Da ste pre desetak godina pitali nekog planinara o vrhu Velika Rudoka (2658), verovatno ne bi znao ni na kojoj planini se nalazi. Danas je potpuno drugačija situacija i ime ovog vrha se sve češće pominje. Ovaj šarski vrh je dospeo u fokus nakon pojave informacije da je u pitanju tačka sa najvećom nadmorskom visinom na teritoriji Republike Srbije. Verovatno se pitate, odakle to sad kada smo učili da je to prokletijski vrh Đeravica (2656 mnv.)?

Ne, nije Šara u međuvremenu porasla, niti je u pitanju neko novo otkriće. Velika Rudoka (alb. Maja e Njeriut ili Rudoka e Madhe) je tu oduvek, sa visinom ucrtanom na topografskim kartama još polovinom prošlog veka, ako ne i pre. Međutim, tačna granica Republike Makedonije i Srbije nikada nije bila precizno utvrđena, već je bila predmet određenih sporenja još od perioda FNRJ. Pregovori oko razgraničenja su otpočeli tek krajem devedesetih i konačno su završeni 2001. godine potpisivanjem ugovora između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Makedonije o protezanju i opisu državne granice. Baš tim ugovorom definisano je da se granična linija prostire (između ostalog) preko vrha Velika Rudoka, što je ovaj vrh sa svojih 2658 metara nadmorske visine učinilo i oficijalno najvišom tačkom na teritoriji Republike Srbije.

Bilo je potrebno dvadeset godina da se ovaj podatak ozvaniči, tako da je nakon objave u Statističkom godišnjaku RS iz 2021. godine ovaj podatak oficijalan. Još jedna zanimljivost vezana za ovaj vrh je i njegova visina. Sve ćešće se pominje da je vrh na visini od 2660 metara i da su to podaci dobijeni novim merenjima. U ovom tekstu ću se držati visine od 2658 metara, baš one koja je upisana na vojnoj topografskoj karti (recimo 730-2-1), sve dok ne pročitam relevantan izvor koji govori o novim merenjima (npr. da je merenje izvršilo neko relevantno telo). Svi smo svesni da de iure ovo jeste vrh Srbije, dok de facto Republika Srbija nema kontrolu nad teritorijom Kosmeta, gde se ovaj vrh i nalazi. Ovde stajem sa pravom i politikom, jer kvaliteti Rudoke nisu u visini i granicama, već u prelepom prirodnom ambijentu koji je dugo prolazio “ispod radara” većine planinara.

Pogled na Veliku Rudoku 2658

Velika Rudoka (2658)

Rudoka pripada krajnjim južnim delovima Šar Planine. Nalazi se između vrhova Borislavec (2675) i Golema Vraca (2582), gde se Šara i završava i nastavlja planina  Korab. Vrhom se prostire državna granica, ka zapadu (ka Kosmetu) obronci se spuštaju ka Gori, a na istoku ka Pološkoj (Tetovskoj) kotlini. Između pomenutog Borislaveca i Rudoke nalazi se cirk kojim dominira veliko ledničko jezero – Crno Jezero. Ovaj deo planine je bogat vodom i pored velikog jezera postoji još jedno manje, koje se nalazi na na 200 metara većoj nadmorskoj visini. 

Opčinjen Šarom i željom da obiđem sve njene delove došao je red da se upoznam i sa južnim krajevima ovog spektakularnog masiva. Nekako prirodno Velika Rudoka se nemetnula kao sledeća destinacija za ski-turno uspon, što je grupa bliskih prijatelja sa istom pasijom oduševljeno prihvatila. Nakon sakupljanja informacija i pravljenja plana čekao se samo pravi trenutak. Dugačka snežna sezona 21/22 nam je omogućila da na ovu visoku turu krenemo polovinom aprila i uživamo u blagodetima dugačkom dana.

 Uspon

Uspon na vrh je moguć i sa kosmetske i sa severno makedonske strane. Mi smo se iz praktičnih razloga opredelili za makedonsku. Polazna tačka uspona je Novo Selo, albansko seoce na 1200 metara nadmorske visine, do koga postoji solidan put koji se održava i zimi. Velika Rudoka nije blizu, potrebno je preći put od skoro 14 km i 1500 vertikalnih metara, što zimi i nije baš jednostavno izvesti u jednom danu. Prvi deo uspona od sela, pa sve do Bogovinjske reke vodi širokim kolskim putem sa dosta blagim usponom. Prelaskom potoka dolazimo na obronke Borislaveca, koje je potrebno istočnom stranom zaobići uz postepeno penjanje ka jugo-istočnom grebenu. Nakon izlaska na južne padine Borislaveca ulazimo u prelepi amfiteatar koga formira niz vrhova Rudoka, Ezerski Rid i Borislavec. Odatle ruta vodi direktno ka Crnom Jezeru, strmom i lavinoznom padinom. Ostatak uspona je potpuno logičan, treba pratiti seriju cirkova, koja će nas poput stepenika dovesti do grebena i konačno samog vrha! Zbog distance naš plan je bio da prvog dana stignemo do Crnog Jezera, tu prenoćimo u šatorima, a zatim da sledećeg dana izvršimo uspon na Rudoku i vratimo se nazad sličnim putem do Novog Sela. Ovo je bio plan, a kako je stvarno tekao uspon možete pročitati u opisu fotografija.

 Novo Selo, planinsko selo gde još uvek može da se oseti duh starih vremena. Sa svojih ~1200 mnv. predstavlja idealno mesto za uspon na obližnji vrh Borislavec.

Mostić na Bogovinjskoj reci. Dobro mesto za pauzu sa izvorom pijaće vode.
Sa kompletnom opremom na leđima, uključujući skije i pancerice, na turu smo krenuli tek popodne. Prva deo uspona je lagan, što se nije moglo reći za naša rančeve. Od ovog mostića prelazi se na obronke Borislaveca, polako se pojavljuje više snega i kreće pravi uspon.

Čobanski katun sa pogledom na Titov Vrh, najvišu tačku Šar Planine (2747).
Sa porastom visine pojavljuju se sve veće snežne celine, da bi konačno na oko 1500 metara procenili da uspon možemo nastaviti na skijama.

Pretežno jugo-istočna orijentacija padina u kombinaciji sa prolećnim suncem je odradila svoje, pa smo u dosta navrata bili primorani da velike pečate trave prelazimo pešaka, jer ih je bilo lakše preći bez skija nego zaobići.

Pogled na Suvu Goru i Pološku kotlinu.
Stalno skidanje skija utiče i na ritam kretanje, pa se čovek brže zamori. Na svu sreću vreme je bilo fantastično, vidljivost odlična, a tople boje aprilskog sunce dodatno su ulepšale, već prelepe krajolike. U takvim uslovima čovek zaboravi na umor, tako da nam je uspon postao stvarno naporniji tek sa potpunim zalaskom sunca i prestankom te svetlosne hipnoze.

Penjući se kroz mrak sa teškim rancem na leđima, po ko zna koji put sam razmišljao o tome kolika je šteta što na našim prostorima ne postoji bolja mreža planinarskih domova i skloništa. U Alpima je drugačije, gotovo za bilo koju turu možete računati na logistiku nekog planinarskog doma. To znači i laganije kretanje, a samim tim i bolji dobačaj. Kod nas je tako kako je, gde ima domova nije preterano interesantno za turno ili zimske uspone, a gde je dobar teren uglavnom nema nikakve logistike. Negde u tim trenutcima unutrašnjeg monologa, krajičkom oko sam primetio tamnu siluetu objekta na padini ispred nas. Odmah smo se uputili tamo i na naše zaprepašćenje našli vrlo pristojan čobanski katun. Nije ga bilo ni na jednoj karti (papirnoj, digitalnoj, bilo kakvoj), ili opisu planinarskih tura, a zasigurno je tu godinama, ako ne i decenijama. Naše otkriće nas je ubrzo navelo na promenu plana. Zašto ne bismo iskoristili komfor katuna, prespavali, ostavili teške stvari i ujutru lagani i brzi izašli na vrh? Prilika je bila suviše dobra da je ne iskoristimo…

Neplanirana gozba u neplaniranom katunu.

Krenuli smo ka vrhu sa prvim svetlom. Ako je prethodni zalazak bio lep, ovaj izlazak Sunca je bio spektakularan. Možda sam dosadan, ali meni ovakvi svetlosni uslovi jednostavno pune baterije. Bez pravog GPS treka, put smo tražili prateći konfiguraciju terena, osećaj i iskustvo.

Konačno pred nama se otvara pravi alpski ambijent. Prelazimo lagano u veliki anfiteatar koga pravi greben koji se pruža od Velike Rudoka, preko Ezerskog Rida, sve do Borislaveca.

Prelazak na južne padine Borislaveca i traverza ka jezeru.
Zbog lavinoznog terena ova padina nas je najviše brinula još dok smo rutu analizirali na “papiru”. Srećom uslovi su bili solidno dobri, sneg nabijen, no mi smo i dalje ovaj potez prošli uz maksimalan oprez. Sve je toliko bilo tvrdo da smo zapravo najviše brinuli da ne proklizamo i  izgubimo na visini.

Od Crnog Jezera (~2170 mnv.) ka vrhu teren je pravo alpsko igralište , a pravac kretanja vrlo logičan. Uslovi su nam bili savršeni, sa dobrim snegom i bez jakog vetra.

Serpentina po serpentina…

Posle nešto preko 4h uspona stigli smo na Veliku Rudoku (2658). Tamo nas je dočekao jedinstveni pogled na ostatak Šare, i vetar koji je obarao sa nogu.

Panoramski pogled sa Velike Rudoke na ostatak masiva Šar Planine. 

Na jugo-istoku dominira moćni Korab. Kada već pominjemo najviše vrhove, vrh ove planine Golemi Korab (Mali i Korabit) 2764  je granični vrh između Albanije i Severne Makedonije, i ujedno najviša tačka obe države.  Pored toga turno uspon na Golemi Korab je nešto što morate da probate ako volite ovaj sport, moja najtoplija preporuka.

Sa vrha se odlično vidi i Titov Vrh (2747), inače najviša tačka Šar planine. Lako se razlikuje od ostalih vrhova po građevini (kuli) koja se nazire čak i sa velike daljine. Susedni vrh na fotografiji, sa kojim formira sedlo, je Bakardan (2704), dok se između njih, a bliže Titovom Vrhu vidi Vrtop (2555).

Spust smo otpočeli strmom padinom direktno sa vrha. U višim delovima sneg je bio tvrđi, ali dosta dobar za skijanje. Budimo realni, nije kao da smo očekivali pršić u aprilu :) Zaokret po zaokret i već smo bili na jezeru. Samo spuštanje nije u potpunosti pratilo našu putanju uspona, a baš od jezera smo napravili jednu veću devijaciju. Umesto da krenemo (onim lavinoznim) obroncima Borislaveca nazad ka grebenu, odlučili smo se da se dolinom spustimo još niže, kako bi produžili skijanje i sam greben presečemo na nižoj nadmorskoj visini. Ispostavilo se da smo uradili odličnu stvar. Prvo, naleteli smo na još jedan katun, koji je na odličnoj poziciji, a deluje čak bolje od onog “našeg”. Naravno, ni njega nema ucrtanog na kartama, a nalazi se na fantastičnoj lokaciji. Drugo, naleteli smo na letnju stazu, koja je realno bila bolja za povratak, i lakše smo izbili ka katunu gde smo prenoćili.

Povratak ka grebenu, ovoga puta letnjom stazom. U samom sredini fotografije se nazire krov pomenutog katuna, iznad se jasno vidi plato na kome je Crno Jezero, a velika gromada na levoj strani su obronci Rudoke. 

Do našeg hata smo stigli po snegu koji se odavno pretvorio u kačamak. Neznanom vlasniku ovog velelepnog objekta smo se odužili tako što smo ostavili zalihe dugotrajne hrane. Nama su teret, a njemu će sigurno koristiti tokom letnjih meseci ;)

Grebenski potez od Ljubotena  (piramida skroz desno) pa sve do Konjuške i Crnog Vrha. 
Opet smo na deonici gde su nam skije često na ramenima…

Visoka temperatura i smanjenje nadmorske visine ne znači nužno i kraj skijanja :) Do konačnog pakovanja skija imali smo nekoliko dobrih padina…

Titov Vrh (2747), Bakardan (2704) i Mali Turčin (2702).
Iznad nas su bili vrhovi Šare, a ispod nas poslednja skijiva deonica. Nakon nje čekao nas je široki put do Novog Sela, gde se završila i naša avantura. Zapravo završila se u kafini u Skoplju, kako dolikuje ;)

Sve u svemu imali smo jednu vrlo lepu turno akciju za zatvaranje sezone 21/22. Vrlo je izvesno da ćemo se vratiti u ove krajeve i posetiti Borislavec čije padine obečavaju dobro skijanje. U realizaciji ove ture puno nam je pomogla makedonska planinarka i naša prijateljica Irina Dišovska, bez čije logističke pomoći i saveta ova akcija ne bi prošla ovako glatko. Veliko hvala!

Velika Rudoka, Šar Planina, Severna Makedonija, april 2022.

GPS trek našeg uspona, sa ubeleženom tačkom katuna u kome smo prenoćili. Putanja spusta bila je za nijansu drugačija, ali na žalost taj trek nisam snimio.

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. 

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2022

Read More