Velika Rudoka

јануар 9, 2023јануар 9, 2023 dicus Leave a comment

Da ste pre desetak godina pitali nekog planinara o vrhu Velika Rudoka (2658), verovatno ne bi znao ni na kojoj planini se nalazi. Danas je potpuno drugačija situacija i ime ovog vrha se sve češće pominje. Ovaj šarski vrh je dospeo u fokus nakon pojave informacije da je u pitanju tačka sa najvećom nadmorskom visinom na teritoriji Republike Srbije. Verovatno se pitate, odakle to sad kada smo učili da je to prokletijski vrh Đeravica (2656 mnv.)?

Ne, nije Šara u međuvremenu porasla, niti je u pitanju neko novo otkriće. Velika Rudoka (alb. Maja e Njeriut ili Rudoka e Madhe) je tu oduvek, sa visinom ucrtanom na topografskim kartama još polovinom prošlog veka, ako ne i pre. Međutim, tačna granica Republike Makedonije i Srbije nikada nije bila precizno utvrđena, već je bila predmet određenih sporenja još od perioda FNRJ. Pregovori oko razgraničenja su otpočeli tek krajem devedesetih i konačno su završeni 2001. godine potpisivanjem ugovora između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Makedonije o protezanju i opisu državne granice. Baš tim ugovorom definisano je da se granična linija prostire (između ostalog) preko vrha Velika Rudoka, što je ovaj vrh sa svojih 2658 metara nadmorske visine učinilo i oficijalno najvišom tačkom na teritoriji Republike Srbije.

Bilo je potrebno dvadeset godina da se ovaj podatak ozvaniči, tako da je nakon objave u Statističkom godišnjaku RS iz 2021. godine ovaj podatak oficijalan. Još jedna zanimljivost vezana za ovaj vrh je i njegova visina. Sve ćešće se pominje da je vrh na visini od 2660 metara i da su to podaci dobijeni novim merenjima. U ovom tekstu ću se držati visine od 2658 metara, baš one koja je upisana na vojnoj topografskoj karti (recimo 730-2-1), sve dok ne pročitam relevantan izvor koji govori o novim merenjima (npr. da je merenje izvršilo neko relevantno telo). Svi smo svesni da de iure ovo jeste vrh Srbije, dok de facto Republika Srbija nema kontrolu nad teritorijom Kosmeta, gde se ovaj vrh i nalazi. Ovde stajem sa pravom i politikom, jer kvaliteti Rudoke nisu u visini i granicama, već u prelepom prirodnom ambijentu koji je dugo prolazio „ispod radara“ većine planinara.

Pogled na Veliku Rudoku 2658

Velika Rudoka (2658)

Rudoka pripada krajnjim južnim delovima Šar Planine. Nalazi se između vrhova Borislavec (2675) i Golema Vraca (2582), gde se Šara i završava i nastavlja planina Korab. Vrhom se prostire državna granica, ka zapadu (ka Kosmetu) obronci se spuštaju ka Gori, a na istoku ka Pološkoj (Tetovskoj) kotlini. Između pomenutog Borislaveca i Rudoke nalazi se cirk kojim dominira veliko ledničko jezero – Crno Jezero. Ovaj deo planine je bogat vodom i pored velikog jezera postoji još jedno manje, koje se nalazi na na 200 metara većoj nadmorskoj visini.

Opčinjen Šarom i željom da obiđem sve njene delove došao je red da se upoznam i sa južnim krajevima ovog spektakularnog masiva. Nekako prirodno Velika Rudoka se nemetnula kao sledeća destinacija za ski-turno uspon, što je grupa bliskih prijatelja sa istom pasijom oduševljeno prihvatila. Nakon sakupljanja informacija i pravljenja plana čekao se samo pravi trenutak. Dugačka snežna sezona 21/22 nam je omogućila da na ovu visoku turu krenemo polovinom aprila i uživamo u blagodetima dugačkom dana.

Uspon

Uspon na vrh je moguć i sa kosmetske i sa severno makedonske strane. Mi smo se iz praktičnih razloga opredelili za makedonsku. Polazna tačka uspona je Novo Selo, albansko seoce na 1200 metara nadmorske visine, do koga postoji solidan put koji se održava i zimi. Velika Rudoka nije blizu, potrebno je preći put od skoro 14 km i 1500 vertikalnih metara, što zimi i nije baš jednostavno izvesti u jednom danu. Prvi deo uspona od sela, pa sve do Bogovinjske reke vodi širokim kolskim putem sa dosta blagim usponom. Prelaskom potoka dolazimo na obronke Borislaveca, koje je potrebno istočnom stranom zaobići uz postepeno penjanje ka jugo-istočnom grebenu. Nakon izlaska na južne padine Borislaveca ulazimo u prelepi amfiteatar koga formira niz vrhova Rudoka, Ezerski Rid i Borislavec. Odatle ruta vodi direktno ka Crnom Jezeru, strmom i lavinoznom padinom. Ostatak uspona je potpuno logičan, treba pratiti seriju cirkova, koja će nas poput stepenika dovesti do grebena i konačno samog vrha! Zbog distance naš plan je bio da prvog dana stignemo do Crnog Jezera, tu prenoćimo u šatorima, a zatim da sledećeg dana izvršimo uspon na Rudoku i vratimo se nazad sličnim putem do Novog Sela. Ovo je bio plan, a kako je stvarno tekao uspon možete pročitati u opisu fotografija.

Novo Selo, planinsko selo gde još uvek može da se oseti duh starih vremena. Sa svojih ~1200 mnv. predstavlja idealno mesto za uspon na obližnji vrh Borislavec.

Mostić na Bogovinjskoj reci. Dobro mesto za pauzu sa izvorom pijaće vode.
Sa kompletnom opremom na leđima, uključujući skije i pancerice, na turu smo krenuli tek popodne. Prva deo uspona je lagan, što se nije moglo reći za naša rančeve. Od ovog mostića prelazi se na obronke Borislaveca, polako se pojavljuje više snega i kreće pravi uspon.

Čobanski katun sa pogledom na Titov Vrh, najvišu tačku Šar Planine (2747).
Sa porastom visine pojavljuju se sve veće snežne celine, da bi konačno na oko 1500 metara procenili da uspon možemo nastaviti na skijama.

Pretežno jugo-istočna orijentacija padina u kombinaciji sa prolećnim suncem je odradila svoje, pa smo u dosta navrata bili primorani da velike pečate trave prelazimo pešaka, jer ih je bilo lakše preći bez skija nego zaobići.

Pogled na Suvu Goru i Pološku kotlinu.
Stalno skidanje skija utiče i na ritam kretanje, pa se čovek brže zamori. Na svu sreću vreme je bilo fantastično, vidljivost odlična, a tople boje aprilskog sunce dodatno su ulepšale, već prelepe krajolike. U takvim uslovima čovek zaboravi na umor, tako da nam je uspon postao stvarno naporniji tek sa potpunim zalaskom sunca i prestankom te svetlosne hipnoze.

Penjući se kroz mrak sa teškim rancem na leđima, po ko zna koji put sam razmišljao o tome kolika je šteta što na našim prostorima ne postoji bolja mreža planinarskih domova i skloništa. U Alpima je drugačije, gotovo za bilo koju turu možete računati na logistiku nekog planinarskog doma. To znači i laganije kretanje, a samim tim i bolji dobačaj. Kod nas je tako kako je, gde ima domova nije preterano interesantno za turno ili zimske uspone, a gde je dobar teren uglavnom nema nikakve logistike. Negde u tim trenutcima unutrašnjeg monologa, krajičkom oko sam primetio tamnu siluetu objekta na padini ispred nas. Odmah smo se uputili tamo i na naše zaprepašćenje našli vrlo pristojan čobanski katun. Nije ga bilo ni na jednoj karti (papirnoj, digitalnoj, bilo kakvoj), ili opisu planinarskih tura, a zasigurno je tu godinama, ako ne i decenijama. Naše otkriće nas je ubrzo navelo na promenu plana. Zašto ne bismo iskoristili komfor katuna, prespavali, ostavili teške stvari i ujutru lagani i brzi izašli na vrh? Prilika je bila suviše dobra da je ne iskoristimo…

Neplanirana gozba u neplaniranom katunu.

Krenuli smo ka vrhu sa prvim svetlom. Ako je prethodni zalazak bio lep, ovaj izlazak Sunca je bio spektakularan. Možda sam dosadan, ali meni ovakvi svetlosni uslovi jednostavno pune baterije. Bez pravog GPS treka, put smo tražili prateći konfiguraciju terena, osećaj i iskustvo.

Konačno pred nama se otvara pravi alpski ambijent. Prelazimo lagano u veliki anfiteatar koga pravi greben koji se pruža od Velike Rudoka, preko Ezerskog Rida, sve do Borislaveca.

Prelazak na južne padine Borislaveca i traverza ka jezeru.
Zbog lavinoznog terena ova padina nas je najviše brinula još dok smo rutu analizirali na „papiru“. Srećom uslovi su bili solidno dobri, sneg nabijen, no mi smo i dalje ovaj potez prošli uz maksimalan oprez. Sve je toliko bilo tvrdo da smo zapravo najviše brinuli da ne proklizamo i izgubimo na visini.

Od Crnog Jezera (~2170 mnv.) ka vrhu teren je pravo alpsko igralište , a pravac kretanja vrlo logičan. Uslovi su nam bili savršeni, sa dobrim snegom i bez jakog vetra.

Serpentina po serpentina…

Posle nešto preko 4h uspona stigli smo na Veliku Rudoku (2658). Tamo nas je dočekao jedinstveni pogled na ostatak Šare, i vetar koji je obarao sa nogu.

Panoramski pogled sa Velike Rudoke na ostatak masiva Šar Planine.

Na jugo-istoku dominira moćni Korab. Kada već pominjemo najviše vrhove, vrh ove planine Golemi Korab (Mali i Korabit) 2764 je granični vrh između Albanije i Severne Makedonije, i ujedno najviša tačka obe države. Pored toga turno uspon na Golemi Korab je nešto što morate da probate ako volite ovaj sport, moja najtoplija preporuka.

Sa vrha se odlično vidi i Titov Vrh (2747), inače najviša tačka Šar planine. Lako se razlikuje od ostalih vrhova po građevini (kuli) koja se nazire čak i sa velike daljine. Susedni vrh na fotografiji, sa kojim formira sedlo, je Bakardan (2704), dok se između njih, a bliže Titovom Vrhu vidi Vrtop (2555).

Spust smo otpočeli strmom padinom direktno sa vrha. U višim delovima sneg je bio tvrđi, ali dosta dobar za skijanje. Budimo realni, nije kao da smo očekivali pršić u aprilu :) Zaokret po zaokret i već smo bili na jezeru. Samo spuštanje nije u potpunosti pratilo našu putanju uspona, a baš od jezera smo napravili jednu veću devijaciju. Umesto da krenemo (onim lavinoznim) obroncima Borislaveca nazad ka grebenu, odlučili smo se da se dolinom spustimo još niže, kako bi produžili skijanje i sam greben presečemo na nižoj nadmorskoj visini. Ispostavilo se da smo uradili odličnu stvar. Prvo, naleteli smo na još jedan katun, koji je na odličnoj poziciji, a deluje čak bolje od onog „našeg“. Naravno, ni njega nema ucrtanog na kartama, a nalazi se na fantastičnoj lokaciji. Drugo, naleteli smo na letnju stazu, koja je realno bila bolja za povratak, i lakše smo izbili ka katunu gde smo prenoćili.

Povratak ka grebenu, ovoga puta letnjom stazom. U samom sredini fotografije se nazire krov pomenutog katuna, iznad se jasno vidi plato na kome je Crno Jezero, a velika gromada na levoj strani su obronci Rudoke.

Do našeg hata smo stigli po snegu koji se odavno pretvorio u kačamak. Neznanom vlasniku ovog velelepnog objekta smo se odužili tako što smo ostavili zalihe dugotrajne hrane. Nama su teret, a njemu će sigurno koristiti tokom letnjih meseci ;)

Grebenski potez od Ljubotena (piramida skroz desno) pa sve do Konjuške i Crnog Vrha.
Opet smo na deonici gde su nam skije često na ramenima…

Visoka temperatura i smanjenje nadmorske visine ne znači nužno i kraj skijanja :) Do konačnog pakovanja skija imali smo nekoliko dobrih padina…

Titov Vrh (2747), Bakardan (2704) i Mali Turčin (2702).
Iznad nas su bili vrhovi Šare, a ispod nas poslednja skijiva deonica. Nakon nje čekao nas je široki put do Novog Sela, gde se završila i naša avantura. Zapravo završila se u kafini u Skoplju, kako dolikuje ;)

Sve u svemu imali smo jednu vrlo lepu turno akciju za zatvaranje sezone 21/22. Vrlo je izvesno da ćemo se vratiti u ove krajeve i posetiti Borislavec čije padine obečavaju dobro skijanje. U realizaciji ove ture puno nam je pomogla makedonska planinarka i naša prijateljica Irina Dišovska, bez čije logističke pomoći i saveta ova akcija ne bi prošla ovako glatko. Veliko hvala!

Velika Rudoka, Šar Planina, Severna Makedonija, april 2022.

GPS trek našeg uspona, sa ubeleženom tačkom katuna u kome smo prenoćili. Putanja spusta bila je za nijansu drugačija, ali na žalost taj trek nisam snimio.

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe.

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Spasavanje na gvozdenom putu

новембар 4, 2021новембар 12, 2021 dicus Leave a comment

Pad

Aleksu je trebala neverovatna snaga i fokus da pored neizdrživog bola nekako izvadi telefon iz unutrašnjeg džepa jakne i pozove Gorsku službu spasavanja. Rekao je šta mu se desilo, u kakvom je stanju i taman kada je počeo da opisuje svoju lokaciju telefon se ugasio. Ostao je potpuno sam na steni via ferate Gornjak, u gustoj magli, teško povređen. Ostalo mu je samo da se nada da su spasioci čuli njegovu lokaciju pre nego što mu se ugasio telefon.

Via ferate (via ferrata) su izuzetno popularne zadnjih godina. Veliki broj planinara, neretko i turista, upušta se u ovaj vid „vertikalne” aktivnosti koji pruža osećaj blizak penjanju uz znatno manje rizika i potrebnog nivoa kondicije. Same via ferate predstavljaju svojevrstan vid staza u steni, nešto poput penjačkog smera (zamišljene linije penjanja stene), samo sa dosta veštačkih pomagala u vidu metalnih sajli, hvatišta ili gazišta, pa čak i lestvica u previsnim ili dužim vertikalnim deonicama. Otud i naziv koji u prevodu doslovce znači „gvozdeni put”. Ferata penjači su svojom opremom (via ferata setom) povezani sa sistemom sajli i to im daje osećaj sigurnosti i mentalno olakšanje. Sigurnost postoji; zato je ova aktivnost i pogodna za šire mase „outdoor” entuzijasta. Međutim, pod specifičnim okolnostima, na primer ako dođe do pada na vertikalnim deonicama, sile koje trpi oprema su daleko veće od onih koje se normalno javljaju u drugim penjačkim aktivnostima. Upravo te sile mogu da dovedu do ozbiljnih povreda, pa čak i totalnog otkaza opreme. Upravo zato, ljudi koji se inače bave nekom od tehničkih aktivnosti u steni i dobro razumeju termine poput faktora pada, su vrlo često prestravljeni „bezbednošću” na via feratama.

Aleks je posle nekoliko pokušaja pomeranja noge shvatio da sam neće moći nigde; odmah iznad njega je vertikalna stena sektora XII via ferate – najzahtevnij detalj čitavog uspona, a ispod njega oštar greben i ambis sa svih strana. Za njega je tog subotnjeg jutra krenulo sve naopako, niz nesretnih okolnosti i pogrešnih odluka koje su ga dovele u situaciju gde mu je život itekako ugrožen.

Tog dana na penjanje via ferate trebalo je da krene sa drugarom, ali je ovaj u poslednjem trenutku odustao. Prevelika želja za bekstvom iz grada i odlaskom u prirodu naveli su ga da ipak krene sam u planinarsku avanturu. To je bila prva greška – u planinu, a naročito u stenu se nikada ne ide sam… osim ako nisi jedan drugi Aleks koji se preziva Honold.

Vremenske prilike tog jutra u Gornjačkoj klisuri su bile povoljne samo za ispijanje tople kafe u čvrstom objektu. Ekstremno loša vidljivost, niska temperatura i povremena kiša. Aleks ni ovde nije znao da „povuče ručnu” i stane. Jednom je već prošao ovu feratu i smatra da je poznaje, pa zašto ne probati kada je već prevalio toliki put, a vremenske prilike ionako uglavnom nisu idealne. Ovde nastaje druga, verovatno najveća greška – on kreće na uspon po apsolutno nepovoljnim vremenskim uslovima.

Sve je teklo iznenađujuće dobro sve do pred sam kraj uspona. Aleks se brzo penjao i sem čestih pauza za po koji selfi za socijalne mreže, nije ni pravio ozbiljne pauze. Ferati se bližio kraj i do silaska i obavezne pastrmke u obližnjoj kafani „Kod Rajka” delilo ga je manje od sat vremena. I onda, nekoliko metara visine iznad početka poslednje i najteže deonice, desna noga je proklizala, Aleks je izgubio balans i odlepio se od stene. Dok je padao, njegov zaštitni set opreme je klizio po sajli sve dok konačno nije došao do velikog klina i stao. U tom trenutku je oprema odradila svoj posao – ogroman dinamički udar na sebe je preuzeo ferata set, gurtna za apsorciju udara je u deliću sekunde počela da se odšiva i umesto penjača primila udar, a Aleks je nastavio da pada još metar, sve dok se gurtna nije potpuno otvorila. Na njegovu nesreću pre nego što mu je oprema u potpunosti ublažila pad, udario je u stenovitu policu koja je bila ispod njega. Urlik od bola se odbijao od litica Gornjačke klisura ali nije imao ko da ga čuje…

Dok je ležeo na vlažnoj i oštroj steni, Aleks je imao vremena da razmišlja o svim svojim pogrešnim koracima. O kretanju bez partnera, o ignorisanju lošeg vremena, o Instagram postovima koji su mu dodatno ispraznili već polu-praznu bateriju mobilnog telefona…

Pretraga

Za to vreme u Beogradu, Kruševcu i Nišu su ekipe spasilaca uveliko pakovale opremu u vozila i bile spremne da krenu ka Gornjaku. Dežurni dispečer GSS-a je ipak primio minimum potrebnih informacija pre nego što se veza prekinula. Nije bila poznata mikro lokacija, ali znalo se da je teško povređen i da je negde u ferati „Gornjak”. Tim za helio spasavanje je odmah stavljen u pripravnost, dok su „zemaljski” dežurni timovi po lokalnim stanicama obavešteni o događaju i dobili signal za pripremu akcije spasavanja.

Najveća šansa za Aleksa bilo je spasavanje uz pomoć helikoptera, svaka druga spasilačka akcija na tom terenu značila je puno potrošenog vremena na dolazak, pristup povređenom i samu evakuaciju. Iz Helikopterske Jedinice MUP-a ubrzo je stigla poruka da je pri trenutnim meteo uslovima nemoguće bezbedno leteti na takvom terenu. Ova informacija je bila očekivana, pa je u tom trenutku 25 spasilaca, mahom članova prestižnog tehničkog tima za spasavanja iz stena, već jurilo službenim vozilima ka Gornjačkoj klisuri.

Prvi timovi su stigli. Stari, vođa akcije, izlaže okviran plan pretrage i evakuacije, vrši se brza provera tehničke opreme i svako kreće ka svojoj poziciji. Kako će se evakuacija izvršiti biće apsolutno poznato tek kada se Aleks pronađe. Tačno u 10.25 časova, prva ekipa sačinjena od 5 spasilaca krenula je od polaza via ferate prema vrhu, u nadi da će naleteti na povređenog. Kako nije bilo vremena za gubljenje, gotovo istovremeno, još dva tima spasilaca krenula su okolnom stazom ka vrhu i izlazu ferate, kako bi bili spremni za postavljanje spasilačkih instalacija. Još jedan tim je raspakivao opremu i čekao dalje instrukcije.

Samo 40 minuta kasnije, tim za pristup locirao je Aleksa. Bio je bled, povređen i pothlađen, ali vidno srećan kada je iznad sebe ugledao nekoga i čuo reči „Zdravo, ja sam doktor Visuljko iz Gorske službe, došli smo da ti pomognemo”.

Spasavanje

Pored velike količine opreme i tereta, spasiocima je trebalo svega 40 minuta da stignu do povređenog. Običnim planinarima, za istu razdaljinu, po lepom vremenu, potrebno je gotovo dva sata.

„Pakovanje” povređenog u nosila, na eksponiranom grebenu, bio je izazov čak i za iskusne spasioce. Ovo je prvi korak tehničkog spasavanja, koji je nakon smeštanja povređenog u nosila podrazumevao vertikalno izvlačenje do vrha stane. Za to vreme ostali timovi su uveliko postavljali svoje instalacije i spremali sisteme za dalji transport.

Na vrhu, via ferate ekipa za izvalačenje uz pomoć vinča izvlači nosila i pratioce.

Aleks, se posle nekoliko sati prvi put smeje, iako bol još uvek nije prestao.

Trenutak izvlačenja povređenog na vrh, to jest izlaz via ferate.

Zbog kiše i klizavog terena, vođa akcije odlučuje da se povređeni ipak ne spušta strmom stazom pored via ferate, već da se umesto toga nastavi tehničko spasavanje kroz stenu. Zato je bilo neophodno nosila preneti (ovog puta ručno) do Kudelinove tvrđave, gde je sistem za spuštanje niz vertikalnu litucu već bio spreman.

Vreme prolazi, a meteo uslovi se ne poboljšavaju. Oktobarski dan je kraći, i valja požuriti i spustiti nosila niz vertikalnu stenu visine preko 70 metara po dnevnom svetlu. Za bezbednost Aleksa zadužena su dva pratioca koji se staraju da on bezbedno bude transportovan do podnožja stene. Tamo ga već čeka naredna ekipa…

Mrak je uveliko pao. Poslednja deonica koja vodi kroz gustu listopadnu šumu je daleko više naporna nego što se to očekivalo. U poređenju sa vertikalnim, ovaj horizantalni transport je trebao da bude mačiji kašalj. Blato, klizavo lišće i strm teren primorale su spasioce da tokom cele deonice koriste sisteme za obezbeđenje nosila. Ipak neverovatno uigran tim i savršeni timski rad dali su rezultate. Nešto pre 19 časova nosila su bila na magistralnom putu gde je čekalo vozilo hitne pomoći. Akcija spasavanja je upravo završena.

Kraj

Ovaj Aleks nije stvaran, ova povreda u Gornjaku se nikada nije dogodila. Međutim, mogućnost da se nešto ovako desi je više nego realana. „Aleksine” greške su stvarne, u praksi se GSS stalno sreće sa elementima njegovog ponašanja i postupaka. Zato spasioci Gorske službe uvežbavaju baš ovakve, ekstremno složene situacije. Ova priča je zasnovana na scenariju vežbe spasavanja iz via ferate koju je GSS izveo 16. oktobra 2021. godine. Ovo je samo jedna u nizu vežbi održanih u sklopu projekta pod nazivom „Podizanje kapaciteta Gorske službe spasavanja za traganje i spasavanje u 2021. godini” koji je finansiran od strane Ministarstva Odbrane Republike Srbije.

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Durmitor: Šljeme i još neke teme…

март 12, 2021март 29, 2021 dicus Leave a comment

Mali uvod, na Durmitoru je od početka pa do kraja januara ove 2021. godine, skoro u kontinuitetu padao sneg. Meštani kažu da dugo nije palo toliko snega u januaru. U međuvremenu su se i granice Srbije i Crne Gore otvorile, a mi smo samo čekali priliku da dođemo na Durmitor i odradimo jednu lepu turno turu. Jedino što nismo očekivali je nagli porast temperature koji je došao sa stabilizacijom vremena početkom februara. Visoka temperatura u kombinacija sa dosta snega je situacija koja može prilično da poremeti planove.

Dolaskom na prevoj Jabuka, zapravo istoimenu planinu koja se nalazi na granici Crne Gore i Srbije, ostvarujemo prvi vizuelni kontakt sa jedinstvenim Durmitorom. Nikada ga pre nisam tako dobro video sa ove lokacije. Prizor obećava dobru avanturu.

Panorama Durmitora sa označenim (meni prepoznatljivim) vrhovima. Fotografija nastala sa prevoja Jabuka, nekih 40ak kilometara od same planine. Uslovi za fotografisanje možda nisu bili najbolji, ali trenutak kada ispred vas pukne Durmitor u punom sjaju vas teraju da napravite ovakav kadar.

Stižemo polako i na Žabljak, a on u najboljem zimskom izdanju. Puno snega, nema vetra, odlična vidljivost i alpski ambijent koji ne može da ne prija. Ali u brdima nije tako mirno. Popodnevna svetlost i snažni vetrovi prave prelepe i dramatične prizore. Posle nekoliko okidanja foto-aparata već sam spokojan, sve da sad odustanem od uspona na koji praktično još nisam ni krenuo, sretan bih se vratio kući. Ovi kadrovi su vredni puta do ovde, sve ostalo je premija. Nastavljamo dalje, idemo ka Lokvicama preko Ivan Dola. Plaše me vetrovi u daljini, možda još više temperatura koja je u plusu celog dana.

Igra popodnevnog svetla, vetra i oblaka. Pogled na Minin Bogaz iz pravca Crnog jezera.

Vruć vetar

Nekoliko sati kasnije još uvek nismo stigli do odrdišta. Snežni nameti su napravili neki novi reljef i ozbiljno nam otežali i put i orijentaciju. Po ovoj oluji i mraku teren me podseća više na mesečevu površinu nego na onaj dobro poznati put do Lokvica. Naporno je, ali dok god imam entuzijazma za fotkanjem znam da je sve pod kontrolom i da su uslovi još uvek samo prihvatljivo loši. Udari vetra obaraju sa nogu, pa konstantno tražim balans kako ne bih završio u snegu. Ali ispod brila i kapaljuče je osmeh, srećan sam što sam ovde, to je dovoljno. A vreme? Pa ono i onako nikad nije onakvo kakvo očekujemo. To što nas baca dok se probijamo na skijama je južni vetar. On je najveći neprijatelj nas ljubitelja zimskih aktivnosti i ne volimo ga. Sa druge strane da ovim intezitetom duva sever, ne znam da li bi imali ikakve šanse da nastavimo dalje.

Dok se probijamo lagano, prisaćem se mog prvog kontakta sa durmitorskom zimom. Na baš ovoj deonici od Žabljaka do Lokvica sam pre skoro dve decenije, tokom zimskog alpinističkog tečaja, zakoračio u svet zimskog visokogorstva i alpinizma. Početak nije bio sjajan, više je ličio na fijasko. Prilično neiskusan i sa rancem od 30+kg u kome je bilo više onogo što mi ne treba nego treba, propadao sam do struka kroz sneg na svakom drugom koraku. Na oko ⅔ puta bio sam toliko iscrpljen da sam ozbiljno razmišljao da odustanem. Ipak nisam, ne ide da odustanem a obuka još praktično nije ni počela. I tako u nekom trenutku pokušavam da se izvučem iz snega u koji sam po stoti put upao, kada pored mene elegantno prolazi čovek na skijama i još ide uzbrdo. Ništa mi tada nije bilo jasno. Jedan od instruktora mi je kasnije objasnio da su to turne (ili turno) skije i kako rade. Pošto sam još tada voleo skijanje znao sam da će nam se se putevi ponovo ukrstiti. To se desilo tek desetak i više godina kasnije kada sam kupio svoj prvi set turno skija, i od tada pa do danas one su moje podrazumevano sredstvo za kretanje po snegu zimi.
Nekako sam na kraju stigao do Lokvica tada i to taman kada je počinjala oluja, baš poput ove sada. Iscrpljen i bled od umora, nakon topljenja snega uvokao sam se u vreću i zaspao u šatoru koga smo jedva postavili od jačine vetra. Agonije se tu naravno nije završila. Tokom noći nam je vetar doslovno polomio šator pa nismo imali ni gde normalno da spavamo. Razmišljam koliko je taj vetar bio hladniji i jači od ovog danas, koliko je ustvari sada super, o tome da verovatno sada i ne bi bio ovde da te 2002. nisam došao na Durmitor i izdržao do kraja…

I sada smo stigli do Lokvica, neuporedivo lakše nego tada. Još 15ak minuta otkopavanja ulaza i bili smo spremni da se raskomotimo u komforu ušuškanog katuna. Svi smo stigli, cela turno ekipa i bonus tri psa. Krenuli su za nama iz Ivan Dola i nisu se odvajali bez obzira na vremesnke uslove. Ima nešto čudno sa tim psima i Durmitorom, kad god ovde krenem u brda, krene i neki pas zamnom, i uglavnom ne odustaje do kraja.

Otkopavanje katuna…

Prva svetlost dana govori mi da su šanse da ispunim svoj plan jako tanke. Vetra više nema, ali zato ima oblaka i temperature koja je u plusu. Ideja je bila da tog dana odemo do Velike previje, popnemo se na Veliki Međed (i južni i severni vrh) i spustimo do Kalice i alpinističkog bivaka gde bi i prespavali. Plan za sledeći dan je još ambiciozniji: uspon na Milošev tok strmim kuluarom, prelazak čitavog grebena Šljemena i spust do skijališta Savin kuk.

Spremni za pokret, još da se oblaci malo raziđu i krećemo. Foto: Miloš Borenović

Oblačnost se polako razilazi., dovoljno da možemo da krenemo.

Jednu manju deonicu na putu ka Velikom ramenu nije bilo moguće proći na skijama.

Put do Velike previje, strmog zida koji razdvaja dolinu Veliku kalicu od Lokvica, vodi preko vrlo lavinoznog terena i to nam je najveća briga. Skoro svi faktori koji povećavaju opasnost od lavina su bili ispunjeni, od količine snega, preko vetrova do temperature. Najgore od svega, celo jutro se od guste magle nije ništa videlo, pa nismo ni mogli da vizuelno osmotrimo teren i vidimo da li je bilo i tragova spontanih lavinskih aktivnosti. Odlučili smo da ipak krenemo ka previji i da na samom terenu odličimo da li nastavljamo po planu ili se povlačimo. Negde na pola puta, na Velikom ramenu, konačno vidimo Veliku previju. Tu donosim odluku da danas ipak ne idemo dalje. Grupa je prevelika, teren (sneg) dosta opasan, kasno smo krenuli i plus je jedan član ekipa imo ozbiljan peh sa opremom zbog koga smo izgubili dosta vremena. Tu je Međed i biće tu i neki drugi put, nisam bio raspoložen za kockanje. Vratili smo se do Žabljaka, jer iz Lokvica ništa nismo mogli da penjemo, svuda je bila ista situacija. Imamo novi plan, idemo sutra na Šljeme, možda su tamo uslovi bolji.

Na ovakvoj strmini dobro uvežbani kick turn puno znači.

I konačno je pred nama. Velika previja na dohvat ruke. Tako blizu, a tako daleko. Deli nas samo nekoliko stotina visoko lavinoznih metara. Da se ranije razvedrilo, da smo ranije krenuli, da je bilo hladnije, da je …

Bandjerna i Zupci, visoko iznad nas.

Osvrt sa poslednje tačke odakle se pruža pogled na dolinu Lokvice i okolne vrhove – na pravi planinarski raj. Nakon toga sledi ulazak u šumu i spust do Crnog jezera. Pored Crnog jezera ima i jedna kafana, tačnije fensi restoran, poslužiće za ubijanje tuge.

Plivao sam na Crnom jezeru, vozio čamac, šetao oko njega, a sada mogu da kažem da sam ga i prešao na skijama :)

Šljeme

Uspon na Šljeme iz sela Virka je turno klasik Durmitora. Tura koja pruža potpuno uživanje u planini, laku navigaciju i potencijalno fenomenalno skijanje u spustu.

Šljeme je veliki greben koji potpuno dominira južnim delom centralnog masiva Durmitora. Na severnoj strani to je okomita litica, čija krečnjačkaj stena mami alpiniste, dok je južna strana dosta pitomija, naročito u višim delovima. Dominantni vrh na grebenu ne postoji, jer u većem delu visina konstantna uz male varijacije, ali ipak razlikujemo dve bitne tačke: Istočni vrh Šljemena (2445) i Vrh Šljemena (2455). U nastavku grebena se nalazi i vrh Milošev Tok (2426), koji je nešto izdvojeniji, ali može se smatrati istom celinom. Mi smo se odlučili za uspon na Istočni vrh, iako je cela grebenska tura fantastična za turno avanturu (bacite pogled na nestvarna.blog reportažu).

Iza Sinjevine se pojavljuju prvi zraci sunca i obasjavaju gornje delove Savinog kuka, a mi polako krećemo. Za razliku od jučerašnjeg dana vreme je fantastično, a vidljivost ogromna. Prvi deo uspona od žičare skijališta vodi ski stazom do međustanice, odakle se odvaja na levo pored listopadne šume i polako penje donjem delu grebena i uzvišenju koje je na kartama poznato kao Panalj (1813). Upravo tu izlazimo iz ušuškane zone na vetrometinu grebena. Odatle kreće „lansiranje” jer sledi 600 metara konstantno jakog uspona. Sneg je odličan, tome smo se i nadali. Ove godine je vetar, koji inače često duva „čistom stranom” Šljemena, formirao ogromne snežne strehe duž celog grebena, pa se sve vreme krećemo desetak i više metara ispod snežne linije grebena. Bez veće pauze forsiramo do gornjeg dela grebena, a ubrzo stižemo i na Istočni vrh. Kako smo se popeli, tako je i vetar malo utihnuo i dopustio da uživamo u prelepom pogledu na veliki broj durmitorskih vrhova.

Osojne grede, severno orijentisane litice koje se spuštaja sa istočnih delova Šljemena ka skijalištu Savin kuk.

Tokom većeg dela uspona sa grebena se pruža odličan pogled na Sedlene grede (2227).

Poslednja zaravan pred vrh.

Istočni vrh Šljemena (2445) sa Bobotom i Bezimenim u pozadini.

Ekipa na vrhu. Foto: Bojan Marić

Greben Šljemena od Istočnog vrha dalje ka Miloševom toku. Ogromne snežne strehe predstavljaju veliku opasnost za manje iskusne planinare. Nakon monotonog hodanja po manje-više ravnom grebenu, čovek može da se lako opusti i nesvesno pređe na strehu, a to može biti kobno. Recimo da su u nekim delovima strehe bile i 20 metara bočno od stvarne linije grebena. Sa Šljemena se inače odlično vidi i Kalica, Velika previja, Terzin bogaz, Međed i još puno topološki zanimljivih lokacija koje se nalaze ispod severnog zida, ali samo kada nema streha koje zaklanjaju pogled na „ambis”.

Detlji sa severnih litica Šljemena koje se okomito spuštaju ka Velikoj kalici.

Bobotov Kuk (2523 m), vrh Durmitora i prvi sused Bezimeni vrh (2487). Reportažu sa zimskog uspona na Bobata iz 2012. godine možete videti u ovoj temi: Durmitor hot ‘n cold

Povratak sa vrha predstavlja ~900 vertikalnih metara čistog skijaškog zadovoljstva. Vratili smo se „via normale”, kako smo se i penjali, i bilo je super. Od više prijatelja sam dobio sugestiju da je za spust još atraktivniji Mlječnio do, ali zbog visoke temperature ipak sam odlučio da se vratimo deonicom koju smo upoznali tokom uspona. Sneg je i dalje odlično „držao”, pa smo se brzo sjurili do skijališta, i naravno nazdravili za još jednu uspešnu akciju i prelep dan proveden na planini. One „velike planove” ostavljamo za naredni dolazak na Durmitor, Šljeme je bila više nego dobra utešna nagrada.

Trek uspona na Istočni vrh Šljemena

Napomena!

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Spust sa pogledom na Matterhorn

април 19, 2020април 20, 2020 dicus 1 Comment

Ski transverzala između dva švajcarska planinska gradića Arole (Arolla) i Cermata (Zermatt) važi za jednu od posećenijih ruta u peninskim Alpima. Skoro 2200 metara spusta niz glečare sa vrha Tet Blanš (Tête Blanche 3706), tik ispod zapadnih i severnih padina čuvenog Materhorna (Matterhorn 4478) je možda vrhunac ove dvodnevne avanture, ali ne i jedina stvar koja ostaje u pamćenju…

(више…)

U srcu Prokletija

септембар 6, 2019септембар 9, 2019 dicus 2 Comments

Kada si (po stažu) mlađi planinar obično težiš najpoznatijim vrhovima. U jednom trenutku života obiđeš i sve te balkanske „moram popeti” vrhove. I šta dalje? Nema mnogo izbora – ili penješ neke nove vrhove ili ponavljaš stare. Ako mene pitate život je suviše kratak da bi stalno penjali iste vrhove, ali bez sumnje ima onih vrhova koji zaslužuju da se više puta obiđu.

(више…)

Maja Harapit

мај 2, 2019децембар 19, 2020 dicus 10 Comments

Maja Harapit je vrh na Prokletijama koji mi je odavno na listi želje. Praktično od onog trenutka kada sam prvi put kročio u dolinu Ropojana i na njenom kraju, ili bolje rečeno iza kraja ugledao karakterističnu siluetu koja se jedva nazirala. Nije u pitanju najviši vrh, čak ni visok za prokletijske standarde, sa svojih 2217 metara nadmorske visine nije sigurno ni u prvih 10. Nego visina i nije toliko bitna, meni je mnogo bitnija autentičnost vrha, topologija, odabir rute i njegova sveobuhvatna estetika. To su upravo i najači aduti Harapita.

Maja Harapit, kamena gromada od krečnjaka jedinstvenog oblika. Obla kupa kojoj je južna strana vertikalno odsečena, pa iz daljine podseća po obliku na Josemitski Half Dome. Ova fotografija je nastala iz neposredne blizine vrhu i na njoj se vidi severna strana.

O vrhu

Maja Harapit se nalazi na teritoriji Republike Albanije, nekih 6 kilometara južno od granične linije sa Crnom Gorom. Poznat je i pod imenom Maja Arapit i Maja e Harapit. Njegova južna strana se vertikalno uzdiže iznad doline Theth i formira vertikalni zid visok 800 metara, što ga čini jednim od najvećih “big wall-ova” Balkana. Ni sa drugih strana ne izgleda ništa manje impozantno. Iz pravca severa, to jest Crne Gore, to je dominantni stenoviti vrh koji iz daleka izgleda nepenjivo. Zapadno od vrha se prostire velika prokletijska grupa Radohimes, kojoj i Maja Harapit pripada, i čini njen poslednji (najistočniji) vrh u nizu. Sa istočne strane vrh formira oštar greben sa južnom stranom, ali iako izgleda moćno i zastrašujuće, to je zapravo jedina strana kojom se do vrha može doći planinarskom stazom (pešačenjem, ne penjanjem).
Na istočnoj strani ispod vrha nalazi se istorijski zanimljiva tačka, prevoj Čafa Peja (Qafa e Pejës) ili na našem Pećki Prevoj. Ovo je bila bitna tačka na Pećkom putu koji se nekad koristio za transport robe i stoke iz Skadra i sa Jadrana do Peći. Sa druge strane Pećkog prevoja uzdižu se gorostasi Maja Popluks (Pop-Lukin vrh) i Maja Jezerce (Jezerski vrh) koji je ujedno i najviši vrh Prokletija (2694 m). Sve u svemu prelep vrh sakriven u spektakularanom ambijentu dobro ušuškanog i skrivenog srca Prokletija.

Karta terena po kome smo se kretali sa ucrtanom trekom našeg puta. Ova karta je generisana pomoću sjajne Maposmatic web aplikacije, koja je u stanju da generiše kartu spremnu za štampanje u nekoliko klikova.

Plan

Naš put ka Maja Harapitu je kao i obično počeo u Beogradu, odakle je potrebno između 8 i 9 sati vožnje do naše polazne tačke – sela Vusanje. Plan je bio da stignemo što pre do Vusanja, zatim krenemo kroz dolinu Ropojana, prođemo pored Ropojanskog jezera i preko doline Runica stignemo do (napuštene) letnje karaule Albanske vojske. Drugi dan je bio planiran za uspon na sam Maja Harapit, a treći za povratak i eventualno penjanje još nekog vrha. Ovaj treći dan i nije neophodan, ali u ovakvoj vremenskoj konstrukciji gde prvog dana na turu krećete praktično popodne itekako ima smisla.

Uspon

Pomalo umorni od dugog puta u Vusanje stižemo 1. marta oko 16h, par sati kasnije nego što smo planirali. Dalje od Grlje autom nećemo moći, dolina je puna snega. Stavljamo kože na skije i krećemo da klizamo po vlažnjikavom snegu. Zraci sunca koji se probijaju sa zapada i obasjavaju vrhove, daju neki poseban šmek već prelepoj Ropojani. Napredujemo lagano sa dosta opreme, ali to nam ne smeta. Glava je gore, gleda u vrhove, a telo blago hipnotisano lepotom ne oseća teret na leđima i nogama. Sve izgleda kako treba, čak se i osećam dobro, iako sam blago prehladjen krenuo na put.

Baš taj mali vrh čija se šiljasta silueta vidi u daljini, to je taj Maja Harapit. Daleko, a mrak samo se bliži…

Navigacija do karaule je prilično logična, sve vreme se ide kroz dolinu i jako je teško, da ne kažem nemoguće, pogrešiti pravac. Međutim na putu ima i nekoliko šumovitih deonica i one su uglavnom na jakim usponima, zapravo na skokovima iz doline u dolinu. Baš te šumice su nam pravile male probleme u traženju rute, pa smo uglavnom išli po logici i osećaju (svi smo prvi put bili na ovom terenu).

I upravo u poslednjoj šumi lagani uspon se malo zakomplikovao. Blago smo van staze, teren je strm, a oborenih stabala i granja beskonačno. Gledam u GPS i pokušavam da vidim koliko smo skrenuli, ali pozicija mi toliko oscilira da nemam predstave da li smo na 5 ili 50 metara od “staze”. Mrak je odavno pao. Svetlom čeone lampe obasjavam šumu kroz koju se penjemo i pokušavam da nađem logičan prolaz kroz lavirint granja. Skidam skije kako bih preskočio prepreku, ali istog trenutka propadam kroz sneg do struka. Već sam mrtav umoran i počinjem da sumnjam da ćemo te noći stići do karaule. Nisam baš ovako zamišljao početak dugo planirane avanture…

Par stotina metara šume nam je uzelo više energije nego desetak kilometara koje smo pre toga prešli. Stigli smo nekako do kraja šume i početka Runica, ali to je bilo to, osetio sam da bi nas nastavak puta totalno iscrpeo. To je značilo da neplanirano bivakujemo pod vedrim nebom, jer šatore nismo ni nosili, već samo vreće. Noć je bila začuđujuće mirna, bez vetra i sa relativno visokom temperaturom od oko -5C, tako da nije bilo potrebe za kopanjem vučje jame ili većeg zaklona. Ne pamtim kada sam brže zimi zaspao u vreći…

Nekih 7.2 km kasnije stigli smo do kraja Ropojanske doline. Ovde negde prolazi i granična linija između Crne Gore i Albanije.

Naš skromni bivak. Iako smo stigli do Runica ipak smo odlučili da spavamo na samoj ivici šume, kako bi bili izolovaniji u slučaju pogoršanja vremena.

Osećaj pahulja snega na licu mi je govorio da se vreme promenilo i pre nego što sam otvorio oči. Čulo vida je samo to potvrdilo, vreme se jeste pogoršalo, tamni oblci navukli su sa severa. Pakujemo se i nastavljamo, nemamo jasan plan, da li idemo pravo na vrh ili do karaule…mnogo toga zavisi od vremenskih uslova. Na samom početku Runica, velika lavina iz masiva Maja Bojes je nanela velike količine snega na stazu. To nije bio jedini trag lavinske aktivnosti na koji smo naleteli. Topli dani nakon obilnih padavina su učinili svoj…

Loše vreme nam daje prostora za kafu pred polazak.

Početak Runica i prelazak preko ostataka lavine.

Fino napredujemo, osećam se ok, pa je onaj pesimizam od predhodne večeri opet zamenio talas lepih misli. Negde u tom trenutku okrećem se ka Matiji i u neverici gledam kako u jednoj ruci drži jednu polovinu veza, a u drugoj skiju sa ostatakom polomljenog veza. OK, danas nećemo do vrha, sad je jasno. Ako nešto ne bih želeo da mi se desi sa opremom, to je da mi se polomi vez na lokaciji koja je bukvalno Bogu iza tregera. Ni sam ne znam šta je tačno Matija uradio, ali nekako je uspeo da osposobi vez i nastavi put.

Kroz dolinu Runice brzo smo došli do uzvišenja gde se nalazi karaula ili bar gde bi trebala da se nalazi. GPS je pokazivao da smo na pravoj lokaciji, ali karaule jednostavno nije bilo…Samo sneg i to mnogo snega. Karaula je bila skroz pod snegom, a to smo shvatili kada smo videli malo parče armature koje je virilo, a iz daljine više ličilo na neku granu. E super, sad moramo i da kopamo, a nismo baš sigurni ni gde je ulaz. Uz malo domišljatosti i uz pomoć lavinskih sondi uspeli smo da “napipamo” gde je otvor ispod snega i iskopali tunel do unutrašnjosti karaule. Inače u pitanju je letnja karaula albanske vojske, napuštena pre mnogo godina. Iznutra je sve potpuno oronulo, ali tu su zidovi i krov, kao nekoliko metara snežne izolacije, nama više od toga i ne treba.

Čokište i Maja Bojs, negde u oblaku iznad nas.

Shit happens. Matija mi je nešto ranije rekao da je morao da zavari vez posle pucanja (u saobračajnoj nezgodi) i da mu je majstor tada rekao da iako ikad pukne, to neće sigurno biti na njegovom varu. Hm, ipak je pukao robusni Salomon Guarian, i to u sred nedođije…Vez praktično nije više bio upotrebljiv za „walk“ mod, ali je Matija uspeo da ga sredi i zaključa u „ski“ mod.

Napuštenu karaulu smo nekako i našli, ali pravi izazov je bio naći vrata, to jest gde kopati.

Uz pomoć lavinske sonde „napipali“ smo veliki otvor, a zatim i iskopali tunel do njega.

Oblaci su počeli da se razilazi, a ispred nas se ukazao Maja Harapit. Uživo, izbliza, lepši i veličanstveniji nego na fotografijama. Sva ona sumnja da li ćemo uspeti, koju sam prošle noći imao, nestala je iste sekunde kada sam ga ugledao. I to što sam definitivno prehlađen krenuo na put, nije me više toliko brinulo. Vrh je bio ispred nas kao na dlanu, znao sam da ćemo se popeti.

Kod karaule smo bili oko 09.30, imali smo više nego dovoljno vremena da nastavimo uspon od karaule istog dana, ali smo ipak rešili da ostavimo uspon za sutra. Temperatura je već bila prilično visoka, a naš put ka vrhu je vodio preko nekoliko potencijalno jako lavinoznih deonica. Ipak ih je bilo bezbednije preći u ranim jutarnjim satima dok je sve “tvrdo”. Ostatak dana provedosmo u osmatranju rute i “gušterisanju” po Suncu

Napokon i vreme se poboljšalo. Pogled na Maja Harapit sa uzvišenja iznad izvora Sheu i Bardhe, pored koga se nalazi i napuštena karaula.

Runice, alpska dolina koje nas je dovela do karaule.

Stena nas gleda…

Nema pretereno smisla sedeti u mračnoj karauli po sunčanom danu, bolje je sesti na nju i uživati u pogledu.

Od karaule do vrha Maja Harapit može se stići na dva načina. Prvi je letnja ruta, koja je dosta lakša ali i duža, a vodi preko prevoja Ćafa Peje pa jugo-istočnim grebenom do samog vrha. Logičnija zimska ruta vodi preko velikog kuluara na severo-istočnim padinama vrha, koji izlazi na plato ispod same severne strane ogromne krečnjačke kupe koju formira vrh. Odatle je moguće traverzirati ka letnjoj ruti (jugo-istočnom grebenu) ili iskoristiti još jedan manji i strmiji kuluar uz samu stenu i izaći direktno na greben ispod samog vrha. Mi smo se opredelili za ovu drugu varijantu. Delovala nam je kao izazovnija, ali i brža za uspon.

Ruta kojom smo se popeli na vrh (deo od karaule).

Ne znam tačno kada je vojska Albanije napustila letnju karaulu iznad Runica. Sudeći po tome koliko je objekat propao, to je sigurno bilo pre 20-ak ili više godina. Nekada letnja karaula je danas verovatno letnja štala koju koriste pastiri, bar sudeći prema onome što smo zatekli unutra. Bilo kako bilo u zimskim danima i dalje može da posluži kao odlično sklonište od vetra i vremenskih nepogoda.

Krenuli smo oko 05h, pod svetlima lampi. Penjući se pešaka kroz prvi kuluar propao sam 40-50cm kroz izuzetno nestabilan sloj snega, skriven ispod sloja dobro naleglog snega. U prevodu, nije bilo pitanje da li će se ovde desiti lavina, nego kada. Kuluar je inače fantastičan za skijanje, maksimalni nagib oko 40 stepeni, a dovoljna širina u svim delovima. Međutim, odmah nam je bilo jasno da od skijanja nema ništa, jer bi pritisak skija u zaokretima lagano mogao da pokrene lavinu. Put je dalje vodio levo (južno) preko valovitog platoa ispod samog vrha sve do sledećeg kuluara. Tu negde smo i odlučili da nam skije dalje neće biti od velike koristi, jer je uspon suviše strm, a s obzirom da nema velike visinske razlike do vrha, ni za spuštanje nam neće puno značiti. Drugi kuluar je manji, ali dosta strmiji i tvrđi pa su alatke za led znatno olakšale stvari.

Uspon uz prvi kuluar koji vodi do platoa ispod severne stene vrha Maja Harapit.

Rade Vladimir, na izlasku iz kuluara. Polako se pojavljuje prva svetlost…

U jednom trenutku smo shvatili da nema smisla nastavljati uspon sa skijama, pa smo nastavili pešaka. Tada se već dovoljno razdanilo da možemo videti jasno Maja Harapit kao i naš put do njega.

Penjali smo nenavezani, pa je malo eksponiranosti kuluara itekako prijalo da “zagreje” krv. Vrlo brzo smo izašli na greben koji nas je odveo pravo do vrha. Dolina Tet, zid ispod nas, cele Prokletije, apsolutno sve je izgledalo savršeno! Gledam sa vrha ka zapadu i ne mogu da verujem koliko tu ima lepih vrhova koje nikada nisam ni video… Prokletije su stvarno jedinstvene i nigde se ne osećam tako blizu prirodu. Desetak dana posle ove ture sam bio u Alpima, u masivu Mon Blana, i sve je to još impozantnije, ali fali taj osećaj izlovanosti i udaljenosti. Na Prokletijama znaš da si sam u svojim rukama, znaš da nema mobilnog signala, nema helikoptera, nema ničega, samo priroda i ti. Sve to tera čoveka da bolje planira, da se više posveti organizaciji, ali ja zato i nagrada veća.

Drugi, strmiji kuluar.

Na grebenu, sasvim blizu vrha Maja Harapit 2217m. Sa druge strane ovog grebena je jedan od najvećih „big wall-ova“ Balkana i naravno dolina Tet u pozadini.

3. mart 2019 – posle nešto više od 3h uspona konačno smo bili na vrhu Maja Harapit

Pogled ka najvišem vrhu Prokletija i ostalim vrhovima grupe Popluks. Čitava grupa je dobila ime po Popluksu, a ne po Jezerskom vrhu koji je najviši. Verovatni razlog za to je činjenica da iz doline Tet upravo Popluks izgleda kao najdominantniji vrh i svojom pozicijom zaklanja Jezerski vrh ( Maja Jezerce 2694)

U povratku abzajlujemo strmiji kuluar kako bi se što pre spustili.

Maja Harapit 2217m

Maja Harapit? Liči, ali ipak nije. Na fotografiji je vrh Maja Stogut 2242m, još jedan skriveni biser Prokletija.

Matija, Rade i ja, trojka koja je popela Maja Harapit.

Ostali bi mi na vrhu duže, ali čekao nas je dug put…Vratili smo se istim putem. Propisno nas je izmorio povratak do Vusanja (oko 14km), ali osmeh na licu je bio jači od umora. Stigli smo do auta pre mraka i pozurili na gusinjske ćevape, ozbiljno su nam trebali. Duša mi je bila puna, a telo je platilo ceh. Kući sam se vratio mrtav bolestan, završio na antibioticima, palac na nozi mi je iz nekog razloga dobio crnu boju, ali vredelo je, nije to visoka cena za lepotu koju sam doživeo!

Tradicionalno uspone u ovom kraju Prokletija završavamo sa ćevapima u Gusinju.

[Trek sa uspona stiže uskoro]

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Shar mountain - Bistra summit © www.dimitrijeostojic.com

Šar planina: Bistra

фебруар 28, 2019септембар 10, 2019 dicus 9 Comments

Predhodnog dana nas je Siniša nagovorio da odustanemo od Ljubotena i odemo na vrh Bistra. Kaže on da je lepši i uspon i spust, a i da je meni mnogo bolje za fotkanje. Verujem mu ja, nego mene buni jedna stvar: kako to da nisam čuo za taj vrh? Obično pre nego što odem u neku planinu imam običaj da dobro izanilizaram teren i toponima kraja, što iz praktičnih razloga, što iz čiste radoznalosti. I svi vrhovi u okolini su mi poznati, ali nemam pojma gde je ta Bistra…

Bistra je vrh na Šar planini, visok čitavih 2651 metara, koji se uzdiže tačno iznad sela Prevalac. Gledano od ski centra Brezovica, Bistra se na velikom grebenu Šare nastavlja na niz vrhova: Piribreg, Crni Kamen i Jezerski vrh. I sada dolazimo do one moje zabune, ovaj vrh, to jest taj čitav potez grebena, je na topografskim kartama poznat pod nazivom Peskovi.

3D prikaz severo-istočnog kraja Šar planine i pozocije najznačajnijih vrhova

Voleo bih da napomenem da je priča oko toponima na Šari malo komplikovana. Istražujući predele Šare nailazio sam na jedne toponime na vojnim, druge na novijim online kartama, a sasvim trće čuo od lokalaca. Tako npr., imamo ovu situaciju sa Bistrom i Peskovima, negde je to isti vrh, negde su to dva vrha jedan do drugog, negde postoje Bistra I i Bistra II. Ako neko među čitaocima zna rešenje ove zagonetke neka se slobodno javi u komentarima. Da ne pominjem da neki vrhovi imaju i srpske i makedonske i albanske nazive, od kojih su neki i nedavno prekršteni…

Iz ski centra Brezovica krećemo ka Štrpcu pre prvog svetla, gde na brzinu doručkujemo i kupimo Sinišu. Autom nastavljamo u pravcu Prizrena do sela Prevalac, koje nam je ujedno i polazna tačka uspona.

Prevalac (Prevalla na albanskom) je geografski zanimljivija lokacija. U pitanju je selo i istoimeni planinski prevoj na mestu gde se spušta greben sa Ošjaka (na severu) i bočni greben sa Šare , baš sa vrha Bistra (na jugu). Ovaj prevoj, deli Sirinićku od Sredačke župe, Kosovo od Metohije, ali i dolinu reke Lepenac koja pripada Egejskom slivu od Prizrenske Bistrice koja pripada Jadranskom. Prevalac ima i svoje malo lokalno skijalište na kome sam igrom slučaja bio još davne 1997. godine. U poslednjih desetak godina, posle par neuspelih pokušaja otimanja ski centra Brezovica od strane prištinskih vlasti, blilo je reči da će baš na ovoj lokaciji Šara dobiti veliko skijalište, međutim osim dosta novih vila skijalište se nije izmenilo u odnosu na ‘97.

Pogled sa Prevalca ka Jezerskom vrhu

Krećemo sa parkinga pored same ski staze, sa nadmorske visine od nekih 1520 metara. Put do vrha je prilično logičan: širokim grebenom, koji se na kartama naziva i Velika planina sve do glavnog grebena Šare, odakle je vrh Bistra na svega par stotina metara. Uspon je gotovo neprekidan do vrha, te osim jedne male zaravni na grebenu nema puno gubljena visine. Na prvom jačem usponu srećemo dvojicu turno skijaša iz Prizrena. Znaju srpski, pa smo se lepo ispričali dok nam se putevi nisu razišli. Oni su u jednom trenutku skrenuli sa grebena desno ka vrhu Rascepit Kamen 2466m, a mi nastavili dalje. Nisu jedini koje smo sreli tog dana, naleteli smo i na dvojicu Austrijanaca, koji su imali isti cilj kao i mi, ali su odustali pre vrha.

Pogled sa grebena na vrh Rascepit Kamen 2466m

Uspon postaje zanimljiviji po izlasku na malu zaravan na grebenu, negde na pola puta. Krajolik se menja i odjednom ste nekako izolovani u ozbiljnom planinskom ambijentu. Prevalac se više ne vidi, ali postajete okruženi moćnim vrhovima. Skroz desno se uzdiše Rascepit Kamen 2466m, sa koga se proteže greben sve do vrha Konjuška 2571m, gde se pomenuti greben spaja sa glavnim grebenom Šare. Odatle pa ka Bistri dominira stenovito uzvišenje na grebenu po imenu Gužbaba. Naš greben (Velika planina), kojim se penjemo izlazi na glavni greben baš negde između Gužbabe i Bistre (Peskova).

Jedina deonica od Prevalca do samog vrha gde smo imali mali gubitak visine.

Rascepit Kamen (desno) – Konjuška (sredina) – Gužbaba (levo). Foto: Siniša Cumpalović Cupe

Greben, poznat kao Velika planina koji nas je vodio ka vrhu. Vrh Bistra je skroz levo.

U jednom trenutku uspon postaje suviše strm za skije. Ne toliko zbog nagiba terena koliko zbog izuzetno tvrdog i ledenog snega. Ni krampon i za turne skije nisu pomogli, pa smo bili primorani da nastavimo sa skijama na leđima, a cepinom u rukama. Sneg je toliko tvrd da dereze na nogama perfektno drže, berz propadanja, uz onaj prelepi škripavi zvuk koji one prave na dobroj podlozi. Tako napredujemo sve do glavnog grebena, gde opet ulazimo u skije.

Blizu izlaska na greben postoji jedna kratka (3-4 metara) primetno strmija deonica, koju sigurno ne bi bilo moguće savladati bez skidanja skija i u idealnim uslovima.

Izlazak na greben je drugi “highlight” uspona. Odjednom, ispred nas se ukazuje beskraj Šare ka jugo-zapadu koji pre nikada nismo videli. Jasno se vidi kula na Titovom vrhu 2747m, inače vrhu Šare, Plat 2389m, Srednji kamen 24675, i mnogi drugi vrhovi Šare ali i okolnih planina. Od severo-istočnog kraka, koji počinje od vrha Ljuboten, pa sve do Bistre i Crnog vrha, Šara je jedan ogroman greben na kome se nižu vrhovi. E baš odatle, Šar planina prestaje da bude jedan greben i širi se ka jugu. Pored pomenutog grebena koji se i dalje nastavlja i predstavlja prirodnu granicu Srbije i Makedonije, izdvaja se još nekoliko celina na makedonskoj teritoriji, od kojih dominira ona na kojoj se nalazi Titov vrh i skijalište Popova šapka.

Kada biste izašli na Šarplaninski greben, neposredno pred vrh Bistra (2651), i pogledali u pravcu jugo-zapada, čekao bi vas jedinstveni pogled na ostatak masiva Šare. Od Velike Rudoke (skroz levo), nezvanično vrha sa najvećom nadmorskom visinom na teritorije Srbiji (Kosova i Metohije), preko masiva Titovog vrha (vrha Šare), pa sve do desnog oboda Šare koji se uzdiže iznad Sredačke župe i Prizrenske kotline.
*Crnom bojom obeleženi su vrhovi Šar planine, a zelenom najviši vrhovi planina u okruženju.

Na glavnom grebeni! Dane pozira, a iza njega Bistra.

Planina Paštrik, a ispod nje u izmaglici reka Beli Drim. Planina na granici sa Albanijom i glavni pravac pokušaja kopnene agresije na SRJ 1999. godine.

Stižemo na vrh, ja sam među poslednjima, ostao sam da fotkam. Svi skidaju krzna sa skija i spremaju se za spust. Gledam Sinišu i Bulku kako posmatraju provaliju ispod nas i komentarišu kako će biti izazov spustiti se. Ubeđen sam da se šale, jer mi na prvi pogled deluje da je za spuštanje adekvatnija oprema padobran nego skije. Međutim nije bila šala, silazak je vodio baš kroz tu vrlo strmu padinu ka Jazinačkom jezeru!

Na vrhu Bistra 2651. Malo smo otegli uspon, pa odmah po stizanju krećemo sa pripremama za spust.

Siniša nam pokazuje gde ćemo skijati…Ja: You must be kidding.

Krećemo…

Sledećih 1300+ vertikalnih metara spusta sam proveo uživajući u verovatno najboljim diviljim ski terenima na kojima sam ikad skijao. Smena različitih terena, od kuluara do šumica, prelep ambijent, jednom rečju spektakularno! Dva člana naše ekipe su par nedelja pre naše avanture vozili La Grave, jednu od najpoznatijih freeride destinacija u Evropi, i po njihovim rečima spust sa Bistre je jednako dobar. Tura se završila na putu između Prevalca i Štrpca. Prateći potok Suva reka došli smo do puta i parkinga. Na parkingu gužva, tu je neki izvor sa lekovitom vodom, a ispred njega gomila ljudi sa puno flaša. Dok smo se mi napili lekovite vode stigao nam je taxi iz Štrpca koji je odbacio dvojicu naših do Prevalca kako bi dovezli naše automobile (izvor je nekih 4km od Prevalca).

Plan da završimo ovaj idealan dan u restoranu pokvario nam je Siniša. Umesto u kafanu svratili smo kod njega “samo na kafu”, a tamo nas je čekala spremna gozba kakvu nismo ni sanjali. Srdačnost, toplina, vrhunska klopa , ona atmosfera koju možeš da doživiš samo kod našeg domaćina. Kraj dana koji je već savršen dan učinio još boljim.

GPS trek cele ture:

Napomena!

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

© Dimitrije Ostojic / www.dimitrijeostojic.com

Šar planina: Brezovica free ride

фебруар 16, 2019фебруар 18, 2019 dicus Leave a comment

U jednoj od predhodnih tema konstatovao sam da je Šara jako dobra za free ride skijanje. Dve godine kasnije i nekoliko poseta bilo je dovoljno da shvatim da su moje reči bile preblage. Šara je u stvari ludilo od planine, raj za turno i fri rajd (slobodne?!) skijaše. Usudiću se da kažem da na Balkanu za ove vidove zimske rekreacije nema bolje planine, a obišao sam ih dosta.
Nije ni čudo da mi je jedna od najboljih zimskih avantura u 2018. godini upravo bila na Brezovici. Za nekoliko dana, između 15-18. februara , uspeli smo da “spustimo” dosta padina, dobro se družimo i neplanirano odradimo jedan od lepših turno uspona (i spustova) ikad, uspon na vrh Bistra!

(више…)

Hot ‘n Cold

март 28, 2012септембар 20, 2016 dicus 9 Comments

Durmitor. Za zimske uspone najbolji je u martu. A mart ove godine je ujedno i najbolje vreme za pobeći iz Srbije (tada počinju predizborne kampanje). Zato i idemo na Durmitor, da se penjemo i uživamo. Tamo sem snega, stene, leda i po koje divokoze nema ničeg, samo lepota nedirnute prirode.
(више…)

Borski Stol

октобар 18, 2011септембар 20, 2016 dicus 6 Comments

Zvezdano nebo iznad jednog od najlepših krajeva Srbije. Planina Stol kod Bora, mesto kome se uvek rado vraćam. Najbolje penjalište kod nas, ali i mnogo više od toga, idealno mesto za odmor mozga od brzog gradskog života. Tokom jedne od poseta ovom sjajnom mestu, prelepa zvezdana noć mi je dala ideju da se malo poigram sa dugom ekspozicijom, i evo rezultata:

(више…)

Matterhorn

август 31, 2011септембар 20, 2016 dicus 2 Comments

Materhorn je jedan od najviših i za penjanje tehnički najtežih vrhova Alpa. Nalazi se na granici izmedju Italije i Švajcarske i visok je 4478 metara. Zbog svog neverovatnog piramidalnog oblika postao je simbol Alpa i Švajcarske, a njegov oblik možete videti na ambalaži mnogih švajcarskih čokolada…Hiljade ljudi svake godine pokuša da ga popne ili samo dodje da mu se divi. Ukratko – Materhorn je veličanstven i zastrašujući u isto vreme!

(више…)

©2010 Dimitrije Ostojic // www.dimitrijeostojic.com

Montenegro: 3in1

април 22, 2011септембар 20, 2016 dicus 5 Comments

Četri dana, tri vrha, dve planine i jedan kanjon, to je moguće samo u Crnoj Gori! Za svakog ljubitelja outdoor sportova Crna Gora je dobitna kombinacija.
(више…)

Pentranje Vol.1

март 16, 2011септембар 20, 2016 dicus 1 Comment

Dobar deo slobodnog vremena protekle godine proveo sam po našim i komšijskim stenama, pa stoga ne bi bilo loše da podelim i koju fotku sa vama. Fotke su nastale uglavnom na našim poznatim penjalištima, poput Jelašnice, Borskog Stola i Gornjaka, ali ima i par komada sa Prokletija (CG). (више…)