejz, ili jednostavno vreo vazduh koji nam muti sliku. Suština ovog fenomena je u razlici između temperature površine nekog objekta (betona/piste u našem slučaju) i vazduha koji je uvek nešto hladniji. Isparenje koje se javlja u vidu uzavrelog vazduha izuzetno negativno utiče na kvalitet fotografije. Taj efekat je tokom najtoplijih sati letnjih meseci toliko jak, da je gotovo nemoguće fotografisati sa tele-foto i super tele-foto objektivima, i generalno sa daljina većih od par desetina metara. To su ozbiljna ograničenja, jer se uglavnom upravo radi sa tele-foto objektivima i sa nešto većih daljina, jer nije uvek moguće, niti bezbedno biti pored same piste. Videografima je nešto lakše, jer je jara živa, optički se vidi kretanje vazduha i takvi kadrovi ikao nemaju potpunu oštrinu, ipak jasno dočaravaju atmosferu i imaju neki šmek.
U mom slučaju, uglavnom većina ovakvih kadrova završi u đubretu. Ali ima i izuzetaka. Izuzetak je baš ova teme, gde dobar deo fotografija u normalnim okolnostima ne bi dočekao svetlost dana, ali ovaj tropski talas mi je dao inspiraciju da mahom baš njih odaberem za ovu temu. Primetićete i savršeno oštre kadrove, tu su da upotpune priču i nastali su sa mnogo manjih distanca, gde ovaj efekat nije toliko destruktivan.

OSTOJIC_D_IOS3520_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3528_EDLR1600P

Događaj na kome su nastale ove fotografije je bio poseban sam po sebi. Ne viđa se često 10 Migova 29 na nebu, a još ređe gotovo simultano poletanje ovog broja letelica. Sve se ovo dešavalo tokom vežba Munjeviti udar na kojoj su Migovi iz sastava 101.lae Vitezovi učestvovali u zadacima vazdušne podrške i čuvanja vazdušnog prostora. 

Pored vizuelne komponente koja je ostavljala bez daha, i sva ostala čula imala su šta da osete. Zemlja se tresla, nebo grmelo od buke, a neutralni miris vazduha su zamenila isparenja kerozina. I sve se to dešavalo odjednom. Deset aviona je iz raznih pravaca zauzelo svoje pozicije za uzletanje na obe piste, i za manje od jednog minuta odletelo u pravcu Peštera. Buku motora je ubrzo opet zamenio zvuk zrikavaca, a borbenu atmosferu vratio u idiličnu. I tako do povratka Migova sa zadatka, koji je bio nešto manje dinamičan i pružao nešto više vremena za planiranje kadrova. Zapravo, sad kad gleda, ovi kadrovi su mi simpatični, iako nisu po mojim standardima.

OSTOJIC_D_IOS3154_FASTTM

OSTOJIC_D_IOS3582_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3898_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3870_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3734_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3731_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3451_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3807_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3828_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3951_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3516_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3754_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS3458_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS4086_HOT_EDLR1600P

OSTOJIC_D_IOS4099_HOT_EDLR1600P

Eto, na kraju je zloglasni “Lucifer” zaslužan što sam se setio ovih kadrova i podelio ih ;)

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2021-2022

Read More

OSTOJIC_D_IOS2722_ED1600P

(Srpski) Grčki lovci nad Severnom Makedonijom

Sorry, this entry is only available in Serbian. For the sake of viewer convenience, the content is shown below in the alternative language. You may click the link to switch the active language.

Pomalo nezapaženo je prošla vest da od 9. decembra vazdušni prostor (VaP) Severne Makedonije, ili preciznije njegov gornji sloj, čuva Grčko ratno vazduhoplovstvo. Nakon Albanije, Crne Gore i Slovenije, Severna Makedonija je postala četvrta članica NATO-a iz regiona čiji će VaP kontrolisati neko od savezničkih RV-a. U pitanju su zemlje koje nemaju lovačku komponentu u svojim vazduhoplovstvima. Zbog velikih troškova eksplatacije modernih lovačkih (ili višenamenskih) aviona, u kombinaciji sa relativno malom teritorijom, te zemlje nemaju potrebe, mogućnosti ili ekonomske opravdanosti za kontrolu VaP u sopstvenoj režiji. (more…)

Read More

OSTOJIC_DIMG_7005_EDFX1600P

(Srpski) Spasavanje na gvozdenom putu

Sorry, this entry is only available in Serbian. For the sake of viewer convenience, the content is shown below in the alternative language. You may click the link to switch the active language.

Pad

Aleksu je trebala neverovatna snaga i fokus da pored neizdrživog bola nekako izvadi telefon iz unutrašnjeg džepa jakne i pozove Gorsku službu spasavanja. Rekao je šta mu se desilo, u kakvom je stanju i taman kada je počeo da opisuje svoju lokaciju telefon se ugasio. Ostao je potpuno sam na steni via ferate Gornjak, u gustoj magli, teško povređen. Ostalo mu  je samo da se nada da su spasioci čuli njegovu lokaciju pre nego što mu se ugasio telefon.

Via ferate (via ferrata) su izuzetno popularne zadnjih godina. Veliki broj planinara, neretko i turista, upušta se u ovaj vid  vertikalne aktivnosti koji pruža osećaj blizak penjanju uz znatno manje rizika i potrebnog nivoa kondicije. Same via ferate predstavljaju svojevrstan vid staza u steni, nešto poput penjačkog smera (zamišljene linije penjanja stene), samo sa dosta veštačkih pomagala u vidu metalnih sajli, hvatišta ili gazišta, pa čak i lestvica u previsnim ili dužim vertikalnim deonicama. Otud i naziv koji u prevodu doslovce znači gvozdeni put”.  Ferata penjači su svojom opremom (via ferata setom) povezani sa sistemom sajli i to im daje osećaj sigurnosti i mentalno olakšanje. Sigurnost postoji; zato je ova aktivnost i pogodna za šire mase outdoor entuzijasta. Međutim, pod specifičnim okolnostima, na primer ako dođe do pada na vertikalnim deonicama, sile koje trpi oprema su daleko veće od onih koje se normalno javljaju u drugim penjačkim aktivnostima. Upravo te sile mogu da dovedu do ozbiljnih povreda, pa čak i totalnog otkaza opreme. Upravo zato, ljudi koji se inače bave nekom od tehničkih aktivnosti u steni i dobro razumeju termine poput faktora pada, su vrlo često prestravljeni  bezbednošću” na via feratama.

OSTOJIC_DIMG_6531_ED_ED

Aleks je posle nekoliko pokušaja pomeranja noge shvatio da sam neće moći nigde; odmah iznad njega je vertikalna stena sektora XII via ferate – najzahtevnij detalj čitavog uspona, a ispod njega oštar greben i ambis sa svih strana. Za njega je tog subotnjeg jutra krenulo sve naopako, niz nesretnih okolnosti i pogrešnih odluka koje su ga dovele u situaciju gde mu je život itekako ugrožen.

Tog dana na penjanje via ferate trebalo je da krene sa drugarom, ali je ovaj u poslednjem trenutku odustao. Prevelika želja za bekstvom iz grada i odlaskom u prirodu naveli su ga da ipak krene sam u planinarsku avanturu. To je bila prva greška – u planinu, a naročito u stenu se nikada ne ide sam… osim ako nisi jedan drugi Aleks koji se preziva Honold.

Vremenske prilike tog jutra u Gornjačkoj klisuri su bile povoljne samo za ispijanje tople kafe u čvrstom objektu. Ekstremno loša vidljivost, niska temperatura i povremena kiša. Aleks ni ovde nije znao da povuče ručnu” i stane. Jednom je već prošao ovu feratu i smatra da je poznaje, pa zašto ne probati kada je već prevalio toliki put, a vremenske prilike ionako uglavnom nisu idealne. Ovde nastaje druga, verovatno najveća greška – on kreće na uspon po apsolutno nepovoljnim vremenskim uslovima.

Sve je teklo iznenađujuće dobro sve do pred sam kraj uspona. Aleks se brzo penjao i sem čestih pauza za po koji selfi za socijalne mreže, nije ni pravio ozbiljne pauze. Ferati se bližio kraj i do silaska i obavezne pastrmke u obližnjoj kafani Kod Rajka” delilo ga je manje od sat vremena. I onda, nekoliko metara visine iznad početka poslednje i najteže deonice, desna noga je proklizala, Aleks je izgubio balans i odlepio se od stene. Dok je padao, njegov zaštitni set opreme je klizio po sajli sve dok konačno nije došao do velikog klina i stao. U tom trenutku je oprema odradila svoj posao – ogroman dinamički udar na sebe je preuzeo ferata set, gurtna za apsorciju udara je u deliću sekunde počela da se odšiva i umesto penjača primila udar, a Aleks je nastavio da pada još metar, sve dok se gurtna nije potpuno otvorila. Na njegovu nesreću pre nego što mu je oprema u potpunosti ublažila pad, udario je u stenovitu policu koja je bila ispod njega. Urlik od bola se odbijao od litica Gornjačke klisura ali nije imao ko da ga čuje…

Dok je ležeo na vlažnoj i oštroj steni, Aleks je imao vremena da razmišlja o svim svojim pogrešnim koracima. O kretanju bez partnera, o ignorisanju lošeg vremena, o Instagram postovima koji su mu dodatno ispraznili već polu-praznu bateriju mobilnog telefona…

Pretraga

Za to vreme u Beogradu, Kruševcu i Nišu su ekipe spasilaca uveliko pakovale opremu u vozila i bile spremne da krenu ka Gornjaku. Dežurni dispečer GSS-a je ipak primio minimum potrebnih informacija pre nego što se veza prekinula. Nije bila poznata mikro lokacija, ali znalo se da je teško povređen i da je negde u ferati Gornjak”. Tim za helio spasavanje je odmah stavljen u pripravnost, dok su zemaljski” dežurni timovi po lokalnim stanicama obavešteni o događaju i dobili signal za pripremu akcije spasavanja.

Najveća šansa za Aleksa bilo je spasavanje uz pomoć helikoptera, svaka druga spasilačka akcija na tom terenu značila je puno potrošenog vremena na dolazak, pristup povređenom i samu evakuaciju. Iz Helikopterske Jedinice MUP-a ubrzo je stigla poruka da je pri trenutnim meteo uslovima nemoguće bezbedno leteti na takvom terenu. Ova informacija je bila očekivana, pa je u tom trenutku 25 spasilaca, mahom članova prestižnog tehničkog tima za spasavanja iz stena, već jurilo službenim vozilima ka Gornjačkoj klisuri.

Prvi timovi su stigli. Stari, vođa akcije, izlaže okviran plan pretrage i evakuacije, vrši se brza provera tehničke opreme i svako kreće ka svojoj poziciji. Kako će se evakuacija izvršiti biće apsolutno poznato tek kada se Aleks pronađe. Tačno u 10.25 časova, prva ekipa sačinjena od 5 spasilaca krenula je od polaza via ferate prema vrhu, u nadi da će naleteti na povređenog. Kako nije bilo vremena za gubljenje, gotovo istovremeno, još dva tima spasilaca krenula su okolnom stazom ka vrhu i izlazu ferate, kako bi bili spremni za postavljanje spasilačkih instalacija. Još jedan tim je raspakivao opremu i čekao dalje instrukcije.

Samo 40 minuta kasnije, tim za pristup locirao je Aleksa. Bio je bled, povređen i pothlađen, ali vidno srećan kada je iznad sebe ugledao nekoga i čuo reči „Zdravo, ja sam doktor Visuljko iz Gorske službe, došli smo da ti pomognemo”.

Spasavanje

 

OSTOJIC_DIMG_6602_EDFX1600P

Pored velike količine opreme i tereta, spasiocima je trebalo svega 40 minuta da stignu do povređenog. Običnim planinarima, za istu razdaljinu, po lepom vremenu, potrebno je gotovo dva sata. 

OSTOJIC_DIMG_6747_EDFX1600P

„Pakovanje” povređenog u nosila, na eksponiranom grebenu, bio je izazov čak i za iskusne spasioce. Ovo je prvi korak tehničkog spasavanja, koji je nakon smeštanja povređenog u nosila podrazumevao vertikalno izvlačenje do vrha stane. Za to vreme ostali timovi su uveliko postavljali svoje instalacije i spremali sisteme za dalji transport.

OSTOJIC_DIMG_6768_EDFX1600P

OSTOJIC_DIMG_6844_EDFX1600P

Na vrhu, via ferate ekipa za izvalačenje uz pomoć vinča izvlači nosila i pratioce.

OSTOJIC_DIMG_6795_EDFX1600P

Aleks, se posle nekoliko sati prvi put smeje, iako bol još uvek nije prestao.

OSTOJIC_DIMG_6901_EDFX1600P

Trenutak izvlačenja povređenog na vrh, to jest izlaz via ferate.

OSTOJIC_DIMG_6936_EDFX1600P

Zbog kiše i klizavog terena, vođa akcije odlučuje da se povređeni ipak ne spušta strmom stazom pored via ferate, već da se umesto toga nastavi tehničko spasavanje kroz stenu. Zato je bilo neophodno nosila preneti (ovog puta ručno) do Kudelinove tvrđave, gde je sistem za spuštanje niz vertikalnu litucu već bio spreman. 

OSTOJIC_DIMG_7005_EDFX1600P

Vreme prolazi, a meteo uslovi se ne poboljšavaju. Oktobarski dan je kraći, i valja požuriti i spustiti nosila niz vertikalnu stenu visine preko 70 metara po dnevnom svetlu. Za bezbednost Aleksa zadužena su dva pratioca koji se staraju da on bezbedno bude transportovan do podnožja stene. Tamo ga već čeka naredna ekipa…

OSTOJIC_DIMG_7083_EDFX1600P

Mrak je uveliko pao. Poslednja deonica koja vodi kroz gustu listopadnu šumu je daleko više naporna nego što se to očekivalo. U poređenju sa vertikalnim, ovaj horizantalni transport je trebao da bude mačiji kašalj. Blato, klizavo lišće i strm teren primorale su spasioce da tokom cele deonice koriste sisteme za obezbeđenje nosila. Ipak neverovatno uigran tim i savršeni timski rad dali su rezultate. Nešto pre 19 časova nosila su bila na magistralnom putu gde je čekalo vozilo hitne pomoći. Akcija spasavanja je upravo završena.

OSTOJIC_DIMG_7178_EDFX1600P

OSTOJIC_DIMG_7210_EDFX1600P

Kraj

Ovaj Aleks nije stvaran, ova povreda u Gornjaku se nikada nije dogodila. Međutim, mogućnost da se nešto ovako desi je više nego realana. „Aleksine” greške su stvarne, u praksi se GSS stalno sreće sa elementima njegovog ponašanja i postupaka. Zato spasioci Gorske službe uvežbavaju baš ovakve, ekstremno složene situacije. Ova priča je zasnovana na scenariju vežbe spasavanja iz via ferate koju je GSS izveo 16. oktobra 2021. godine. Ovo je samo jedna u nizu vežbi održanih u sklopu projekta pod nazivom  Podizanje kapaciteta Gorske službe spasavanja za traganje i spasavanje u 2021. godini” koji je finansiran od strane Ministarstva Odbrane Republike Srbije.

 

Tekst i fotografije GSS/Dimitrije Ostojić photo © 2021

 

Read More

DIMITRIJEO_IMG_0203_EDLR1600P-2

BOV M16 Miloš

Tokom vežbe Sadejstvo 2020  mogao se videti veliki broj novih borbenih sistema, od kojh je posebnu pažnju privuklo novo višenamensko oklopno vozilo Miloš. Videli smo ga i pre, ali sada ih je konačno bilo u većem broju i to sa prvim domaćim korisnicima – pripadnicima 72. Brigade za specijalne operacije. Jedinstveni ambijent Peštera, vrhunski profesionalci iz 72. i 10 potpuno novih vozila BOV M16 Miloš, bili su idealna prilika da se namenski napravi jedan dobar foto sešn. Kocke su se sklopile i prilika je iskorišćena, a rezultati su pred vama.

(more…)

Read More

OSTOJIC_D_IOS9579_ED1600P

(Srpski) Tigrovi – prvih 60 godina

Sorry, this entry is only available in Serbian. For the sake of viewer convenience, the content is shown below in the alternative language. You may click the link to switch the active language.

Prvog aprila 1961. godine, tokom velike reorganizacije JNA „Drvar-1”¹ formirana je 241. lovačko-bombarderska avijacijska eskadrila na aerodromu Petrovac kraj Skoplja. Šezdeset godina kasnije 241. lbae i dalje postoji. Leti na nekim drugim avionima, sa drugog matičnog aerodroma, ali istoriju ne zaboravlja i primerno obeležava svoj „rođendan”.

(more…)

Read More

IMG_2584A_EDSMP

Durmitor: Šljeme i još neke teme…

Mali uvod, na Durmitoru je od početka pa do kraja januara ove 2021. godine, skoro u kontinuitetu padao sneg. Meštani kažu da dugo nije palo toliko snega u januaru. U međuvremenu su se i granice Srbije i Crne Gore otvorile, a mi smo samo čekali priliku da dođemo na Durmitor i odradimo jednu lepu turno turu. Jedino što nismo očekivali je nagli porast temperature koji je došao sa stabilizacijom vremena početkom februara. Visoka temperatura u kombinacija sa dosta snega je situacija koja može prilično da poremeti planove.

Dolaskom na prevoj Jabuka, zapravo istoimenu planinu koja se nalazi na granici Crne Gore i Srbije, ostvarujemo prvi vizuelni kontakt sa jedinstvenim Durmitorom. Nikada ga pre nisam tako dobro video sa ove lokacije. Prizor obećava dobru avanturu.

Durmitor2500px

Panorama Durmitora sa označenim (meni prepoznatljivim) vrhovima. Fotografija nastala sa prevoja Jabuka, nekih 40ak kilometara od same planine. Uslovi za fotografisanje možda nisu bili najbolji, ali trenutak kada ispred vas pukne Durmitor u punom sjaju vas teraju da napravite ovakav kadar.

Stižemo polako i na Žabljak, a on u najboljem zimskom izdanju. Puno snega, nema vetra, odlična vidljivost i alpski ambijent koji ne može da ne prija. Ali u brdima nije tako mirno. Popodnevna svetlost i snažni vetrovi prave prelepe i dramatične prizore. Posle nekoliko okidanja foto-aparata već sam spokojan, sve da sad odustanem od uspona na koji praktično još nisam ni krenuo, sretan bih se vratio kući. Ovi kadrovi su vredni puta do ovde, sve ostalo je premija. Nastavljamo dalje, idemo ka Lokvicama preko Ivan Dola. Plaše me vetrovi u daljini, možda još više temperatura koja je u plusu celog dana.

IMG_2584A_EDSMP

Igra popodnevnog svetla, vetra i oblaka. Pogled na Minin Bogaz iz pravca Crnog jezera.

Vruć vetar

Nekoliko sati kasnije još uvek nismo stigli do odrdišta. Snežni nameti su napravili neki novi reljef i ozbiljno nam otežali i put i orijentaciju. Po ovoj oluji i mraku teren me podseća više na mesečevu površinu nego na onaj dobro poznati put do Lokvica. Naporno je, ali dok god imam entuzijazma za fotkanjem znam da je sve pod kontrolom i da su uslovi još uvek samo prihvatljivo loši. Udari vetra obaraju sa nogu, pa konstantno tražim balans kako ne bih završio u snegu. Ali ispod brila i kapaljuče je osmeh, srećan sam što sam ovde, to je dovoljno. A vreme? Pa ono i onako nikad nije onakvo kakvo očekujemo. To što nas baca dok se probijamo na skijama je južni vetar. On je najveći neprijatelj nas ljubitelja zimskih aktivnosti i ne volimo ga. Sa druge strane da ovim intezitetom duva sever, ne znam da li bi imali ikakve šanse da nastavimo dalje.

IMG_2678A_EDSMP

IMG_2866A_EDSMP

Dok se probijamo lagano, prisaćem se mog prvog kontakta sa durmitorskom zimom. Na baš ovoj deonici od Žabljaka do Lokvica sam pre skoro dve decenije, tokom zimskog alpinističkog tečaja, zakoračio u svet zimskog visokogorstva i alpinizma. Početak nije bio sjajan, više je ličio na fijasko. Prilično neiskusan i sa rancem od 30+kg u kome je bilo više onogo što mi ne treba nego treba, propadao sam do struka kroz sneg na svakom drugom koraku. Na oko ⅔  puta bio sam toliko iscrpljen da sam ozbiljno razmišljao da odustanem. Ipak nisam, ne ide da odustanem a obuka još praktično nije ni počela. I tako u nekom trenutku pokušavam da se izvučem iz snega u koji sam po stoti put upao, kada pored mene elegantno prolazi čovek na skijama i još ide uzbrdo. Ništa mi tada nije bilo jasno. Jedan od instruktora mi je kasnije objasnio da su to turne (ili turno) skije i kako rade. Pošto sam još tada voleo skijanje znao sam da će nam se se putevi ponovo ukrstiti. To se desilo tek desetak i više godina kasnije kada sam kupio svoj prvi set turno skija, i od tada pa do danas one su moje podrazumevano sredstvo za kretanje po snegu zimi.
Nekako sam na kraju stigao do Lokvica tada i to taman kada je počinjala oluja, baš poput ove sada. Iscrpljen i bled od umora, nakon topljenja snega uvokao sam se u vreću i zaspao u šatoru koga smo jedva postavili od jačine vetra. Agonije se tu naravno nije završila. Tokom noći nam je vetar doslovno polomio šator pa nismo imali ni gde normalno da spavamo. Razmišljam koliko je taj vetar bio hladniji i jači od ovog danas, koliko je ustvari sada super, o tome da verovatno sada i ne bi bio ovde da te 2002. nisam došao na Durmitor i izdržao do kraja…

I sada smo stigli do Lokvica, neuporedivo lakše nego tada. Još 15ak minuta otkopavanja ulaza i bili smo spremni da se raskomotimo u komforu ušuškanog katuna. Svi smo stigli, cela turno ekipa i bonus tri psa. Krenuli su za nama iz Ivan Dola i nisu se odvajali bez obzira na vremesnke uslove. Ima nešto čudno sa tim psima i Durmitorom, kad god ovde krenem u brda, krene i neki pas zamnom, i uglavnom ne odustaje do kraja.

IMG_2978A_EDSMP

Otkopavanje katuna…

Prva svetlost dana govori mi da su šanse da ispunim svoj plan jako tanke. Vetra više nema, ali zato ima oblaka i temperature koja je u plusu. Ideja je bila da tog dana odemo do Velike previje, popnemo se na Veliki Međed (i južni i severni vrh) i spustimo do Kalice i alpinističkog bivaka gde bi i prespavali. Plan za sledeći dan je još ambiciozniji: uspon na Milošev tok strmim kuluarom, prelazak čitavog grebena Šljemena i spust do skijališta Savin kuk.

hdrSpremni za pokret, još da se oblaci malo raziđu i krećemo. Foto: Miloš Borenović

IMG_3034A_EDSMP

Oblačnost se polako razilazi., dovoljno da možemo da krenemo.

IMG_3047A_EDSMP

Jednu manju deonicu na putu ka Velikom ramenu nije bilo moguće proći na skijama.

Put do Velike previje, strmog zida koji razdvaja dolinu Veliku kalicu od Lokvica, vodi preko vrlo lavinoznog terena i to nam je najveća briga. Skoro svi faktori koji povećavaju opasnost od lavina su bili ispunjeni, od količine snega, preko vetrova do temperature. Najgore od svega, celo jutro se od guste magle nije ništa videlo, pa nismo ni mogli da vizuelno osmotrimo teren i vidimo da li je bilo i tragova spontanih lavinskih aktivnosti.  Odlučili smo da ipak krenemo ka previji i da na samom terenu odličimo da li nastavljamo po planu ili se povlačimo. Negde na pola puta, na Velikom ramenu, konačno vidimo Veliku previju. Tu donosim odluku da danas ipak ne idemo dalje. Grupa je prevelika, teren (sneg) dosta opasan, kasno smo krenuli i plus je jedan član ekipa imo ozbiljan peh sa opremom zbog koga smo izgubili dosta vremena. Tu je Međed i biće tu i neki drugi put, nisam bio raspoložen za kockanje. Vratili smo se do Žabljaka, jer iz Lokvica ništa nismo mogli da penjemo, svuda je bila ista situacija. Imamo novi plan, idemo sutra na Šljeme, možda su tamo uslovi bolji.

IMG_3079A_EDSMP

Na ovakvoj strmini dobro uvežbani kick turn puno znači.

IMG_3082A_EDSMP

IMG_3099A_EDSMP

I konačno je pred nama. Velika previja na dohvat ruke. Tako blizu, a tako daleko. Deli nas samo nekoliko stotina visoko lavinoznih metara. Da se ranije razvedrilo, da smo ranije krenuli, da je bilo hladnije, da je … 

IMG_3097A_EDSMP

IMG_3225A_EDSMP

Bandjerna i Zupci, visoko iznad nas.

IMG_3298A_EDSMP

Osvrt sa poslednje tačke odakle se pruža pogled na dolinu Lokvice i okolne vrhove – na pravi planinarski raj. Nakon toga sledi ulazak u šumu i spust do Crnog jezera. Pored Crnog jezera ima i jedna kafana, tačnije fensi restoran, poslužiće za ubijanje tuge.

IMG_3332A_EDSMP

Plivao sam na Crnom jezeru, vozio čamac, šetao oko njega, a sada mogu da kažem da sam ga i prešao na skijama :)

Šljeme

Uspon na Šljeme iz sela Virka je turno klasik Durmitora. Tura koja pruža potpuno uživanje u planini, laku navigaciju i potencijalno fenomenalno skijanje u spustu.

Šljeme je veliki greben koji potpuno dominira južnim delom centralnog masiva Durmitora. Na severnoj strani to je okomita litica, čija krečnjačkaj stena mami alpiniste, dok je južna strana dosta pitomija, naročito u višim delovima. Dominantni vrh na grebenu ne postoji, jer u većem delu visina konstantna uz male varijacije, ali ipak razlikujemo dve bitne tačke: Istočni vrh Šljemena (2445) i Vrh Šljemena (2455). U nastavku grebena se nalazi i vrh Milošev Tok (2426), koji je nešto izdvojeniji, ali može se smatrati istom celinom. Mi smo se odlučili za uspon na Istočni vrh, iako je cela grebenska tura fantastična za turno avanturu (bacite pogled na nestvarna.blog reportažu).

OSTOJIC_DIMG_3372A_EDLR

Iza Sinjevine se pojavljuju prvi zraci sunca i obasjavaju gornje delove Savinog kuka, a mi polako krećemo. Za razliku od jučerašnjeg dana vreme je fantastično, a vidljivost ogromna. Prvi deo uspona od žičare skijališta vodi ski stazom do međustanice, odakle se odvaja na levo pored listopadne šume i polako penje donjem delu grebena i uzvišenju koje je na kartama poznato kao Panalj (1813). Upravo tu izlazimo iz ušuškane zone na vetrometinu grebena. Odatle kreće „lansiranje” jer sledi 600 metara konstantno jakog uspona. Sneg je odličan, tome smo se i nadali. Ove godine je vetar, koji inače često duva „čistom stranom” Šljemena, formirao ogromne snežne strehe duž celog grebena, pa se sve vreme krećemo desetak i više metara ispod snežne linije grebena. Bez veće pauze forsiramo do gornjeg dela grebena, a ubrzo stižemo i na Istočni vrh. Kako smo se popeli, tako je i vetar malo utihnuo i dopustio da uživamo u prelepom pogledu na veliki broj durmitorskih vrhova.

IMG_3389A_EDSMP

Osojne grede, severno orijentisane litice koje se spuštaja sa istočnih delova Šljemena ka skijalištu Savin kuk.

IMG_3412A_EDSMP

Tokom većeg dela uspona sa grebena se pruža odličan pogled na Sedlene grede (2227).

IMG_3449A_EDSMP

Poslednja zaravan pred vrh.

IMG_3452A_EDSMP

Istočni vrh Šljemena (2445)  sa Bobotom i Bezimenim u pozadini.

20210205_115024

Ekipa na vrhu. Foto: Bojan Marić

IMG_3489A_EDSMP

Greben Šljemena od Istočnog vrha dalje ka Miloševom toku. Ogromne snežne strehe predstavljaju veliku opasnost za manje iskusne planinare. Nakon monotonog hodanja po manje-više ravnom grebenu, čovek može da se lako opusti i nesvesno pređe na strehu, a to može biti kobno. Recimo da su u nekim delovima strehe bile i 20 metara bočno od stvarne linije grebena. Sa Šljemena se inače odlično vidi i Kalica, Velika previja, Terzin bogaz, Međed i još puno topološki zanimljivih lokacija koje se nalaze ispod severnog zida, ali samo kada nema streha koje zaklanjaju pogled na „ambis”.

Detlji sa severnih litica Šljemena koje se okomito spuštaju ka Velikoj kalici.

IMG_3516A_EDSMP

Bobotov Kuk (2523 m), vrh Durmitora i prvi sused Bezimeni vrh (2487). Reportažu sa zimskog uspona na Bobata iz 2012. godine možete videti u ovoj temi: Durmitor hot ‘n cold

Povratak sa vrha predstavlja ~900 vertikalnih metara čistog skijaškog zadovoljstva. Vratili smo se „via normale”, kako smo se i  penjali, i bilo je super. Od više prijatelja sam dobio sugestiju da je za spust još atraktivniji Mlječnio do, ali zbog visoke temperature ipak sam odlučio da se vratimo deonicom koju smo upoznali tokom uspona. Sneg je i dalje odlično „držao”, pa smo se brzo sjurili do skijališta, i naravno nazdravili za još jednu uspešnu akciju i prelep dan proveden na planini. One „velike planove” ostavljamo za naredni dolazak na Durmitor, Šljeme je bila više nego dobra utešna nagrada.

OSTOJIC_DIMG_3595A_EDLR

 

IMG_3646A_EDSMP

IMG_3725A_EDSMP

Trek uspona na Istočni vrh Šljemena

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. Za teritoriju Republike Srbije to je Gorska služba spasavanja Srbije, koju 24/7 možete kontaktirati putem dežurnog telefona +381 (0)63 466 466.

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2021

Read More

101LAE-2017-05-1600P

(Srpski) 101. eskadrila: hronologija dobrih kadrova

Sorry, this entry is only available in Serbian. For the sake of viewer convenience, the content is shown below in the alternative language. You may click the link to switch the active language.

Pre šest godina pojavio se kalendar koji je potpuno osvežio pomalo dosadnu kalendarsku scenu. Ako pratite ovu tematiku sigurno znate da se radi o kalendaru 101. lovačke avijacijske eskadrile „Vitezovi“. Ovaj štampani artifekt je dobio kultni status među ljubiteljima avijacije, pa su limitirani tiraži uglavnom nestajali preko noći. Ne samo da su Vitezovi pokazali da mogu da naprave produkcijski odličan proizvod, već i nešto čija promotivna vrednost prevazilazi okvire jedinice, pa i samog vida.

Ništa se naravno nije slučajno dešavalo. Mnogo sati je provedeno iza foto-aparta u lovu na prave kadrove, u osmišljanju optimalnog dizajna, u selekciju fotografija i na samom kraju u kontroli štampe. Količina uloženog truda se jednostavno primećuje i zato toliko odskače od svih drugih. Bez preterivanja se može reći da je kalendar „sto prve“ postavio neke nove standarde koje su drugi pokušavali da slede.

Početak nove (2021) godine je možda dobar trenutak da se napravi mala retrospektiva i prikažu sve fotografije čiji sam autor, a koje su objavljene u prethodnim kalendarima.  Neke ste videli, a neke sigurno po prvi put vidite u digitalnom obliku.

(more…)

Read More

DIMITRIJEO_DSC_6004_EDLR1600P

Sadejstvo 2020: I deo

Vežba na Pešteru, četvrti put za Vojsku Srbije, četvrta reportaža na blogu. Ista lokacija, slično vreme, privremeni vojni poligon na najvećoj visoravni Balkana i ujedno geografskom i prirodnom biseru Srbije. Ove godine je na ovom mestu održana vežba Sadejstvo 2020” gde je za razliku od predhodna tri puta prikazana i veća količina novog naoružanja i opreme. Zvanični podaci kažu da je tokom vežbe angažovano oko 2800 pripadnika Vojske Srbije, više od 150 borbenih i neborbenih vozila, kao i oko 40 vazduhoplova.  Sve u svemu sve novo što smo nabavili ili razvili do početka vežbe tamo se moglo i videti. Po mnogo čemu je ovo bio više “prikaz” tehnike i sposobnosti VS nego prava (smislena) vojna vežba. Bilo kako bilo „Sadejstvo 2020” je bila odlična prilika da se nova tehnika vidi (i proba) u svom prirodnom okruženju. Uz malo teksta i malo više fotografija probaću da dočaram ono što sam video tokom par dana provedenih na hladnom i vetrovitom Pešteru. Pa da krenemo.

(more…)

Read More

IMG_9649_DIOS_120719_1600

2019: Godina novih helikoptera

Koliki je značaj helikoptera za jednu vojsku najbolje se može videti analizom velikih sukoba u drugoj polovini prošlog veka, poput onih u Vijetnamu i Avganistanu. I jedan i drugi rat su postavili temelje za dalji razvoj helikoptera i doktrinu njihove upotrebe. Ne moramo čak ići toliko daleko, dovoljan je pogled na ovdašnje sukobe u zadnjih četvrt veka i sve će biti jasno. Setimo se krize sa  kiseonikom u banjalučkom porodilištu i hrabrih letova pilota VRS koji su uprkos blokadi uspeli da prevezu neophodne zalihe kiseonika i spreče dalje stradanje beba. Zatim operacije Čapljina, svih hitnih medicinskih evakuacija ranjenika, bezbroj sletanja na heliodrom VMA, svih tih spašenih života. Na kraju setimo se majskih poplava i uloge vojnih i policijskih helikoptera u spasavanju stanovništva. Helikopteri su nekako doživljavali sudbinu vojske u ovoj zemlji, sete ih se samo kada zatrebaju.
Široj javnosti je možda manje poznato, ali u zadnjih 10-ak godina u nekoliko navrata smo praktično ostajali bez transportnih helikoptera, što zbog isteka resursa, što zbog gubitaka ili traljavosti vojnog sistema. Nakon svega toga, ovih dana  na aerodromu „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović” imali smo priliku da vidimo 14 (slovima: četrnaest) praktično novih helikoptera. Pre nego što bilo šta kažem reći ću samo: WOW! Hej, pa da mi je neko pre 5-6 godina rekao da ćemo imati 14 novih helikoptera rekao bih mu da nije normalan. Zaista, scena tog tmurnog decembarskog jutra na batajničkom aerodromu je bila pomalo nadrealna. I ne samo da je tokom 2019 isporučeno 12 novih helikoptera (+2 tokom 2016), nego su to i vrhunske mašine svaka u svojoj klasi. Dakle, pomerili smo se sa mrtve tačke i korak koji je napravljen je ogroman. Ostaje samo pitanje da li je redosled nabavki smislen i da li je bilo bolje prvo kompletirati eskadrilu sa helikopterima Mi-17V5, pa onda ući u avanturu sa Mi-35. Zapravo, sada je to manje bitno i treba se fokusirati na pitanje svih pitanja, a to je da li će novi tipovi helikoptera biti pravilno integrisani u sistem Vojske Srbije i da li će piloti konačno imati neki normalan nalet i biti osposobljenosti da u potpunosti koriste mogućnosti letelica. Ako sve ostane po starom sve ove kupovine su besmisleno bačene stotine miliona dolara. Tehnika je nabaljena, sada je red da se fokusiramo na pilote i na izvlačenje maksimuma iz letelica.

IMG_3899_DIOS_120719_1600

Mi-35M

Familija helikoptera Mi-24 je posle rata u Avganistanu jednostavno postala sinonim za borbeni helikopter. Posle siluete američkog Hjuija (UH-1 Huey), silueta Mi-24 je verovatno najprepoznatljiviji oblik borbenog helikoptera. Ovaj hibridni koncept moćnog jurišnika koji poseduje i tovarni prostor ostao je jedinstven do dan danas i poznat kao “desantno-jurišni” helikopter. Sovjeti, to jest sam Mihail Milj, prvi čovek KB Milja, je svojevremeno ovaj koncept nazvao “leteći BMP” (BMP ~ borbeno vozilo pešadije). Upravo taj teretni prostor koji može da ponese do 8 vojnika je najveća prednost i najveća mana ovog helikoptera. Prednost zato što omogućava prenos određenog tereta (do 2400kg) ili tima vojnika uz zadržavanje svih borbenih mogućnosti, a mana jer je čitav helikopter predimenzionisan u odnosu na konkurente, što ga čini nešto manje pokretljivim (ali veoma brzim) i većom metom na nebu. Bilo kako bilo, kroz silne sukobe Mi-24, time i Mi-35M kao njegova poslednja evolucija, se pokazao kao izuzetno žilava platforma koja je u stanju da nanese veliku materijalnu, ali i psihološku štetu protivniku.

IMG_9649_DIOS_120719_1600Helikopter Mi-35 broj 35103. U prvom planu možete videti nevođene rakete S-8, kao i njihov lansere B-8V-20, najčešće korišćeno naoružanje ovih helikoptera u skorašnjim sukobima.

Krokodil” u verziji Mi-35M, kakvog je Vojska Srbije kupila, predstavlja dublju modernizaciju helikoptera Mi-24V, letelicu koja treba da odgovori izazovima modernog bojišta. Glavne konstrukcione razlike u odnosu na prethodika su novi kompozitni rotori (identični kao na Mi-28), skraćena krila i fiksni stajni trap. S druge strane letelica je dobila blago modernizovani kokpit, sa više višenamenskih prikazivača, opto-elektronski sistem za nišanjenje i osmatranje i opciono čitav paket modernih sredstava za zaštitu letelice od IC raketa. Tu je i novo naoružanje, stari četvorocevni mitraljeza Yak-B 12,7mm je zamenjen za ubitačnijim dvocevnim topom Gš-23L, nevođene rakete su sada standardno većeg kalibra 80mm i 122mm, a tu je i opcija kupovine modernijih protiv-oklopnih raketa poput Atake i Vihora. Sve u svemu, Mi-35 je prava topovnjača, iako se pored svog navedenog naoružanja montiraju i bočni strelci sa mitraljezima, ovom helikopteru nema ravnog što se vatrene moći tiče!

Nama (Srbiji) je Mi-24/35 poznata zverka. Dve letelice u verziji Mi-24V koristila je helikopterska jedinica Resora državne bezbednosti (HJ RDB), koja je praktično bila pod kontrolom Jedinice za specijalne operacije (JSO). Helikopteri su nabavljeni ne baš legalnim tokovima i tokom 1998. godine su više puta korišćeni u borbenim dejstvima protiv OVK. Nakon rata i posle pripajanja HJ RDP helikopterskoj jedinici MUP-a, ovi helikopteri prestaju aktivno da lete i konačno 2006. bivaju donirani vojsci, gde polako počinju da propadaju.

ExJSO mi24vJedan od dva ex RDB – JSO helikoptera Mi-24V koji verovatno nikada više neće leteti. Ostaje samo da se nadamo da će jednog dana bar jedan od ova dva helikoptera biti restauriran u stanje iz 1998. godine i da će naći svoje mesto u muzeju vazduhoplovstva.

Zanimljivo je da je još SFRJ imala planove za nabavku ovog helikoptera, ali oni nikada nisu realizovani. Vojska Srbije je nabavila četiri helikoptera, u kompletu sa sledećim naoružanjem: nevođena raketna zrna S-8 sa lanserima B-8V-20, kontejner UPK-23/250 sa topom GŠ-23L i  protiv-oklopne vođene rakete 9M120 Ataka. Nažalost, naše letelice nisu opremljene savremenim sistemom za zaštitu “President-S”, što ih potencijalno čini ekstremno ranjivim od strane savremenih IC samovođenih raketa. Helikopteri će nositi evidencijske brojeve od 35101 do 35104 i biće raspoređeni u 714. protivoklopnu helikoptersku eskadrilu “Senke”, koja je bazirana na aerodromu Lađevci.

IMG_4043_DIOS_120719_1600Piloti 714.pohe “Senke” eskadrile u čijem će sastavu biti helikopteri Mi-35M. Za “Senke” ovi helikopteri predstavljaju potpuno novu dimenziju borbenih mogućnosti. 

IMG_3991_DIOS_120719_1600Iako smatram da bi dokazano dobra trobojna maskirna šema bojenja Vojske Srbije daleko bolje “legla” 35-icama, ne može se reći da ni u ovoj jednobojnoj sivoj sa polu-low-wiz oznakama ne izgledaju moćno. IMG_4067_DIOS_120719_1600Mi-35M evidencijski broj 35101.

IMG_4231_DIOS_120719_16009M120 Ataka, trenutno najsavremenija protiv-oklopna raketa u naoružanju Vojske Srbije, ujedno i glavno oružje Mi-35 za lov na oklopne mete. Mi-35 može da ponese do 8 ovakvih raketa.

IMG_4055_DIOS_120719_1600

IMG_9600_DIOS_120719_1600Pokretna turela sa dokazanim avio-topom GŠ-23L je  još jedna od razlika u odnosu na stare “24-ke” koje su u tureli imale mitraljeze YakB 12,7mm (osim poslednjih verzija Mi-24VP i VM, kao i P koji je imao fiskni top 30mm). Provereni Gš-23 je dosta ubojitije i bolje rešenje za ovaj tip helikoptera od mitraljeza 12,7mm. Praksa u sukobima je pokazala da jurišni helikopteri intenzivno koriste topove u borbenim dejstvima.

IMG_3774_DIOS_120719_1600

IMG_3927_DIOS_120719_1600

Kokpit modernizovane “Košute” (od NATO oznake “Hind”) ili “Krokodila”, kako se češće naziva u Rusiji, više podseća na pakete modernizacija starih letelica gde dominira miks starih analognih instrumenata i višenamenskih ekrana, nego na unutrušnjost moderne letelice proizvedene 2019. godine.  Naravno, ovo ne umanjuje kvalitet helikoptera, ali otkriva da se radi o manje radikalnoj modernizaciji kokpita.IMG_3779_DIOS_120719_1600Teretni prostor Mi-35M ostao je isti kao i kod Mi-24. Po ovome je Mi-24/35 jedinstven u svetu, jer pruža mogućnost transporta 2400 kg tereta ili 6 do 8 vojnika. Praksa je međutim pokazala, da se ovaj prostor u realnoj upotrebi retko kad koristio u vazdušno-desantne svrhe, te se Krokodil uglavnom koristio kao jurišni helikopter.

IMG_3794_DIOS_120719_1600General Duško Žarković komandant RV i PVO, pokazuje nove letelice predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, ministru odbrane Aleksandru Vulinu i ostatku vojnog vrha.

IMG_9597_DIOS_120719_1600

IMG_4078_DIOS_120719_1600Mi-35M iz najboljeg ugla.

 IMG_3651_DIOS_120719_1600

Mi-17 V-5

Ako i ima nekih dilema da li su Mi-35M i H-145M pametna kupovina za nas, za Mi-17 V5 takve dileme sigurno ne postoje. To je srednji transportni helikopter bez premca u svetu i najbolji mogući izbor za Vojsku Srbije. Radi se o toliko dobrom i potrebnom helikopteru, da je prava šteta što nemamo bar jednu kompletnu eskadrilu opremljenu ovim letelicama. Svakako smatram da je nabavka ovih helikoptera u većem broju trebala biti apsolutni prioritet u odnosu na nabavke drugih (definitivno manje potrebnih). O Mi-17 i njegovom prethodniku Mi-8 ne treba puno trošiti reči, pa ću samo navesti par detalja vezanih za ove sveže kupljene primerke.

IMG_4189_DIOS_120719_1600Tri novopristigla helikoptera Mi-17V5 (ev brojevi 12493-95) isporučena su sa nevođenim raketnim zrnima 80mm i topovima GŠ-23, najčešće viđanim setom naoružanja za ovaj tip helikoptera. Tu su i zaštitne ploče oko kabinskog prostora i motora, kao i dispanzeri IC mamaca, što sve ukupno čine Mi-17 upotrebljivim za jurišne ili desantno-jurišne zadatke.

Tri primerka koja su na batajnički aerodrom stigli polovinom oktobro 2019. se neznatno razlikuju od prva dva primerka koje smo primili tokom 2016. godine. I ovi helikopteri su proizvedeni u Kaznanjskom helikopterskom zavodu, ali ovog puta dva od tri helikoptera (12494 i 12495) nemaju utovornu rampu, već standardna zadnja vrata koja se mogu demontirati (ista kao na Mi-8). Najverovatniji razlog za ovu odluku je potreba specijalnih jedinica za mogućnošću brzog desanta većeg broja vojnika tehnikom „fast rop” (fast rope). Svi helikopteri su stigli sa naoružanjem i to proverenom kombinacijom nevođenih rakternih zrna S-8 i topova UPK-23/250. Ovo naoružanje uz recimo dodatak mitraljeza na bokovima i zadnjim vratima od Mi-17 pravi opasnu „topovnjaču” (ili gunship što bi rekli amerikanci). S obzirom da se na ovu temu eksperimentisalona sa Mi-8 još u vreme JNA/VJ (91/92), a da je zatim ne tako davna Jugoimport SDPR radio modifikaciju iračkih  „sedamnaestica”, možda možemo očekivati i neke modifikacije naoružanja i na novim letelicama. Novi helikopteri su dobili i oklopne ploče oko kabine i motora, kao i dispanzere IC-mamaca, a moguće je da će isti nivo opreme naknadno  dobiti i prva dva primerka. Svi helikopteri Mi-17V5 se nalaze u sastavu 890. mešovite helikopterske eskadrile „Pegazi” koja je bazirana na aerodromu „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović” pokraj Batajnice. Evidencijski brojevi helikoptera su 12491 i 12491 za prva dva, i 12493, 12494 i 12495 za nova tri helikoptera.

IMG_9635_DIOS_120719_1600

IMG_9639_DIOS_120719_1600PRakete S-8KOM u prvom planu

IMG_4196_DIOS_120719_1600PDva primerka Mi-17 V-5 koje je RViPVO Vojske Srbije dobila tokom 2016. godine, takođe će dobiti mogućnost nošenja naoružanja.

IMG_4205_DIOS_120719_1600PSa 96 nevođenih raketa S-8 kalibra 80mm, Mi-17 je u stanju da napravi ozbiljnu “pripremu terena”, iako se rade o prevashodno transportnom helikopteru.

IMG_9633_DIOS_120719_1600PMi-17 opremljen dizalicom (vitlom / vinčem) za spasavanje. Majske poplave 2014. godine su pokazale koliko je bitna transportna helikopterska komponenta i obučen kadar za potrebe treće misije vojske i spasavanja u vandrednim situacijama.

Airbus Helicopters H-145M

Airbus H145M, je verovatno najmodernija letelica u sastavu RViPVO Vojske Srbije. Ovaj helikopter je zadnja reč tehnike, tako da su naši piloti na neki način privilegovani da lete na nečemu što apsolutno ni malo ne zaostaje za svetskim trendovima. Upotrebna vrednost ovog helikoptera je neverovatna. Familija H-135 i H-145 (nekada EC) važi za izuzetno pogodne helikoptere sa traganje i spasavanje, kao i hitan medicinski transport, ali daleko od toga da im je to jedina namena. Vojna verzija H-145M sa paketom opreme H-Force poseduje i dodatnu robusnost kao i vrlo moderan napadno navigacioni sestem, što ovaj helikopter čini vrlo upotrebljivim i u borbenim dejstvima, a posebno je zanimljiv za specijalne operacije. Od pet nabavljenih letelica, dve su opremljene za misije traganja i spasavanja, dok su tri u višenamenskoj konfiguraciji koja može da nosi i naoružanje. Ovih dana otpočela su i ispitivanja domaćeg naoružanja koje će biti integrisano na naše helikoptere. Kako stvari stoje helikopteri H145 će biti u sastavu 119. mešovite helikopterske eskadrile „Zmajevi“, koja je bazirana na niškom aerodromu, a deo je 98. avijacijske brigade. Evidencijski brojevi letelica su 14501 i 14502 za TiS(SAR) helikoptere i 14503, 14504 i 14505 za primerke u borbenoj (ili bolje reći „utility”) konfiguraciji.

IMG_4160_DIOS_120719_1600Jedan od tri „borbena” H-145M. Kutije na skijama su bacači IC mamaca.

IMG_4120_DIOS_120719_1600Kvalitet izrade, bar ono što se može videti golim oko, kvalitet farbanja (savršeno naneta mat boja), apsolutno sve je na nivou iznad onoga što smo navikli da vidimo.

IMG_4155_DIOS_120719_1600

IMG_4119_DIOS_120719_1600

IMG_9613_DIOS_120719_1600Na jednom od helikoptera se mogao videti i FLIR Star Safire 380HDc.

IMG_4124_DIOS_120719_1600

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić © 2019

Read More

IMG_6556-DIOS-1600P

Orlovi sa Morave

Pre 45 godina i koji dan, tačnije 31. oktobra 1974. godine,  poleteo je prvi prototip jugoslovenskog jurišnika Orao. Projekat je prošao trnovit put od table za crtanje do finalne verzije koja je zadovoljavala tehničko-taktičke zahteve. Od prvog leta do prvog  aviona u finalnoj verziji (sa forsažnim motorima RR Vajper 633-41) koji isporučen jedinici prošlo je skoro 15 godina. I taman kada se činilo da JRV i PVO konačno počinje da stvarno prihvata Orla, kada je uspostavljen kontinuitet obuke, kada se vazduhoplovno-tehničko osoblje uhodalo, desili su se nesretni sukobi 90-ih. 

(more…)

Read More

dimitrijeostojic.com

Axalp 18

Kada dođe vreme za početak akcije vi ćete spremno čekati sa objektivom uperenim ka zoni očekivanja Horneta. Oni će se pojaviti, vi ćete pokušati da ih pratite, nekoliko sekundi kasnije oni će nestati iza brda praćeni ehom buke sa obližnjih litica. Spuštene vilice, sa izgubljenim pogledom u daljinu, opijeni adrenalinom, pitaćete sebe “šta se ovo upravo desilo?”. Desio se Axalp. I ako vam se desio jednom, velika je šansa da će vam se desiti ponovo, jer na ovo se čovek, ljubitelj avijacije, lako navuče.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comF/A-18C Hornet Švajcarskog RV u oštrom zaokretu tokom prvog dana vežbe Axalp 2018.

U krugu zaljubljenika u vojnu avijaciju, Axalp se danas smatra jednim od najzanimljivijih događaja otvorenog tipa. Ova reputacija je sa pravom zaslužena, jer je po mnogo čemu Axalp jedinstven. Pre svega u pitanju je prava vežba koju izvodi Švajcarsko ratno vazduhoplovstvo, a glavni deo vežbe je gađanje avionskim topovima meta koje se nalaze na nadmorskoj visini od preko 2000 metara, i to bojevom municijom. Ali ono što je zaista jedinstveno je činjenica da vežbu mogu da posmatraju i civili i VIP gosti sa obližnjih vrhova koji se nalaze na svega par stotina metara od meta. Tokom dva dana, koliko vežba traje, smatra se da je skoro 10000 ljudi posetilo poligon Axalp, od čega i veliki broj stranaca. Međutim, ovo nije samo uvežbavanje jurišnih dejstava i gađanje meta na zemlji. Tokom blizu dva sata programa (identični oba dana), Švajcarsko RV prikazuje i osposobljenost za čuvanje važdušnog prostora, helikoptersko spasavanja u planinama, gašenje požara, a program se tradicionalno završava nastupom akro-grupe Švajcarskog RV „Patrol Svis” (Patrouille Suisse). Sve ovo Axalp čini događajem koji je nеka vrsta hibrida između vojne vežbe i aeromitinga.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comEurocopter AS 532UL Cougar
Sa prilično sigurnosti tvrdim da ćete na Axalpu imati najbolje uslove da napravite dobru fotku helikoptera, naročito Kuguara/Super Puma. Imao sam više puta prilike da fotografišem helikoptere iz drugih helikoptera (air to air snimanja), ali to nije ni blizu uslovima koje je priroda stvorila na Axalpu. U prepodnevnim časovima pored vas će heliši toliko puta proći da ćete imati dovoljno vremena za razna eksperimentisanja sa ekspozicijom. Jedan od razloga više da poranite…

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comPrelet u formaciji odeljenja aviona F/A-18C Hornet, uz izbacivanje IC mamaca.

Nastanak

Nakon serija invazija nacističke Nemačke 1939. i 1940. godine Švajcarska je postala opkoljena sa svih strana. Glavnokomandujući švajcarske vojske, General Henri Guisan uvideo je ozbiljnost situacije i u svom čuvenom govoru iz juna 1940. pozvao švajcarski narod da se pripremi za moguću invaziju od strane Nemačke. Glavni koncept odbrane se zasnivao na povlačenju u planiske regije Švajcarske i svojevrsnu gerilsku borbu sa okupatorom. U cilju pripreme vojske i mobilisanog stanovništa održan je veći broj vežbi u Alpima. Na jednoj takvoj vežbi tokom leta 1942. godine general Guisan, nezadovoljan preciznošću avijacije prilikom dejstva avio bombama, odlučio je da se vazduhoplovstvo mora hitno bolje pripremiti za pružanje vazdušne podrške u planinama. Nakon ove odluke formiran je poligon Axalp-Ebenfluh u Alpima, pokraj planiskog sela Axalp (danas ski centra), a nedaleko od novoformiranog vojnog aerodroma Meiringen. Samo nekoliko meseci kasnije, oktobra 1942. na novoformiranom poligonu održana je i prva vežba bojevog gađanja na planinskom terenu, poznatija kao Axalp Fligeršizn (Axalp Fliegerschiessen).
Nakon završetka Drugog svetskog rata, tradicija se nastavila, svakog oktobra održavana je vežba, a klipne avione Meseršmit Bf-109 E3 i D-3800 (licencno proizvedeni Morane-Saulnier M.S.406 ) polako su zamenjivali posleratni mlaznjaci Vampajer (de Havilland Vampire), Venom (de Havilland Venom ), Hanter (Hokker Hunter), a kasnije i Miraž III (Dassault Mirage III).

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comPogled na dolinu i poligon Aksalp-Ebenfluh (Axalp-Ebenfluh) sa vrha Tšingel (Tschingel). Na levoj strani poligona (istok) nalaze se mete od kojih se neke vide na ovoj panorami (na samom grebenu). Sa druge strane doline nalazi se dominantni vrh Vildgarst (Wildgärst ) visok 2891 metar.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comProlaz F/A-18 C kroz dolinu iz prvca istoka. U pozadini se vidi jedna od meta koja se nalazi na vertikalnim obroncima Vildgarsta

Uspon do vrha

Do poligona se može stići na dva načina: helikopterom ili pešačenjem. Prvi vid transporta je rezervisan za VIP goste i ponekog novinara, dok svima ostalim ostaje opcija planinarenja.

Uspon ka poligonu Axalp počinje u mestu Brienc (Brienz), koje se nalazi na obali istoimenog jezera, odakle posebni autobusi voze posetioce sve do planinskog mesta Axalp na 1560 nadmorske visine. Odatle je moguće iskoristiti žičaru koja vodi do visine od 1950 metara, i to je ujedno tačka odakle se put nastavlja na nogama. Za savladavanje preostalih 350 visinskih metara po strmom terenu, kolika je visinska razlika do vrha Tšingel, potrebno je nešto manje od dva sata hoda. Prostor za posetioce se nalazi duž tri uzvišenja oko vrha Tšingel, odakle pruža prelep pogled na dolinu koja je i glavna pozornica samog događaja. Iako sve ovo zvuči komplikovano, tipično perfektna organizacija Švajcaraca znatno olakšava dolazak do lokacije. Sve je organizovano do savršenstva i gotovo da nema šanse da se neko izgubi na putu do poligona. Šta više, švajcarska vojska je i na ovako nepristupačnom terenu obezbedila šatore sa hranom i pićem za posetioce. Hrana, piće, pa čak i montažni „Toi toi” toaleti se do lokacije za publiku donose pomoću vojnih helikoptera. Većina entuzijasta na uspon kreće u 05 časova, po mraku, kako bi zauzeli dobru poziciju, ali i posmatrali i jutarnje uvežbavanje vazduhoplova, koje je podjednako zanimljivo kao i glavni događaj.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comZvezdano nebo i kolona ljudi koja pod svetlom čeonih lampi prelazi najstrmiju deonicu uspona. Fotografi željni dobre pozicije i prilike da fotografišu jutarnje prolaze helikoptera, obično kreću po mraku i na vrh stižu kada i prvo svetlo.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comPogled sa poligona na jezero Brienc i mestašce Axalp, dok se skroz desno vidi vrh Aksalphorn. Sunce je još uvek iza horizonta, a svetlosni uslovi jedinstveni. Ako ste poranili i uhvatili prvi prevoz bićete nagrađeni spektakularnim pogledom na alpske krajolike.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comPrvu jutranju kafu uz švajcarski kroasan sa kremom i lešnikom, koje je helikopter tu dovezao nešto ranije, ćete popiti sa pogledom na okolne planine koje polako obasjavaju prvi zraci Sunca. Što bi anglosaksonci regli „priceless”.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comSa jednog dela poligona jasno se vidi planina Ajger (Eiger).
Nekih 15-ak kilometara od poligona Axalp nalazi se čuveni Ajger. Sa svojih 3970 metara nije najviši alpski vrh, ali je u istoriji planinarstva i alpinizma opstao zabeležen kao najteži. Tačnije njegova severna strana, čiji se gornji deo vidi na ovoj fotografiji, je poslednji “veliki problem Alpa” i popeta je tek 1938. godine. I dan danas, uspon severnom stranom ove planine se smatra velikim poduhvatom. Svima koje zanima ova tematika najtoplije bih preporučio da pričitaju knjigu „White Spider” Hajnriha Herera, autora poznate knjige „Sedam godina na Tibetu”, i člana prve ekspedicije koja se uspešno popela na Ajger.

Planinska klima

Od 1942. pa do danas, Axalp planski nije održan samo 2014. godine i to zbog velikog aeromitinga „AIR 14” organizovanog povodom proslave 100 godina Švajcarskog RV. Surova Alpska klima u kombinaciji sa nestabilnim jesenjim vremenom unosi ogromnu dozu neizvesnosti u održavanje same vežbe. U proteklih 10 godina Axalp je otkazan čak 3 puta zbog izuzetno loših vremenskih uslova, i to uglavnom u poslednjem trenutku. Ove godine je nastup prvog dana blago izmenjen zbog nepovoljnog vetra, ali je i letenja i gađanja ipak bilo.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comEurocopter AS 532UL Cougar (ev br. T-340)
Surova planinska klima pokazala je svoju ćud i tokom Axalpa 2018. U par navrata vreme se pogoršavalo uz jake nalete vetra, pa je održavanje glavnog dela programa bilo neizvesno.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comPar lovaca F/A-18C Hornet tokom prolaska kroz dolinu.
Na okolnim brdima u oktobru već ima snega, što je tipično za alpske predele. Posetiocima ostaje da se dobro pripreme za celodnevnu avanturu, jer je velika šansa da će u istom danu biti i u zimskoj jakni i samo u majici sa kratkim rukavima.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Akcija

Zvanični program počinje tačno u 14.00 iznenadnim pojavljivanjem para aviona F/A-18C Hornet u dolini i brzim preletom u formaciji uz izbacivanje IC mamaca. Sve se toliko brzo dešava da od trenutka pojavljivanja aviona na početku doline da njihovog “iskakanja” preko vrha Axalphorn prođe svega 5 sekundi. Od tada pa narednih dva sata kreće spektakl između alpskih vrhova. Glavni deo programa je bojevo gađanje, gde odeljenja aviona F/A-18C Hornet i F-5E/F Tajger II (Tigar II), svojim topovima kalibra 20mm gađaju mete na zemlji. Avioni se praktično ne vide i ne čuju do trenutka naglog iskakanje iznad okolnih vrhova, nakon čega sledi poluprevrtanje i kratki topovski rafali iz obrušavanja, a nekoliko sekundi kasnije siluete se opet gube u alpskom krajoliku. Program je toliko dinamičan i brz, da je teško ispratiti koji avion gađa koju metu. Dejstvovanje se ponavljaju dosta puta, iz različitih pravaca, po različitim metama uz primenu različitih manevara, a po onome što se moglo videti na ovogodišnjem Axalpu, švajcarski piloti su izuzetno precizni.

Dežurni par lovaca Hornet je demonstrirao i svoju ulogu u kontroli vadužnog prostora i to presretanjem aviona Cesna Citejšn (Cessna 560XL Citation Excel) iznad poligona Axalp. Ovo je inače bolna tema za Švajcarce, jer već duži niz godina ratno vazduhoplovstvo obezbeđuje dežurstvo samo tokom radnih sati. To u praksi znači da dežurni par lovaca ne dežura od 17 do 08 časova. Tako je februara 2014. godine oteti civilni Boing 767 (Boeing 767) Etiopijan Eirlajnsa (Ethiopian Airlines) dopraćen do ženevskog aerodroma od strane francuskih i italijanskih dežurnih lovaca, jer švajcarski piloti ne dežuraju tokom noći. Tokom 2016. godine vraćeno je dežurstvo vikendima (i dalje samo radnim satima), a po rečima komentatora Axalpa, inače oficir švajcarskog RV, planira se vraćanje sistema dežurstva 24/7 „već” od 2020. godine.

Helikopteri u Švajcarskom RV imaju jako važnu ulogu te je njihova demonstracija zauzela značajno ulogu tokom programa. I pre samog nastupa posetioci su od ranih jutarnjih časova mogli da vide desetine letova helikoptera Super Puma/Kuguar i Eurokopter EC635, koji su dovozili VIP goste ali i hranu i piće za veliki broj posetilaca. Posebno se izdvojio atraktivan nastup posade helikoptera AS-532 Kuguar (Cougar), koja je uspela da izvuče maksimum iz ove letelice, uz vrlo efektnu scenu ispaljivanja čitavog kompleta IC mamaca za nepune 3 sekunde.
Poslednji deo programa više podseća na mini aeromiting. Tokom solo nastupa pilot F/A-18 je pokazao kako izgleda konstantno letenje pod velikim napadnim uglovima, a stalno formiranje kondenzacionih oblaka na krilima i aerodinamičko cepanje strujnica je dodatno upotpunilo vizuelni efekat i velikom broju fotografa omogućilo da naprave nesvakidašnje fotografije. Švajcarski Pilatus PC-21, koji se inače proizvodi u fabrici u Stansu na svega 30-ak kilometara od poligona Axalp, je takođe imao atraktivan solo nastup. Axalp se tradicionalno završava nastupom “Patrol Suisa”, akro-grupe Švajcarskog RV koja leti na avionima F-5E Tajger (Tigar). Ove godine je simbolično publiku pozdravila i velika formacija od 12 aviona F-5 Tajger, šest iz sastava akro-grupe i šest formacijskih borbenih mašina. Lovci F-5E/F su na kraju svog životnog veka, u aktivnoj službi su 40 godina i Švajcarsko RV duže vreme planira njihovo povlačenje iz naoružanja. Međutim do nabavke novih lovaca, čiji je datum neizvestan, Tajgeri ostaju u naoružanju, ali prema zvaničnim informacijama “Axalp 2018” je bio poslednja vežba na kojoj su oni učestvovali u bojevom gađanju. To čini ovogodišnji događaj donekle posebnem, jer se kako stvari stoje više neće čuti grmljavina 20 milimetarskih topova M39 iznad poligona Axalp-Ebenfluh.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comTačno u 14.00 Horneti ulaze u zapadni deo doline iz pravca jezera Brienc. Sve se dešava munjevitom brzinom, a avioni se odjednom pojavljuju iza obronaka i prolaze kroz dolinu, praktično ispod nivoa posmatrača.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comF/A-18C Hornet tokom dejstva sa šestocevnim rotirajućim topom 20mm M-61A1 Vulkan. Ako bolje zagledate uočićete i topovske granate ispred aviona.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comEfekat dejstva topa po jednoj od meta.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comHelikopter AS-532 Cougar u strmom penjanju ispaljuje čitav komplet IC mamaca.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comSolo nastup švajcarskog Kuguara (Eurocopter AS 532UL Cougar) bio je uživancija za oči i radost za fotografe. Nakon niza brzih prolaza, ispaljivanja mamaca, strmih penjanja i polu-petlji, usledio je pozdrav za publiku. Da bi ovo izveli piloti moraju zajednički da kontrolišu letelicu. Ruka desnog pilota je na kolektivnoj palici, dok je ruka levog na cikličnoj palici.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comPejzaži oko Axalpa su toliko dobri, da uopšte ne morate da jurite krupne kadrove letelica. Savršena fuzija prirode i tehnike će doći do izražaja ako se vidi i sredina u kojoj se letenje dešava.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comNortrop F-5E Tajger II (Northrop F-5E Tiger II) izbacuje IC mamce tokom brišućeg preleta kroz poligon. Kao i Horneti, i Tajgeri su učestvovali u bojevom gađanju meta. Prema raspoloživim informacijama ovo je poslednji Axalp na kome će Tajgeri učestvovati u gađanju meta.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comAvion F-5E Tajger II (Tiger II) iz sastava 6. lovačke eskadrile ”Patke” (Fliegerstaffel 6). Švajcarsko ratno vazduhoplovstvo danas ima tri aktivne eskadrile sa avionima F-5. Po nekim procenema poslednji Tajgeri će se povući iz naoružanja najkasnije do 2025. Godine, a pre toga će uslediti njihova zamena novim višenamenskim avionima.

DIOS_AXALP18_D2_0588_ED1600AEPHelikopter Eurokopter EC-635 ( Eurocopter EC635 / Airbus Helicopters H135M) u konfiguraciji za traganje i spasavanje.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comEC-135 / EC-635 / H-135 familija helikoptera pokazala se fantastično u misijama medicinske evakuacije iz brdskih predela u praktično svim alpskim zemljama.

Axalp_DIOS_AXALP18_0861_1600PDežurni lovac F/A-18C Hornet naoružan raketama AIM-120 i AIM-9. Švajcarski dežurni lovci nose dopunske rezervoare za gorivo na kojima je ispisana međunarodna frekvencija 121.50 Mhz koju koriste vazduhoplovi u nevolji.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comDemonstracija minimalne brzine leta dežurnog Horneta, sa izvučenim stajnim trapom, i sve to na preko 2000 mnetara visine…

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comPilatus PC-21

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comFormacija aviona za obuku Pilatus PC-7 i Pilatus PC-21 i moćnog F/A-18C Hornet

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Učestali preleti helikoptera koji u prepodnevnim satima dovoze VIP goste će vam pružiti više nego dovoljno prilike za “paninge”.
1/25 @ 500mm+TC1.4

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Helikopteri Aerospatiale AS.332M1 Super Puma sa vedrima tokom demonstracije gašenja požara.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comHelikopter Agusta Westland AW109 švajcarske spasilačke službe Rega i jezero Brienc u pozadini.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comNije u pitanju demonstracija spasavanja, već prava spasilačka akcija. Nakon prvog dana Aksalpa, starija gospođa je pri silasku povredila nogu, pa je nakon intervencije pripadnika spasilačke službe evakuisana helikopterom. Rega je neprofitna organizacija koja se bavi helikopterskim spasavanjem i vazdušnim medicinskim transportom i po mnogo čemu je jedinstvena u svetu, ali ulazak u detalje bi izašao van obima ove teme…

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comSuper-formacija 12 borbenih i akro Tajgera za početak spekatakularnog kraja. Aksalp (Axalp) se tradicionalno završava nastupom akro-grupe „Patrols Suis” (Patrouille Suisse) švajcarskog RV, koja leti na avionim F-5E Tajger II (Tiger II).

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.com

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comŠvajcarski Tajgeri u „ogledalu”

Oprema…

Zaljubljenike u fotografiju će verovatno zanimati koju sam foto-opremu koristio za ove snimke. U pitanju su tela Canon 5D mark IV i Canon 1D mark IV i objektivi Canon 500/5LIS, 100-400 LIS mark II i 24-105/4 LIS. Mnogo opreme za nošenje uzbrdo koja je jedva stala u ranac (btw Lowepro Flipside 500AW), no vredelo je. Na Axalpu će vam telo visokoh performansi i brzi tele objektivi biti od velike koristi, ali to ne znači da ne možete napraviti pristojne snimke ni sa dosta slabijom (i jeftinijom) opremom.

Axalp 2018 © www.dimitrijeostojic.comKris i Sale (deo četvoročlane ekipe fotografa iz Srbije) u akciji.

UM1600PAutor ovih redova i fotografija na pauzi za kafu.
Foto-oprema je samo deo priče, za potpuni užitak korisno je imati i malo plinsko kuvalo (primus), dobru odeću i neku podlogu (šatorsko krilo, ćebe, podlošku) na kojoj ćete provoditi vreme tokom „praznog hoda”. Foto: Uroš Mitrović

Još malo kadrova za kraj…

Ovaj tekst u nešto kraćem obliku i sa manje fotografija objavljen u članku „Spektakal između alpskih vrhova” u 315. broju (1. novembar 2018) magazina „Odbrana” .

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić © 2019

Read More

© www.dimitrijeostojic.com

U srcu Prokletija

Kada si (po stažu) mlađi planinar obično težiš najpoznatijim vrhovima. U jednom trenutku života obiđeš i sve te balkanske „moram popeti” vrhove. I šta dalje? Nema mnogo izbora – ili penješ neke nove vrhove ili ponavljaš stare. Ako mene pitate život je suviše kratak da bi stalno penjali iste vrhove, ali bez sumnje ima onih vrhova koji zaslužuju da se više puta obiđu.

(more…)

Read More