Spust sa pogledom na Matterhorn

Ski transverzala između dva švajcarska planinska gradića Arole (Arolla) i Cermata (Zermatt) važi za jednu od posećenijih ruta u peninskim Alpima. Skoro 2200 metara spusta niz glečare sa vrha Tet Blanš (Tête Blanche 3706), tik ispod zapadnih i severnih padina čuvenog Materhorna (Matterhorn 4478) je možda vrhunac ove dvodnevne avanture, ali ne i jedina stvar koja ostaje u pamćenju…

Posle par sati vožnje iz Šamonija stižemo do Arole, malog planinskog mesta u švajcarskom kantonu Valis. Duboko zavučeno u dolinu koju su glečari formirali pre mnogo godina, ovo mesto je i zadnja tačka do koje se može doći autom, jer se ovde svi putevi završavaju. Plan nam je bio da se prvog dana penjemo do planinarskog doma Bertoli (Cabane de Bertol) gde i noćimo. Narednog dana rano ujutru krećemo ka vrhu Tet Blanš, koji je ujedno i najviša tačka uspona (3706 mnv.), odakle nas čeka preko 20 km spusta uz visinski pad od preko 2km do Cermata, planinskog centra u podnožju moćnog Materhorna. 
Pomenuo sam popularnost ove rute. Jedan od razloga za veliku posećenost je i činjenica da upravo ova trasa predstavlja zadnja dva dana čuvene ski turno transverzale „Hat Rut” (Haute Route) koja vodi preko niza planinarskih domova od Šamonija do Cermata. „Hat rut” se inače smatra nekom vrstom hodočašča među turnim skijašima. Tu rutu svako želi bar jednom u životu da prođe.  Isto važi i za našu ekupu, s tim da smo ovog puta zbog nekih poteškoća morali da odložimo naš plan za neku narednu godinu, a ovaj uspon, koji po nekim predstavlja najlepši deo Hat Ruta je bio svojevrsna utešna nagrada.

Prvi deo uspona gotovo da nije uspon. Široka staza za nordijsko skijanje nas vodi dublje u dolinu ka dominantnom vrhu Mont Kolon (Mont Collon 3637 m). Ovaj vrh nije deo našeg plana, već u njegovom podnožju skrećemo oštro levo (pravac severo-istoka) gde počinje i pravi uspon i rapidno dobijanje na visini. Kad smo već kod visine, plan za prvi dan je da se na skijama popnemo oko 1400 metara.

Dr. Stoletu je inače posao da spasava ljudske živote. Danas je spasio čokoladu koja je nekontrolisano padala na jednoj od strmijih deonica uspona. Spašena je od pada, ali ne i od naše gladi.

Sa dobijanjem na visini krajolici postaju sve spektakularniji.

Sa druge strane doline dominira vrh  Pigne d’Arolla. Sa visinom od 3,796 metara predstavlja najvišu tačku Hat ruta. Ovo je i lokacija gde se samo godinu dana ranije od nastanka ove fotografija desila stravična nesreća u kojoj je poginulo sedam turno skijaša.

Snow lovers,  to smo mi i uživamo u prvoj pauzi na ogromnom platou na oko 2500 m. Nisam ljubitelj Coca-Cole, retko je pijem, ali na jakim usponima zna baš da prija i osveži.

Jakne i fliseve smo odavno skinuli, i u aktivnom vešu je pretoplo. Sneg se neverovatno lepi za ski krzna što nas dodatno zamara (i izluđuje). U nekoliko navrata sam morao da skidam skiju kako bih očistio debele naslage lepljivog snega. Napominjem skijU, nikako skijE, jer silazak sa obe skije na glečeru može vrlo lako odvede direktno u ledničku pukotinu ispod površine snega.
Visoko iznad nas, na samoj steni vidi se odsjaj metalne fasade planinarskog doma. Deluje da je tu na dohvat ruke, ali deli nas čitav glečer Bertol i još nekih 500 metara visinske razlike, ali ipak je mnogo lakše kada vidiš cilj.

Planinarski dom Bertoli (Cabane de Bertol) i jarbol sa švajcarsko zastavom se sada sasvim jasno vide. Čak i iz daleka se vidi da je dom na potpuno šašavoj lokaciji.

Planinarski dom Bertoli (Cabane de Bertol) 3311
Ova neverovatna građevina na litici iznad prevoja Bertol je napravljena pre gotovo 120 godina. Naravno, doživela je u međuvremenu više modifikacija i proširenja, ali ostaje činjenica da je neko pre više od jednog veka gradio planinarske domove na ovako nepristupačnim i udaljenim lokacijama. Meni je to impozantno. Danas je dom Bertol pravi alpski hotel sa odličnom hranom i još boljim pogledom. Od polovine marta pa do kraja aprila teško je naći slobodno mesto iako je kapacitet oko 80 ležajeva.

Bertoli definitivno nije „ski in” i „ski out”. Da bi došli do samog doma morate savladati par desetina metara stene, srećom tu su fiksne merdevine. Ovaj zadnji korak koji zahtva pentranje u pancericama po vertikalnim merdevinama daje neki dopunski šmek celom doživljaju.

Pogled sa terase planinarskog doma na dolinu iz koje smo došli sa akcentom na obližnji vrh Pointe de Chamois 3387 (levo), ili u slobodnom prevodu Vrh divokoza. Veći deo popodneva sam proveo na terasi doma. Šteta bi bilo propustiti ovaj nesvakidašnji ambijent obasjan toplim popodnevnim bojama . 

Kompletan trek prvog dana uspona. Rezime: Oko 6h uspona, 1400 metara, skoro 10 kilometara, sve to po prelepom (možda malo pretoplom) danu uz savršeni ambijent i fantastičnu ekipu.

I dok stojite naslonjeni na smrznutu ogradu terese doma Bertol, u moru vrhova koji vas okružuju momentalno ćete primeti jedan koji je vrlo poseban. Materhorn (Matterhorn), ili Červino (Cervino) kako ga Italijani zovu, je sigurno najprepoznatljiviji alpski vrh, ako ne i vrh uopšte. U ovom kadru je skroz levo, tačnije njegova zapadna strana, desno je njegov najbliži komšija Dent d’Herens (4,174 m). Uzvišenje u srednjem planu, između dva pomenuta „četri hiljadaraca” je Tet Blanš (Tête Blanche), vrh na koji se penjemo narednog dana, nakon čega sledi dugačak spust do Cermata. Velika znežna površina između objektiva i Tet Blanša je prostor glečara Mont Mine.

Pogled na jugozapadnu stranu Dent Blanša (Dent Blache 4358)
Vrh koga sam posmatrao puno puta iz nekih drugih uglova i jedan od onih koji su mi već duže vreme na „to do” listi. 

Tina, Nina, Stole, Bole i Voja, ekipa koja je uspon učinila još boljim. Topla atmosfera doma i lokalno vino, idealan ambijent za čašicu razgovara i prepričavanje pređašnjih avantura i dogodovština. 

Pointe de Chamois 3387

Zanimljiva dupla, ili neuspela duga ekspozicija obližnjeg vrha. Na vama je da date sud. 

Noć 29. aprila 2018. godine, nekih godinu dana pre nastanka ove fotografije, nije bila ovako mirna, tiha i vedra. Bila je potpuna suprotnost: nulta vidljivost, olujni vetrovi uz izuzetno nisku temperaturu, sve ono što ne želite da doživite u planini. Te noći se na padinama vrha (u sredini fotografije) Pigne d’Arolla našla grupa od 14 turno skijaša, koja je čitavog dana bezuspešno pokušavala da dođe do planinarskom doma Cabane des Vignette.  Na kraju nisu mogli dalje, očajni i bez puno opcija pokušali su da se nekako ukopaju u sneg i prežive noć i strašnu oluju. Oluja je prestala ujutru, ali već je bilo kasno. Sedam skijaša je umrlo od posledica hipotermije. Mesto na kome su stali bilo je svega par stotina metara od planinarskog doma. Tog vikenda je u Alpima stradalo ukupno 16 planinara.

Krećemo dalje, ali prvo moramo da se spustimo sa našeg „ni na nebu ni za zemlji” planinarskog doma. Jutro je pa su merdevine još hladnije i klizavije, ali i mi smo odmorniji pa nam to ne predstavlja problem.

Na glečaru Mont Mine, guramo lagano ka Tet Blanšu…

Materhorn ponovo izranja na horizontu, znak da smo sasvim blizu vrhu.

Vrh Tet Blanš (Tête Blanche 3706) i najbolja alpska scenografija u pozadini. Materhorn levo, Dent d’Herens  desno, masiv Monte Rose daleko u pozadini, ikone Alpa.
Veliki metalni ili drveni krstovi su karakteristika većine poznatih alpskih vrhova, naročito u Austriji i Švajcarskoj. Njihovo poreklo ima veze sa velikim uticajem katoličke crkve u ovim krajevima, ali njihova svrha prevazilazi religijske okvire. Služili su i kao orijentiri, granične markacije oblasti, gromobrani, a danas su jedan od simbola najviših tačaka Alpa. 

Na vrhu Tête Blanche 3706. Tačka od koje idemo samo na dole.

Vrh-orama sa Tet Blanša u pravcu Cermata koji je duboko u dolini. Ovo je samo deo spektakularne panorame carstva 4000-metaraca. Sa ove tačke kreće naš spust dugačak preko 18 kilometara sa više od 2km pada. 

Krećemo u spust. Put do cilja nas vodi preko tri glečara (Stockji, Tiefmatten i Zmutt). Iako su u pitanju ogromna prostranstva, tokom spusta se držimo relativno uskih koridora i u stopu pratimo našeg vodiča. Ona bolje zna gde su ledničke pukotine i kako ih zaobići. Širina predela nas vuče da „divljamo”, ali u isto vreme ne želimo da zavšimo u  nekoj „ledenoj rupi”. Inače naš vodič Tina Di Baptista (levo na fotografiji) je jedna od najuspešnih slovenačkih alpinistkinja, žena koja je popela neverovatne stvari od Himilaja do Patogonije, ukljućujući i „tri problema Alpa”, a opet normalna i prijatna osoba. 
Iako obično svuda idemo sami bez vodiča, ovo nam je svima bilo sjajno iskustvo. Čak iako ste iskusni u planini itekako ima smisla angažovati vodiča za klasične alpske ture. Pored toga što ćete lakše rešiti logistiku domova (jer u sezoni često samo vodiči mogu da rezervišu mesta), sigurno ćete naučiti i puno toga novog uz njih.

Koliko je zahtevno skijanje po ovakvom terenu? Ne preterano, recimo da morate da budete napredni rekreativac ali sa dosta iskustva skijanja po različitom i često lošem snegu. Međutim, problemi su ovde drugačije prirode…Teren je jako promenjiv kao i snežni uslovi. Vozićete od mekanog pršića do klizavih ploča i raskvašenog snega, a oko vas će sve vreme biti skrivene ledničke pukotine. Ono što vam definitivno treba pored skijanja je poznavanje planinskog ambijenta, čitanje terena i hladna glava.

Zapadna strana Materhorna i greben Liongrat kojim vodi „italijanska” ruta na vrh. Na tom veličanstvenom grebenu sam bio deset godina ranije.

Spust nas dalje vodi ispod severne stene Materhorna. Zajedno sa severnom stenom Grand Žorasa (Grandes Jorasses i Ajgera (Eiger), ona čini tzv. „tri problema Alpa”. Ovaj naziv je nastao još 20ih i 30ih godina prošlog veka, kada su tri pomenuta „zida” bila još uvek neispenjana i smatrala se najvećim izazovom evropskog alpinizma. U dekadi tridesetih svi problemi su rešeni, prvo je popeta severna strana Materhorna 1931. godine, a zatim Grand Žoras i Ajger tokom 1938. godine. 

Matterhorn iz najprepoznatljivijeg, verovatno i najlepšeg  ugla. Sigurno ste videli ovaj oblik čak iako niste planinare, to je onaj vrh sa Toblerone čokolada. Pogled iz Cermata na Hornli greben (Hörnligrat).  Ovim grebenom je sam vrh prvi put popet, daleke 1865. godine, ali i dan danas je to najčešća ruta uspona. 

Ende der Piste!
Nema dalje. Materhorn je daleko iza nas, a mi smo u Cermatu. Fantastičan osećaj.

Pivo i hrana iz supermarketa, idealan način da se proslavi završetag ture. Ovo je delu ekipe već tradicija. Bili smo i pre u Cermatu i isto ovako smo sedeli i jeli. Kada smo bili mlađi sebi nismo mogli da priuštimo sedenje u restoranima, jer je ovde sve preskupo (Cermat je preskup čak i za Švajcarske standarde), a danas sedimo na pločniku jer nam to više prija. 

„Utešna nagrada” je ispala više nego dobro. Pet glečera, jedan vrh, prelepi pogledi, odlično vreme i sjajna ekipa. Toplo vam preporučujem ovu turu ako se nađete u ovom delu Švajcarske. U pitanju je istinsku uživanje i za dušu i za čula.

 

Trek drugog dana ture: uspon do Tet Blanša od doma Bertol i spust pokraj Materhorna sve do Cermata.

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. Za teritoriju Republike Srbije to je Gorska služba spasavanja Srbije, koju 24/7 možete kontaktirati putem dežurnog telefona +381 (0)63 466 466.

Tekst i fotografije © Dimitrije Ostojić 2019/20