Vežba na Pešteru, četvrti put za Vojsku Srbije, četvrta reportaža na blogu. Ista lokacija, slično vreme, privremeni vojni poligon na najvećoj visoravni Balkana i ujedno geografskom i prirodnom biseru Srbije. Ove godine je na ovom mestu održana vežba „Sadejstvo 2020” gde je za razliku od predhodna tri puta prikazana i veća količina novog naoružanja i opreme. Zvanični podaci kažu da je tokom vežbe angažovano oko 2800 pripadnika Vojske Srbije, više od 150 borbenih i neborbenih vozila, kao i oko 40 vazduhoplova. Sve u svemu sve novo što smo nabavili ili razvili do početka vežbe tamo se moglo i videti. Po mnogo čemu je ovo bio više „prikaz“ tehnike i sposobnosti VS nego prava (smislena) vojna vežba. Bilo kako bilo „Sadejstvo 2020” je bila odlična prilika da se nova tehnika vidi (i proba) u svom prirodnom okruženju. Uz malo teksta i malo više fotografija probaću da dočaram ono što sam video tokom par dana provedenih na hladnom i vetrovitom Pešteru. Pa da krenemo.
Mi-8
2019: Godina novih helikoptera
Koliki je značaj helikoptera za jednu vojsku najbolje se može videti analizom velikih sukoba u drugoj polovini prošlog veka, poput onih u Vijetnamu i Avganistanu. I jedan i drugi rat su postavili temelje za dalji razvoj helikoptera i doktrinu njihove upotrebe. Ne moramo čak ići toliko daleko, dovoljan je pogled na ovdašnje sukobe u zadnjih četvrt veka i sve će biti jasno. Setimo se krize sa kiseonikom u banjalučkom porodilištu i hrabrih letova pilota VRS koji su uprkos blokadi uspeli da prevezu neophodne zalihe kiseonika i spreče dalje stradanje beba. Zatim operacije Čapljina, svih hitnih medicinskih evakuacija ranjenika, bezbroj sletanja na heliodrom VMA, svih tih spašenih života. Na kraju setimo se majskih poplava i uloge vojnih i policijskih helikoptera u spasavanju stanovništva. Helikopteri su nekako doživljavali sudbinu vojske u ovoj zemlji, sete ih se samo kada zatrebaju.
Široj javnosti je možda manje poznato, ali u zadnjih 10-ak godina u nekoliko navrata smo praktično ostajali bez transportnih helikoptera, što zbog isteka resursa, što zbog gubitaka ili traljavosti vojnog sistema. Nakon svega toga, ovih dana na aerodromu „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović” imali smo priliku da vidimo 14 (slovima: četrnaest) praktično novih helikoptera. Pre nego što bilo šta kažem reći ću samo: WOW! Hej, pa da mi je neko pre 5-6 godina rekao da ćemo imati 14 novih helikoptera rekao bih mu da nije normalan. Zaista, scena tog tmurnog decembarskog jutra na batajničkom aerodromu je bila pomalo nadrealna. I ne samo da je tokom 2019 isporučeno 12 novih helikoptera (+2 tokom 2016), nego su to i vrhunske mašine svaka u svojoj klasi. Dakle, pomerili smo se sa mrtve tačke i korak koji je napravljen je ogroman. Ostaje samo pitanje da li je redosled nabavki smislen i da li je bilo bolje prvo kompletirati eskadrilu sa helikopterima Mi-17V5, pa onda ući u avanturu sa Mi-35. Zapravo, sada je to manje bitno i treba se fokusirati na pitanje svih pitanja, a to je da li će novi tipovi helikoptera biti pravilno integrisani u sistem Vojske Srbije i da li će piloti konačno imati neki normalan nalet i biti osposobljenosti da u potpunosti koriste mogućnosti letelica. Ako sve ostane po starom sve ove kupovine su besmisleno bačene stotine miliona dolara. Tehnika je nabaljena, sada je red da se fokusiramo na pilote i na izvlačenje maksimuma iz letelica.
Mi-35M
Familija helikoptera Mi-24 je posle rata u Avganistanu jednostavno postala sinonim za borbeni helikopter. Posle siluete američkog Hjuija (UH-1 Huey), silueta Mi-24 je verovatno najprepoznatljiviji oblik borbenog helikoptera. Ovaj hibridni koncept moćnog jurišnika koji poseduje i tovarni prostor ostao je jedinstven do dan danas i poznat kao “desantno-jurišni” helikopter. Sovjeti, to jest sam Mihail Milj, prvi čovek KB Milja, je svojevremeno ovaj koncept nazvao “leteći BMP” (BMP ~ borbeno vozilo pešadije). Upravo taj teretni prostor koji može da ponese do 8 vojnika je najveća prednost i najveća mana ovog helikoptera. Prednost zato što omogućava prenos određenog tereta (do 2400kg) ili tima vojnika uz zadržavanje svih borbenih mogućnosti, a mana jer je čitav helikopter predimenzionisan u odnosu na konkurente, što ga čini nešto manje pokretljivim (ali veoma brzim) i većom metom na nebu. Bilo kako bilo, kroz silne sukobe Mi-24, time i Mi-35M kao njegova poslednja evolucija, se pokazao kao izuzetno žilava platforma koja je u stanju da nanese veliku materijalnu, ali i psihološku štetu protivniku.
Helikopter Mi-35 broj 35103. U prvom planu možete videti nevođene rakete S-8, kao i njihov lansere B-8V-20, najčešće korišćeno naoružanje ovih helikoptera u skorašnjim sukobima.
„Krokodil” u verziji Mi-35M, kakvog je Vojska Srbije kupila, predstavlja dublju modernizaciju helikoptera Mi-24V, letelicu koja treba da odgovori izazovima modernog bojišta. Glavne konstrukcione razlike u odnosu na prethodika su novi kompozitni rotori (identični kao na Mi-28), skraćena krila i fiksni stajni trap. S druge strane letelica je dobila blago modernizovani kokpit, sa više višenamenskih prikazivača, opto-elektronski sistem za nišanjenje i osmatranje i opciono čitav paket modernih sredstava za zaštitu letelice od IC raketa. Tu je i novo naoružanje, stari četvorocevni mitraljeza Yak-B 12,7mm je zamenjen za ubitačnijim dvocevnim topom Gš-23L, nevođene rakete su sada standardno većeg kalibra 80mm i 122mm, a tu je i opcija kupovine modernijih protiv-oklopnih raketa poput Atake i Vihora. Sve u svemu, Mi-35 je prava topovnjača, iako se pored svog navedenog naoružanja montiraju i bočni strelci sa mitraljezima, ovom helikopteru nema ravnog što se vatrene moći tiče!
Nama (Srbiji) je Mi-24/35 poznata zverka. Dve letelice u verziji Mi-24V koristila je helikopterska jedinica Resora državne bezbednosti (HJ RDB), koja je praktično bila pod kontrolom Jedinice za specijalne operacije (JSO). Helikopteri su nabavljeni ne baš legalnim tokovima i tokom 1998. godine su više puta korišćeni u borbenim dejstvima protiv OVK. Nakon rata i posle pripajanja HJ RDP helikopterskoj jedinici MUP-a, ovi helikopteri prestaju aktivno da lete i konačno 2006. bivaju donirani vojsci, gde polako počinju da propadaju.
Jedan od dva ex RDB – JSO helikoptera Mi-24V koji verovatno nikada više neće leteti. Ostaje samo da se nadamo da će jednog dana bar jedan od ova dva helikoptera biti restauriran u stanje iz 1998. godine i da će naći svoje mesto u muzeju vazduhoplovstva.
Zanimljivo je da je još SFRJ imala planove za nabavku ovog helikoptera, ali oni nikada nisu realizovani. Vojska Srbije je nabavila četiri helikoptera, u kompletu sa sledećim naoružanjem: nevođena raketna zrna S-8 sa lanserima B-8V-20, kontejner UPK-23/250 sa topom GŠ-23L i protiv-oklopne vođene rakete 9M120 Ataka. Nažalost, naše letelice nisu opremljene savremenim sistemom za zaštitu “President-S”, što ih potencijalno čini ekstremno ranjivim od strane savremenih IC samovođenih raketa. Helikopteri će nositi evidencijske brojeve od 35101 do 35104 i biće raspoređeni u 714. protivoklopnu helikoptersku eskadrilu “Senke”, koja je bazirana na aerodromu Lađevci.
Piloti 714.pohe „Senke“ eskadrile u čijem će sastavu biti helikopteri Mi-35M. Za „Senke“ ovi helikopteri predstavljaju potpuno novu dimenziju borbenih mogućnosti.
Iako smatram da bi dokazano dobra trobojna maskirna šema bojenja Vojske Srbije daleko bolje „legla“ 35-icama, ne može se reći da ni u ovoj jednobojnoj sivoj sa polu-low-wiz oznakama ne izgledaju moćno.Mi-35M evidencijski broj 35101.
9M120 Ataka, trenutno najsavremenija protiv-oklopna raketa u naoružanju Vojske Srbije, ujedno i glavno oružje Mi-35 za lov na oklopne mete. Mi-35 može da ponese do 8 ovakvih raketa.
Pokretna turela sa dokazanim avio-topom GŠ-23L je još jedna od razlika u odnosu na stare „24-ke“ koje su u tureli imale mitraljeze YakB 12,7mm (osim poslednjih verzija Mi-24VP i VM, kao i P koji je imao fiskni top 30mm). Provereni Gš-23 je dosta ubojitije i bolje rešenje za ovaj tip helikoptera od mitraljeza 12,7mm. Praksa u sukobima je pokazala da jurišni helikopteri intenzivno koriste topove u borbenim dejstvima.
Kokpit modernizovane „Košute“ (od NATO oznake „Hind“) ili „Krokodila“, kako se češće naziva u Rusiji, više podseća na pakete modernizacija starih letelica gde dominira miks starih analognih instrumenata i višenamenskih ekrana, nego na unutrušnjost moderne letelice proizvedene 2019. godine. Naravno, ovo ne umanjuje kvalitet helikoptera, ali otkriva da se radi o manje radikalnoj modernizaciji kokpita.Teretni prostor Mi-35M ostao je isti kao i kod Mi-24. Po ovome je Mi-24/35 jedinstven u svetu, jer pruža mogućnost transporta 2400 kg tereta ili 6 do 8 vojnika. Praksa je međutim pokazala, da se ovaj prostor u realnoj upotrebi retko kad koristio u vazdušno-desantne svrhe, te se Krokodil uglavnom koristio kao jurišni helikopter.
General Duško Žarković komandant RV i PVO, pokazuje nove letelice predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, ministru odbrane Aleksandru Vulinu i ostatku vojnog vrha.
Mi-17 V-5
Ako i ima nekih dilema da li su Mi-35M i H-145M pametna kupovina za nas, za Mi-17 V5 takve dileme sigurno ne postoje. To je srednji transportni helikopter bez premca u svetu i najbolji mogući izbor za Vojsku Srbije. Radi se o toliko dobrom i potrebnom helikopteru, da je prava šteta što nemamo bar jednu kompletnu eskadrilu opremljenu ovim letelicama. Svakako smatram da je nabavka ovih helikoptera u većem broju trebala biti apsolutni prioritet u odnosu na nabavke drugih (definitivno manje potrebnih). O Mi-17 i njegovom prethodniku Mi-8 ne treba puno trošiti reči, pa ću samo navesti par detalja vezanih za ove sveže kupljene primerke.
Tri novopristigla helikoptera Mi-17V5 (ev brojevi 12493-95) isporučena su sa nevođenim raketnim zrnima 80mm i topovima GŠ-23, najčešće viđanim setom naoružanja za ovaj tip helikoptera. Tu su i zaštitne ploče oko kabinskog prostora i motora, kao i dispanzeri IC mamaca, što sve ukupno čine Mi-17 upotrebljivim za jurišne ili desantno-jurišne zadatke.
Tri primerka koja su na batajnički aerodrom stigli polovinom oktobro 2019. se neznatno razlikuju od prva dva primerka koje smo primili tokom 2016. godine. I ovi helikopteri su proizvedeni u Kaznanjskom helikopterskom zavodu, ali ovog puta dva od tri helikoptera (12494 i 12495) nemaju utovornu rampu, već standardna zadnja vrata koja se mogu demontirati (ista kao na Mi-8). Najverovatniji razlog za ovu odluku je potreba specijalnih jedinica za mogućnošću brzog desanta većeg broja vojnika tehnikom „fast rop” (fast rope). Svi helikopteri su stigli sa naoružanjem i to proverenom kombinacijom nevođenih rakternih zrna S-8 i topova UPK-23/250. Ovo naoružanje uz recimo dodatak mitraljeza na bokovima i zadnjim vratima od Mi-17 pravi opasnu „topovnjaču” (ili gunship što bi rekli amerikanci). S obzirom da se na ovu temu eksperimentisalona sa Mi-8 još u vreme JNA/VJ (91/92), a da je zatim ne tako davna Jugoimport SDPR radio modifikaciju iračkih „sedamnaestica”, možda možemo očekivati i neke modifikacije naoružanja i na novim letelicama. Novi helikopteri su dobili i oklopne ploče oko kabine i motora, kao i dispanzere IC-mamaca, a moguće je da će isti nivo opreme naknadno dobiti i prva dva primerka. Svi helikopteri Mi-17V5 se nalaze u sastavu 890. mešovite helikopterske eskadrile „Pegazi” koja je bazirana na aerodromu „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović” pokraj Batajnice. Evidencijski brojevi helikoptera su 12491 i 12491 za prva dva, i 12493, 12494 i 12495 za nova tri helikoptera.
Dva primerka Mi-17 V-5 koje je RViPVO Vojske Srbije dobila tokom 2016. godine, takođe će dobiti mogućnost nošenja naoružanja.
Sa 96 nevođenih raketa S-8 kalibra 80mm, Mi-17 je u stanju da napravi ozbiljnu „pripremu terena“, iako se rade o prevashodno transportnom helikopteru.
Mi-17 opremljen dizalicom (vitlom / vinčem) za spasavanje. Majske poplave 2014. godine su pokazale koliko je bitna transportna helikopterska komponenta i obučen kadar za potrebe treće misije vojske i spasavanja u vandrednim situacijama.
Airbus Helicopters H-145M
Airbus H145M, je verovatno najmodernija letelica u sastavu RViPVO Vojske Srbije. Ovaj helikopter je zadnja reč tehnike, tako da su naši piloti na neki način privilegovani da lete na nečemu što apsolutno ni malo ne zaostaje za svetskim trendovima. Upotrebna vrednost ovog helikoptera je neverovatna. Familija H-135 i H-145 (nekada EC) važi za izuzetno pogodne helikoptere sa traganje i spasavanje, kao i hitan medicinski transport, ali daleko od toga da im je to jedina namena. Vojna verzija H-145M sa paketom opreme H-Force poseduje i dodatnu robusnost kao i vrlo moderan napadno navigacioni sestem, što ovaj helikopter čini vrlo upotrebljivim i u borbenim dejstvima, a posebno je zanimljiv za specijalne operacije. Od pet nabavljenih letelica, dve su opremljene za misije traganja i spasavanja, dok su tri u višenamenskoj konfiguraciji koja može da nosi i naoružanje. Ovih dana otpočela su i ispitivanja domaćeg naoružanja koje će biti integrisano na naše helikoptere. Kako stvari stoje helikopteri H145 će biti u sastavu 119. mešovite helikopterske eskadrile „Zmajevi“, koja je bazirana na niškom aerodromu, a deo je 98. avijacijske brigade. Evidencijski brojevi letelica su 14501 i 14502 za TiS(SAR) helikoptere i 14503, 14504 i 14505 za primerke u borbenoj (ili bolje reći „utility”) konfiguraciji.
Jedan od tri „borbena” H-145M. Kutije na skijama su bacači IC mamaca.
Kvalitet izrade, bar ono što se može videti golim oko, kvalitet farbanja (savršeno naneta mat boja), apsolutno sve je na nivou iznad onoga što smo navikli da vidimo.
Na jednom od helikoptera se mogao videti i FLIR Star Safire 380HDc.
Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić © 2019
This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.
Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog
1998
Jedna od onih godina koje ostaju u pamćenju i po dobrom i po zlu. Godina kada su sukobi na Kosmetu bili u jeku, vodio se rat, a opet život je tekao kao normalno. Gledali smo “Titanik” i “Spasavanje redova Rajana”, slavili košarkaško zlato u Atini, a bilo je ponešto i zaljubljenike u avijaciju.Tu 1998. godinu ćemo pamtiti i po tri vazduhoplovnih događaja u našoj zemlji (SR Jugoslaviji), po aeromitinzima u Podgorici, Lađevcima i Batajnici.
U zemlji Tigrova i Senki
Drugi put na Ladjevcima u poslednjih dvadesetak dana…Ovoga puta povod je bio sada već tradicionalni „Dan otvorenih vrata“. Prvobitno sam hteo da aerodrom posetim bez foto-opreme, da se malo opustim, uživam u programu i dobrom društvu, ali ipak sam se predomislio. Odličan letački program „Tigrova“ i „Senki“, kao i lepo vreme zaslužni su 40-ak odabranih fotografija koje slede:
Odlučan Odgovor 2009
Još uvek su se na nebu sijali IC mamci aviona koji su samo nekoliko trenutaka ranije raketirali neprijateljeve položaje, kada su se niotkuda pojavila dva helikoptera u ekstremno niskom letu. Crveni tragovi protiv-oklopnih raketa „Maljutka“ ispresecaju peštarski krajolik. Rakete su pogodile ciljeve, a poznate siluete „Gazela“ polako se gube među brdima visoravni. Tenkovska četa ulazi u reon dejstva, dok samohodni višecevni raketni bacači „Oganj“ dejstvuju po susednom brdu. Zemlja podrhtava od eksplozija, teško je pratiti ko i šta sve puca. Mislio sam da od jadnog uzvišenja ništa nije ostalo…