OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_449_ED

Velika Rudoka

Da ste pre desetak godina pitali nekog planinara o vrhu Velika Rudoka (2658), verovatno ne bi znao ni na kojoj planini se nalazi. Danas je potpuno drugačija situacija i ime ovog vrha se sve češće pominje. Ovaj šarski vrh je dospeo u fokus nakon pojave informacije da je u pitanju tačka sa najvećom nadmorskom visinom na teritoriji Republike Srbije. Verovatno se pitate, odakle to sad kada smo učili da je to prokletijski vrh Đeravica (2656 mnv.)?

Ne, nije Šara u međuvremenu porasla, niti je u pitanju neko novo otkriće. Velika Rudoka (alb. Maja e Njeriut ili Rudoka e Madhe) je tu oduvek, sa visinom ucrtanom na topografskim kartama još polovinom prošlog veka, ako ne i pre. Međutim, tačna granica Republike Makedonije i Srbije nikada nije bila precizno utvrđena, već je bila predmet određenih sporenja još od perioda FNRJ. Pregovori oko razgraničenja su otpočeli tek krajem devedesetih i konačno su završeni 2001. godine potpisivanjem ugovora između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Makedonije o protezanju i opisu državne granice. Baš tim ugovorom definisano je da se granična linija prostire (između ostalog) preko vrha Velika Rudoka, što je ovaj vrh sa svojih 2658 metara nadmorske visine učinilo i oficijalno najvišom tačkom na teritoriji Republike Srbije.

Bilo je potrebno dvadeset godina da se ovaj podatak ozvaniči, tako da je nakon objave u Statističkom godišnjaku RS iz 2021. godine ovaj podatak oficijalan. Još jedna zanimljivost vezana za ovaj vrh je i njegova visina. Sve ćešće se pominje da je vrh na visini od 2660 metara i da su to podaci dobijeni novim merenjima. U ovom tekstu ću se držati visine od 2658 metara, baš one koja je upisana na vojnoj topografskoj karti (recimo 730-2-1), sve dok ne pročitam relevantan izvor koji govori o novim merenjima (npr. da je merenje izvršilo neko relevantno telo). Svi smo svesni da de iure ovo jeste vrh Srbije, dok de facto Republika Srbija nema kontrolu nad teritorijom Kosmeta, gde se ovaj vrh i nalazi. Ovde stajem sa pravom i politikom, jer kvaliteti Rudoke nisu u visini i granicama, već u prelepom prirodnom ambijentu koji je dugo prolazio „ispod radara“ većine planinara.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_449_EDPogled na Veliku Rudoku 2658

Velika Rudoka (2658)

Rudoka pripada krajnjim južnim delovima Šar Planine. Nalazi se između vrhova Borislavec (2675) i Golema Vraca (2582), gde se Šara i završava i nastavlja planina  Korab. Vrhom se prostire državna granica, ka zapadu (ka Kosmetu) obronci se spuštaju ka Gori, a na istoku ka Pološkoj (Tetovskoj) kotlini. Između pomenutog Borislaveca i Rudoke nalazi se cirk kojim dominira veliko ledničko jezero – Crno Jezero. Ovaj deo planine je bogat vodom i pored velikog jezera postoji još jedno manje, koje se nalazi na na 200 metara većoj nadmorskoj visini. 

Opčinjen Šarom i željom da obiđem sve njene delove došao je red da se upoznam i sa južnim krajevima ovog spektakularnog masiva. Nekako prirodno Velika Rudoka se nemetnula kao sledeća destinacija za ski-turno uspon, što je grupa bliskih prijatelja sa istom pasijom oduševljeno prihvatila. Nakon sakupljanja informacija i pravljenja plana čekao se samo pravi trenutak. Dugačka snežna sezona 21/22 nam je omogućila da na ovu visoku turu krenemo polovinom aprila i uživamo u blagodetima dugačkom dana.

 Uspon

Uspon na vrh je moguć i sa kosmetske i sa severno makedonske strane. Mi smo se iz praktičnih razloga opredelili za makedonsku. Polazna tačka uspona je Novo Selo, albansko seoce na 1200 metara nadmorske visine, do koga postoji solidan put koji se održava i zimi. Velika Rudoka nije blizu, potrebno je preći put od skoro 14 km i 1500 vertikalnih metara, što zimi i nije baš jednostavno izvesti u jednom danu. Prvi deo uspona od sela, pa sve do Bogovinjske reke vodi širokim kolskim putem sa dosta blagim usponom. Prelaskom potoka dolazimo na obronke Borislaveca, koje je potrebno istočnom stranom zaobići uz postepeno penjanje ka jugo-istočnom grebenu. Nakon izlaska na južne padine Borislaveca ulazimo u prelepi amfiteatar koga formira niz vrhova Rudoka, Ezerski Rid i Borislavec. Odatle ruta vodi direktno ka Crnom Jezeru, strmom i lavinoznom padinom. Ostatak uspona je potpuno logičan, treba pratiti seriju cirkova, koja će nas poput stepenika dovesti do grebena i konačno samog vrha! Zbog distance naš plan je bio da prvog dana stignemo do Crnog Jezera, tu prenoćimo u šatorima, a zatim da sledećeg dana izvršimo uspon na Rudoku i vratimo se nazad sličnim putem do Novog Sela. Ovo je bio plan, a kako je stvarno tekao uspon možete pročitati u opisu fotografija.

Novo Selo, Severna Makedonija

 Novo Selo, planinsko selo gde još uvek može da se oseti duh starih vremena. Sa svojih ~1200 mnv. predstavlja idealno mesto za uspon na obližnji vrh Borislavec.

Most na Bogovinjskoj reci

Mostić na Bogovinjskoj reci. Dobro mesto za pauzu sa izvorom pijaće vode.
Sa kompletnom opremom na leđima, uključujući skije i pancerice, na turu smo krenuli tek popodne. Prva deo uspona je lagan, što se nije moglo reći za naša rančeve. Od ovog mostića prelazi se na obronke Borislaveca, polako se pojavljuje više snega i kreće pravi uspon.

Katun sa pogledom na Titov Vrh

Čobanski katun sa pogledom na Titov Vrh, najvišu tačku Šar Planine (2747).
Sa porastom visine pojavljuju se sve veće snežne celine, da bi konačno na oko 1500 metara procenili da uspon možemo nastaviti na skijama.

Skijasi sa Titovim Vrhom u pozadini

Pretežno jugo-istočna orijentacija padina u kombinaciji sa prolećnim suncem je odradila svoje, pa smo u dosta navrata bili primorani da velike pečate trave prelazimo pešaka, jer ih je bilo lakše preći bez skija nego zaobići.

Pogled na Suvu Goru i Pološku kotlinu.

Pogled na Suvu Goru i Pološku kotlinu.
Stalno skidanje skija utiče i na ritam kretanje, pa se čovek brže zamori. Na svu sreću vreme je bilo fantastično, vidljivost odlična, a tople boje aprilskog sunce dodatno su ulepšale, već prelepe krajolike. U takvim uslovima čovek zaboravi na umor, tako da nam je uspon postao stvarno naporniji tek sa potpunim zalaskom sunca i prestankom te svetlosne hipnoze.

Karun u kome smo prespavali.

Penjući se kroz mrak sa teškim rancem na leđima, po ko zna koji put sam razmišljao o tome kolika je šteta što na našim prostorima ne postoji bolja mreža planinarskih domova i skloništa. U Alpima je drugačije, gotovo za bilo koju turu možete računati na logistiku nekog planinarskog doma. To znači i laganije kretanje, a samim tim i bolji dobačaj. Kod nas je tako kako je, gde ima domova nije preterano interesantno za turno ili zimske uspone, a gde je dobar teren uglavnom nema nikakve logistike. Negde u tim trenutcima unutrašnjeg monologa, krajičkom oko sam primetio tamnu siluetu objekta na padini ispred nas. Odmah smo se uputili tamo i na naše zaprepašćenje našli vrlo pristojan čobanski katun. Nije ga bilo ni na jednoj karti (papirnoj, digitalnoj, bilo kakvoj), ili opisu planinarskih tura, a zasigurno je tu godinama, ako ne i decenijama. Naše otkriće nas je ubrzo navelo na promenu plana. Zašto ne bismo iskoristili komfor katuna, prespavali, ostavili teške stvari i ujutru lagani i brzi izašli na vrh? Prilika je bila suviše dobra da je ne iskoristimo…

Gozba pred spavanje.

Neplanirana gozba u neplaniranom katunu.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_328_ED

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_410_ED

Krenuli smo ka vrhu sa prvim svetlom. Ako je prethodni zalazak bio lep, ovaj izlazak Sunca je bio spektakularan. Možda sam dosadan, ali meni ovakvi svetlosni uslovi jednostavno pune baterije. Bez pravog GPS treka, put smo tražili prateći konfiguraciju terena, osećaj i iskustvo.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_466_ED

Konačno pred nama se otvara pravi alpski ambijent. Prelazimo lagano u veliki anfiteatar koga pravi greben koji se pruža od Velike Rudoka, preko Ezerskog Rida, sve do Borislaveca.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_495_ED

Prelazak na južne padine Borislaveca i traverza ka jezeru.
Zbog lavinoznog terena ova padina nas je najviše brinula još dok smo rutu analizirali na „papiru“. Srećom uslovi su bili solidno dobri, sneg nabijen, no mi smo i dalje ovaj potez prošli uz maksimalan oprez. Sve je toliko bilo tvrdo da smo zapravo najviše brinuli da ne proklizamo i  izgubimo na visini.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_511_ED

Od Crnog Jezera (~2170 mnv.) ka vrhu teren je pravo alpsko igralište , a pravac kretanja vrlo logičan. Uslovi su nam bili savršeni, sa dobrim snegom i bez jakog vetra.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_515_ED

Serpentina po serpentina…

Grupa turno skijasa na vrhu Velika Rudoka

Posle nešto preko 4h uspona stigli smo na Veliku Rudoku (2658). Tamo nas je dočekao jedinstveni pogled na ostatak Šare, i vetar koji je obarao sa nogu.

Sar planina panorama

Panoramski pogled sa Velike Rudoke na ostatak masiva Šar Planine. 

KorabNa jugo-istoku dominira moćni Korab. Kada već pominjemo najviše vrhove, vrh ove planine Golemi Korab (Mali i Korabit) 2764  je granični vrh između Albanije i Severne Makedonije, i ujedno najviša tačka obe države.  Pored toga turno uspon na Golemi Korab je nešto što morate da probate ako volite ovaj sport, moja najtoplija preporuka.

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_522_ED

Sa vrha se odlično vidi i Titov Vrh (2747), inače najviša tačka Šar planine. Lako se razlikuje od ostalih vrhova po građevini (kuli) koja se nazire čak i sa velike daljine. Susedni vrh na fotografiji, sa kojim formira sedlo, je Bakardan (2704), dok se između njih, a bliže Titovom Vrhu vidi Vrtop (2555).

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_620_ED

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_826_ED

Spust smo otpočeli strmom padinom direktno sa vrha. U višim delovima sneg je bio tvrđi, ali dosta dobar za skijanje. Budimo realni, nije kao da smo očekivali pršić u aprilu :) Zaokret po zaokret i već smo bili na jezeru. Samo spuštanje nije u potpunosti pratilo našu putanju uspona, a baš od jezera smo napravili jednu veću devijaciju. Umesto da krenemo (onim lavinoznim) obroncima Borislaveca nazad ka grebenu, odlučili smo se da se dolinom spustimo još niže, kako bi produžili skijanje i sam greben presečemo na nižoj nadmorskoj visini. Ispostavilo se da smo uradili odličnu stvar. Prvo, naleteli smo na još jedan katun, koji je na odličnoj poziciji, a deluje čak bolje od onog „našeg“. Naravno, ni njega nema ucrtanog na kartama, a nalazi se na fantastičnoj lokaciji. Drugo, naleteli smo na letnju stazu, koja je realno bila bolja za povratak, i lakše smo izbili ka katunu gde smo prenoćili.

Velika Rudoka u poazdiniPovratak ka grebenu, ovoga puta letnjom stazom. U samom sredini fotografije se nazire krov pomenutog katuna, iznad se jasno vidi plato na kome je Crno Jezero, a velika gromada na levoj strani su obronci Rudoke. 

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_878_ED

Do našeg hata smo stigli po snegu koji se odavno pretvorio u kačamak. Neznanom vlasniku ovog velelepnog objekta smo se odužili tako što smo ostavili zalihe dugotrajne hrane. Nama su teret, a njemu će sigurno koristiti tokom letnjih meseci ;)

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_880_ED

Grebenski potez od Ljubotena  (piramida skroz desno) pa sve do Konjuške i Crnog Vrha
Opet smo na deonici gde su nam skije često na ramenima…

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_902_ED

Visoka temperatura i smanjenje nadmorske visine ne znači nužno i kraj skijanja :) Do konačnog pakovanja skija imali smo nekoliko dobrih padina…

OSTOJIC_DEE_RUDOKA_2022_937_ED

Titov Vrh (2747), Bakardan (2704) i Mali Turčin (2702).
Iznad nas su bili vrhovi Šare, a ispod nas poslednja skijiva deonica. Nakon nje čekao nas je široki put do Novog Sela, gde se završila i naša avantura. Zapravo završila se u kafini u Skoplju, kako dolikuje ;)

Sve u svemu imali smo jednu vrlo lepu turno akciju za zatvaranje sezone 21/22. Vrlo je izvesno da ćemo se vratiti u ove krajeve i posetiti Borislavec čije padine obečavaju dobro skijanje. U realizaciji ove ture puno nam je pomogla makedonska planinarka i naša prijateljica Irina Dišovska, bez čije logističke pomoći i saveta ova akcija ne bi prošla ovako glatko. Veliko hvala!

Velika Rudoka, Šar Planina, Severna Makedonija, april 2022.

GPS trek našeg uspona, sa ubeleženom tačkom katuna u kome smo prenoćili. Putanja spusta bila je za nijansu drugačija, ali na žalost taj trek nisam snimio.

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. 

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2022

Read More

IMG_2584A_EDSMP

Durmitor: Šljeme i još neke teme…

Mali uvod, na Durmitoru je od početka pa do kraja januara ove 2021. godine, skoro u kontinuitetu padao sneg. Meštani kažu da dugo nije palo toliko snega u januaru. U međuvremenu su se i granice Srbije i Crne Gore otvorile, a mi smo samo čekali priliku da dođemo na Durmitor i odradimo jednu lepu turno turu. Jedino što nismo očekivali je nagli porast temperature koji je došao sa stabilizacijom vremena početkom februara. Visoka temperatura u kombinacija sa dosta snega je situacija koja može prilično da poremeti planove.

Dolaskom na prevoj Jabuka, zapravo istoimenu planinu koja se nalazi na granici Crne Gore i Srbije, ostvarujemo prvi vizuelni kontakt sa jedinstvenim Durmitorom. Nikada ga pre nisam tako dobro video sa ove lokacije. Prizor obećava dobru avanturu.

Durmitor2500px

Panorama Durmitora sa označenim (meni prepoznatljivim) vrhovima. Fotografija nastala sa prevoja Jabuka, nekih 40ak kilometara od same planine. Uslovi za fotografisanje možda nisu bili najbolji, ali trenutak kada ispred vas pukne Durmitor u punom sjaju vas teraju da napravite ovakav kadar.

Stižemo polako i na Žabljak, a on u najboljem zimskom izdanju. Puno snega, nema vetra, odlična vidljivost i alpski ambijent koji ne može da ne prija. Ali u brdima nije tako mirno. Popodnevna svetlost i snažni vetrovi prave prelepe i dramatične prizore. Posle nekoliko okidanja foto-aparata već sam spokojan, sve da sad odustanem od uspona na koji praktično još nisam ni krenuo, sretan bih se vratio kući. Ovi kadrovi su vredni puta do ovde, sve ostalo je premija. Nastavljamo dalje, idemo ka Lokvicama preko Ivan Dola. Plaše me vetrovi u daljini, možda još više temperatura koja je u plusu celog dana.

IMG_2584A_EDSMP

Igra popodnevnog svetla, vetra i oblaka. Pogled na Minin Bogaz iz pravca Crnog jezera.

Vruć vetar

Nekoliko sati kasnije još uvek nismo stigli do odrdišta. Snežni nameti su napravili neki novi reljef i ozbiljno nam otežali i put i orijentaciju. Po ovoj oluji i mraku teren me podseća više na mesečevu površinu nego na onaj dobro poznati put do Lokvica. Naporno je, ali dok god imam entuzijazma za fotkanjem znam da je sve pod kontrolom i da su uslovi još uvek samo prihvatljivo loši. Udari vetra obaraju sa nogu, pa konstantno tražim balans kako ne bih završio u snegu. Ali ispod brila i kapaljuče je osmeh, srećan sam što sam ovde, to je dovoljno. A vreme? Pa ono i onako nikad nije onakvo kakvo očekujemo. To što nas baca dok se probijamo na skijama je južni vetar. On je najveći neprijatelj nas ljubitelja zimskih aktivnosti i ne volimo ga. Sa druge strane da ovim intezitetom duva sever, ne znam da li bi imali ikakve šanse da nastavimo dalje.

IMG_2678A_EDSMP

IMG_2866A_EDSMP

Dok se probijamo lagano, prisaćem se mog prvog kontakta sa durmitorskom zimom. Na baš ovoj deonici od Žabljaka do Lokvica sam pre skoro dve decenije, tokom zimskog alpinističkog tečaja, zakoračio u svet zimskog visokogorstva i alpinizma. Početak nije bio sjajan, više je ličio na fijasko. Prilično neiskusan i sa rancem od 30+kg u kome je bilo više onogo što mi ne treba nego treba, propadao sam do struka kroz sneg na svakom drugom koraku. Na oko ⅔  puta bio sam toliko iscrpljen da sam ozbiljno razmišljao da odustanem. Ipak nisam, ne ide da odustanem a obuka još praktično nije ni počela. I tako u nekom trenutku pokušavam da se izvučem iz snega u koji sam po stoti put upao, kada pored mene elegantno prolazi čovek na skijama i još ide uzbrdo. Ništa mi tada nije bilo jasno. Jedan od instruktora mi je kasnije objasnio da su to turne (ili turno) skije i kako rade. Pošto sam još tada voleo skijanje znao sam da će nam se se putevi ponovo ukrstiti. To se desilo tek desetak i više godina kasnije kada sam kupio svoj prvi set turno skija, i od tada pa do danas one su moje podrazumevano sredstvo za kretanje po snegu zimi.
Nekako sam na kraju stigao do Lokvica tada i to taman kada je počinjala oluja, baš poput ove sada. Iscrpljen i bled od umora, nakon topljenja snega uvokao sam se u vreću i zaspao u šatoru koga smo jedva postavili od jačine vetra. Agonije se tu naravno nije završila. Tokom noći nam je vetar doslovno polomio šator pa nismo imali ni gde normalno da spavamo. Razmišljam koliko je taj vetar bio hladniji i jači od ovog danas, koliko je ustvari sada super, o tome da verovatno sada i ne bi bio ovde da te 2002. nisam došao na Durmitor i izdržao do kraja…

I sada smo stigli do Lokvica, neuporedivo lakše nego tada. Još 15ak minuta otkopavanja ulaza i bili smo spremni da se raskomotimo u komforu ušuškanog katuna. Svi smo stigli, cela turno ekipa i bonus tri psa. Krenuli su za nama iz Ivan Dola i nisu se odvajali bez obzira na vremesnke uslove. Ima nešto čudno sa tim psima i Durmitorom, kad god ovde krenem u brda, krene i neki pas zamnom, i uglavnom ne odustaje do kraja.

IMG_2978A_EDSMP

Otkopavanje katuna…

Prva svetlost dana govori mi da su šanse da ispunim svoj plan jako tanke. Vetra više nema, ali zato ima oblaka i temperature koja je u plusu. Ideja je bila da tog dana odemo do Velike previje, popnemo se na Veliki Međed (i južni i severni vrh) i spustimo do Kalice i alpinističkog bivaka gde bi i prespavali. Plan za sledeći dan je još ambiciozniji: uspon na Milošev tok strmim kuluarom, prelazak čitavog grebena Šljemena i spust do skijališta Savin kuk.

hdrSpremni za pokret, još da se oblaci malo raziđu i krećemo. Foto: Miloš Borenović

IMG_3034A_EDSMP

Oblačnost se polako razilazi., dovoljno da možemo da krenemo.

IMG_3047A_EDSMP

Jednu manju deonicu na putu ka Velikom ramenu nije bilo moguće proći na skijama.

Put do Velike previje, strmog zida koji razdvaja dolinu Veliku kalicu od Lokvica, vodi preko vrlo lavinoznog terena i to nam je najveća briga. Skoro svi faktori koji povećavaju opasnost od lavina su bili ispunjeni, od količine snega, preko vetrova do temperature. Najgore od svega, celo jutro se od guste magle nije ništa videlo, pa nismo ni mogli da vizuelno osmotrimo teren i vidimo da li je bilo i tragova spontanih lavinskih aktivnosti.  Odlučili smo da ipak krenemo ka previji i da na samom terenu odličimo da li nastavljamo po planu ili se povlačimo. Negde na pola puta, na Velikom ramenu, konačno vidimo Veliku previju. Tu donosim odluku da danas ipak ne idemo dalje. Grupa je prevelika, teren (sneg) dosta opasan, kasno smo krenuli i plus je jedan član ekipa imo ozbiljan peh sa opremom zbog koga smo izgubili dosta vremena. Tu je Međed i biće tu i neki drugi put, nisam bio raspoložen za kockanje. Vratili smo se do Žabljaka, jer iz Lokvica ništa nismo mogli da penjemo, svuda je bila ista situacija. Imamo novi plan, idemo sutra na Šljeme, možda su tamo uslovi bolji.

IMG_3079A_EDSMP

Na ovakvoj strmini dobro uvežbani kick turn puno znači.

IMG_3082A_EDSMP

IMG_3099A_EDSMP

I konačno je pred nama. Velika previja na dohvat ruke. Tako blizu, a tako daleko. Deli nas samo nekoliko stotina visoko lavinoznih metara. Da se ranije razvedrilo, da smo ranije krenuli, da je bilo hladnije, da je … 

IMG_3097A_EDSMP

IMG_3225A_EDSMP

Bandjerna i Zupci, visoko iznad nas.

IMG_3298A_EDSMP

Osvrt sa poslednje tačke odakle se pruža pogled na dolinu Lokvice i okolne vrhove – na pravi planinarski raj. Nakon toga sledi ulazak u šumu i spust do Crnog jezera. Pored Crnog jezera ima i jedna kafana, tačnije fensi restoran, poslužiće za ubijanje tuge.

IMG_3332A_EDSMP

Plivao sam na Crnom jezeru, vozio čamac, šetao oko njega, a sada mogu da kažem da sam ga i prešao na skijama :)

Šljeme

Uspon na Šljeme iz sela Virka je turno klasik Durmitora. Tura koja pruža potpuno uživanje u planini, laku navigaciju i potencijalno fenomenalno skijanje u spustu.

Šljeme je veliki greben koji potpuno dominira južnim delom centralnog masiva Durmitora. Na severnoj strani to je okomita litica, čija krečnjačkaj stena mami alpiniste, dok je južna strana dosta pitomija, naročito u višim delovima. Dominantni vrh na grebenu ne postoji, jer u većem delu visina konstantna uz male varijacije, ali ipak razlikujemo dve bitne tačke: Istočni vrh Šljemena (2445) i Vrh Šljemena (2455). U nastavku grebena se nalazi i vrh Milošev Tok (2426), koji je nešto izdvojeniji, ali može se smatrati istom celinom. Mi smo se odlučili za uspon na Istočni vrh, iako je cela grebenska tura fantastična za turno avanturu (bacite pogled na nestvarna.blog reportažu).

OSTOJIC_DIMG_3372A_EDLR

Iza Sinjevine se pojavljuju prvi zraci sunca i obasjavaju gornje delove Savinog kuka, a mi polako krećemo. Za razliku od jučerašnjeg dana vreme je fantastično, a vidljivost ogromna. Prvi deo uspona od žičare skijališta vodi ski stazom do međustanice, odakle se odvaja na levo pored listopadne šume i polako penje donjem delu grebena i uzvišenju koje je na kartama poznato kao Panalj (1813). Upravo tu izlazimo iz ušuškane zone na vetrometinu grebena. Odatle kreće „lansiranje” jer sledi 600 metara konstantno jakog uspona. Sneg je odličan, tome smo se i nadali. Ove godine je vetar, koji inače često duva „čistom stranom” Šljemena, formirao ogromne snežne strehe duž celog grebena, pa se sve vreme krećemo desetak i više metara ispod snežne linije grebena. Bez veće pauze forsiramo do gornjeg dela grebena, a ubrzo stižemo i na Istočni vrh. Kako smo se popeli, tako je i vetar malo utihnuo i dopustio da uživamo u prelepom pogledu na veliki broj durmitorskih vrhova.

IMG_3389A_EDSMP

Osojne grede, severno orijentisane litice koje se spuštaja sa istočnih delova Šljemena ka skijalištu Savin kuk.

IMG_3412A_EDSMP

Tokom većeg dela uspona sa grebena se pruža odličan pogled na Sedlene grede (2227).

IMG_3449A_EDSMP

Poslednja zaravan pred vrh.

IMG_3452A_EDSMP

Istočni vrh Šljemena (2445)  sa Bobotom i Bezimenim u pozadini.

20210205_115024

Ekipa na vrhu. Foto: Bojan Marić

IMG_3489A_EDSMP

Greben Šljemena od Istočnog vrha dalje ka Miloševom toku. Ogromne snežne strehe predstavljaju veliku opasnost za manje iskusne planinare. Nakon monotonog hodanja po manje-više ravnom grebenu, čovek može da se lako opusti i nesvesno pređe na strehu, a to može biti kobno. Recimo da su u nekim delovima strehe bile i 20 metara bočno od stvarne linije grebena. Sa Šljemena se inače odlično vidi i Kalica, Velika previja, Terzin bogaz, Međed i još puno topološki zanimljivih lokacija koje se nalaze ispod severnog zida, ali samo kada nema streha koje zaklanjaju pogled na „ambis”.

Detlji sa severnih litica Šljemena koje se okomito spuštaju ka Velikoj kalici.

IMG_3516A_EDSMP

Bobotov Kuk (2523 m), vrh Durmitora i prvi sused Bezimeni vrh (2487). Reportažu sa zimskog uspona na Bobata iz 2012. godine možete videti u ovoj temi: Durmitor hot ‘n cold

Povratak sa vrha predstavlja ~900 vertikalnih metara čistog skijaškog zadovoljstva. Vratili smo se „via normale”, kako smo se i  penjali, i bilo je super. Od više prijatelja sam dobio sugestiju da je za spust još atraktivniji Mlječnio do, ali zbog visoke temperature ipak sam odlučio da se vratimo deonicom koju smo upoznali tokom uspona. Sneg je i dalje odlično „držao”, pa smo se brzo sjurili do skijališta, i naravno nazdravili za još jednu uspešnu akciju i prelep dan proveden na planini. One „velike planove” ostavljamo za naredni dolazak na Durmitor, Šljeme je bila više nego dobra utešna nagrada.

OSTOJIC_DIMG_3595A_EDLR

IMG_3646A_EDSMP

IMG_3725A_EDSMP

Trek uspona na Istočni vrh Šljemena

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. Za teritoriju Republike Srbije to je Gorska služba spasavanja Srbije, koju 24/7 možete kontaktirati putem dežurnog telefona +381 (0)63 466 466.

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2021

Read More