Odbrana slobode 2019

мај 17, 2019мај 17, 2019 dicus 3 Comments

Više od 50 tenkova M-84 zajedno sa gostom iz Rusije, tenkom T-72B3.

Jedan od dva jurišna helikoptera Mi-24VM (ev.br RF-13010). Tajnoviti gosti koji su stigli pravo iz Rusije samo da bi napravili prelet na paradi, a zatim se vratili nazad u Rusiju. Bilo ih je lepo videti na našem nebu.

Pripadnici 63. PB iskaču iz helikoptera Mi-8 u ne baš naivnim meteo uslovima. Padobranci su skokom sa visine od 2000 metara iz helikoptera Mi-8 (HT-40) otvorili vojno-policijsku paradu „Odbrana slobode“.

Pripadnik 63.PB Specijalne Brigade VS sa državnom zastavom. Prilikom ovog skoka padobranci su koristili padobrane UM-1.

Podešelon ratnih zastava jedinica vojske, koje nose kadeti Vojne akademija sa 100 zastava ratnih jedinica, od Prvog svetskog rata pa do NATO agresije na SRJ.

Podešelon izviđačke čete 1. i 2. brigade KoV.

Pripadnici izviđačkih jedinica su po projektu „1500“ opremljeni između ostalog i sa uređajima za noćno osmatranje 3. generacije Dedal DVS-8. Pored toga, one su jedne od prvih formacijski primile u naoružanje automatske puške Zastava M-21, koje u konfiguraciji sa bacačem granata i optičkim nišanom možemo videti na ovoj fotografiji.

Tenk ruske armije T-72B3 sa ruskom posadom je bio „zvezda“ kopnenog dela parade. Doleteo je pravo iz Rusije ogromnim transportnim avionom An-124 Ruslan, zajedno sa dva helikoptera Mi-24VM.

Verovatno najmoćniji deo parade je bio prolaz ešelona tenkova Vojske Srbije. Blizu 60 tenkova M-84 i M-84A je prošlo pored publike u perfektnoj formaciji.

Jedan od podešelona Specijalne brigade. Na fotografiji vidimo vojnike naoružane automatskim puškama HK-416.

Pripadnik 72. izviđačko-diverzantskog bataljona Specijalne brigade, naoružan automatskom puškom FN SCAR-L.

Podešelon 72. izviđačko-diverzantskog bataljona Specijalne brigade.

Više fotografija pripadnika 63. PB i 72.IDB Specijalne brigade Vojske Srbije.

Pripadnici vojne policije na oklopnim vozilima BOV M86.

Najmlađe sredstvo u naoružanju Vojske Srbije: Samohodne haubice Nora B52 M15.

Prototip raketnog sistema zemlja-zemlja „Šumadija“ ispred kolone samohodnih haubica Nora B52.

Najmlađe sredstvo u naoružanju Vojske Srbije: Samohodne haubice Nora B52 M15.

Podešelon 250. raketne brigade RV i PVO. Rakete PVO sistema S125M1T Neva na kamionima za transport Zil-131.

Borbena vozila pešadije BVP-M80A.

Kolona vozila BOV-1 M83.

Kolona američkih terenskih vozila HMMWV ili Hamvi (Humvee) kako ih češće vojnici zovu. Iz nekog razloga kod nas pogrešno ova vozila nazivaju „Hamer“ (Hummer) iako to nije oznaka vojne verzije, već isključivo civilne koja se proizvodila tokom 90-ih. Inače hamviji Vojske Srbije imaju nešto prerađenu kupolu kako bi se mogli montirati bacač granata BGA-30 ili mitraljez M87 12,7mm.

Komandno-izviđačko vozilo BOV KIV na čelu kolone Lazar 3. Novi BOV je modifikacija starijeg BOV-3 i još uvek je u fazi razvoja (nije u naoružanju Vojske Srbije).

Lazar 3, najmlađe oklopno vozilo u naoružanju Vojske Srbije. Još uvek se na vozilima ne vide evidencijski brojevi, ali zvanično su u sastavu Vojske Srbije od decembra 2018.

Podešelon sa sredstvima koja su još uvek u razvoju.

Hibridni PVO sistem PASARS-16.

Vozilo BOV sa modifikovanim protiv-oklopnim raketama Maljutka 2T5 (takođe u razvoju).

Po prvi put smo mogli videti i podešelon sa vojnim veteranima.

MiG-29UB iz sastava 101. lae „Vitezovi“.
Linija preleta avijacije je bila dosta pomerana od ose kretanja ešelona na paradi. To je praktično značilo da novinarske ekipe ne mogu gotovo ni da vide avijaciju a kamoli da je pošteno uslikaju ili snime. Velika šteta jer je vazduhoplovna komponenta bila značajan deo parde, a ostala je u senci zgrada i krošnji drveća…Ovaj snimak je nastao tokom izviđačkog leta pre same parade, pa je avion leteo malo bliže i pogodnije za fotografisanje.

Vazduhoplovni deo parade su činili preleti aviona Orao, G-4, MiG-29 i Lasta, kao i helikoptera Mi-8, Mi-17 i Gazela. Kao što sam pomenuo, posebna atrakcija na nebu su bili gosti iz Rusije, dva moćna jurišno-desantna helikoptera Mi-24VM.

Kvadovi Žandarmerije

Podešelon Specijalne antiteroristički jedinice MUP-a ( SAJ ).

Pripadnici SAJ-a naoružani su automatskim puškama SIG Sauer SIG516.

Jedan od podešelona Žandarmerije, posebne jedinice u okviru MUP-a.

Žandarmi naoružani automatskim puškama Zastava M05 E3, evolucijom dobro poznatog modela AP M70AB2. Nove jednobojne uniforme izgledaju odlično, što se može reći i za kompletnu opremu pripadnika Žandarmerije.

Još jedan podešelon sa pripadnicima Žandarmerije, ovoga puta u uniformama sa maskirnim dezenom.

Oklopna vozila Žandarmerija BOV M11 i M15.

Žandarmerijski primerci „Lazara“.

Helikopter AB212 helikopterske jedinice MUP-a.

Državni i vojni vrh aplaudira nakon parade.

Ne znam ni sam koja je ovo parada po redu u poslednjih 5-6 godina. Ono što je izdvaja je svakako broj angažovanih vojnika i tehnike i po tome je sigurno rame uz rame sa „Korakom pobednika“ iz 2014. Vojne parade se organizuju sa razlogom. To može biti bitan istorijski datum, predstavljanje novog naoružanja i opreme, jačanje poverenja u vojsku i patriotskih osećanja, ali i pokazivanja zuba potencijalnim protivnicima. Zvanični povod za ovu vojno-policijsku paradu pod nazivom „Odbrana slobode“ bio je 9.maj – Dan pobede nad fašizmom. Svakako plemenito odobran datum, bitan za istoriju našeg naroda, ali i celog sveta. Ostaje malo nejasno zašto je parada održana 10. maja, ako je već pomerena zbog predsednikovog boravka u Tirani, zašto nije pomerena za subotu 11.maj, pa da veći broj ljudi može da dođe da je gleda. Bez ikakve sumnje i 10. maj je bolji datum od 24. marta, dana kada je otpočela NATO agresija na SRJ, a koji je prvobitno planiran za ovaj događaj. Verovatno je neko dojavio političarima da bi taj datum bio i suviše degutantan čak i za njihove fleksibilne etičke standarde, pa je parada ipak pomerena. Jedno je sigurno, Vojsci Srbije i MUP-u nema šta da se zameri. Vojnici i policajci su opet pokazali koliki su profesionalci i koliko vrede. Što se mene tiče zaslužuju jedno „Vrlo dobro!“.

Na kraju, za razliku od 2014. ovaj put imam blago pomešana osećanja oko celog događaja. Kao ljubitelj vojske i vojne tehnike uživam u ovakvim događajima, ali sa druge strane racionalni deo mene postavlja neka pitanje…Neke stvari su evidentne, Vojska Srbije i pripadnici MUP-a izgledaju bolje nego ikad. Posle gotovo četvrt veka vojska je počela da se značajnije oprema novim sredstvima, i dalje to nije dovoljno, ali prvi korak je napravljen. Vojnici iz projekta „1500“ zaista izgledaju svetski. Sveobuhvatno gledano, resor bezbednosti je jedini koji je primetno doživeo neke promene na bolje u poslednjih 10-ak godina.
Sa druge strane smatram da nema nikakvog smisla održavati svake godine po jednu paradu. Stičem utisak da se parade održavaju zbog političkih potreba pojedinaca, a ne naroda, vojnika i policajaca. Primera radi, u toku naredne godine Vojsci Srbije stiže veća količina nove tehnike i potpuno je prirodno organizovati neku paradu nakon toga, a ne sada. Ovakvi događaji jezivo koštaju i ta sredstva je mnogo pametnije uložiti u obuku, novu opremu ili još bolje rešavanje životnih problema vojnika i oficira. I sam predsednik republike je prošle gosdine izjavio: ,,Verovatno nećemo ići na paradu, nego na veliku vežbu. Da vidimo za šta nam je vojska sposobna. Da to ima nekog smisla, a ne da bude lakirovka. Ofarbamo 100 tenkova i provozamo kroz centralne ulice. Nego da vidimo da li vojska radi i da li može da posluži za odvraćanje potencijalnog agresora“. Očigledno je ovu, inače retko smislenu izjavu, odneo vetar, pa su vojnici umesto taktičke obuke na terenu ipak danima uvežbavali strojev korak. Da rezimiram: vojne parade svakako DA, ali u razumnoj količini da sve ne bi izgubilo smisao!

Za kraj moram i da pohvalim prisustvo podešelona vojnih i policijskih veterana. Nakon dužeg niza godina veteranima ratova se konačno posvećuje neka pažnja. Nadam se da je to samo početak.

Tekst i fotografije © Dimitrije Ostojić 2019

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Maja Harapit

мај 2, 2019децембар 19, 2020 dicus 10 Comments

Maja Harapit je vrh na Prokletijama koji mi je odavno na listi želje. Praktično od onog trenutka kada sam prvi put kročio u dolinu Ropojana i na njenom kraju, ili bolje rečeno iza kraja ugledao karakterističnu siluetu koja se jedva nazirala. Nije u pitanju najviši vrh, čak ni visok za prokletijske standarde, sa svojih 2217 metara nadmorske visine nije sigurno ni u prvih 10. Nego visina i nije toliko bitna, meni je mnogo bitnija autentičnost vrha, topologija, odabir rute i njegova sveobuhvatna estetika. To su upravo i najači aduti Harapita.

Maja Harapit, kamena gromada od krečnjaka jedinstvenog oblika. Obla kupa kojoj je južna strana vertikalno odsečena, pa iz daljine podseća po obliku na Josemitski Half Dome. Ova fotografija je nastala iz neposredne blizine vrhu i na njoj se vidi severna strana.

O vrhu

Maja Harapit se nalazi na teritoriji Republike Albanije, nekih 6 kilometara južno od granične linije sa Crnom Gorom. Poznat je i pod imenom Maja Arapit i Maja e Harapit. Njegova južna strana se vertikalno uzdiže iznad doline Theth i formira vertikalni zid visok 800 metara, što ga čini jednim od najvećih “big wall-ova” Balkana. Ni sa drugih strana ne izgleda ništa manje impozantno. Iz pravca severa, to jest Crne Gore, to je dominantni stenoviti vrh koji iz daleka izgleda nepenjivo. Zapadno od vrha se prostire velika prokletijska grupa Radohimes, kojoj i Maja Harapit pripada, i čini njen poslednji (najistočniji) vrh u nizu. Sa istočne strane vrh formira oštar greben sa južnom stranom, ali iako izgleda moćno i zastrašujuće, to je zapravo jedina strana kojom se do vrha može doći planinarskom stazom (pešačenjem, ne penjanjem).
Na istočnoj strani ispod vrha nalazi se istorijski zanimljiva tačka, prevoj Čafa Peja (Qafa e Pejës) ili na našem Pećki Prevoj. Ovo je bila bitna tačka na Pećkom putu koji se nekad koristio za transport robe i stoke iz Skadra i sa Jadrana do Peći. Sa druge strane Pećkog prevoja uzdižu se gorostasi Maja Popluks (Pop-Lukin vrh) i Maja Jezerce (Jezerski vrh) koji je ujedno i najviši vrh Prokletija (2694 m). Sve u svemu prelep vrh sakriven u spektakularanom ambijentu dobro ušuškanog i skrivenog srca Prokletija.

Karta terena po kome smo se kretali sa ucrtanom trekom našeg puta. Ova karta je generisana pomoću sjajne Maposmatic web aplikacije, koja je u stanju da generiše kartu spremnu za štampanje u nekoliko klikova.

Plan

Naš put ka Maja Harapitu je kao i obično počeo u Beogradu, odakle je potrebno između 8 i 9 sati vožnje do naše polazne tačke – sela Vusanje. Plan je bio da stignemo što pre do Vusanja, zatim krenemo kroz dolinu Ropojana, prođemo pored Ropojanskog jezera i preko doline Runica stignemo do (napuštene) letnje karaule Albanske vojske. Drugi dan je bio planiran za uspon na sam Maja Harapit, a treći za povratak i eventualno penjanje još nekog vrha. Ovaj treći dan i nije neophodan, ali u ovakvoj vremenskoj konstrukciji gde prvog dana na turu krećete praktično popodne itekako ima smisla.

Uspon

Pomalo umorni od dugog puta u Vusanje stižemo 1. marta oko 16h, par sati kasnije nego što smo planirali. Dalje od Grlje autom nećemo moći, dolina je puna snega. Stavljamo kože na skije i krećemo da klizamo po vlažnjikavom snegu. Zraci sunca koji se probijaju sa zapada i obasjavaju vrhove, daju neki poseban šmek već prelepoj Ropojani. Napredujemo lagano sa dosta opreme, ali to nam ne smeta. Glava je gore, gleda u vrhove, a telo blago hipnotisano lepotom ne oseća teret na leđima i nogama. Sve izgleda kako treba, čak se i osećam dobro, iako sam blago prehladjen krenuo na put.

Baš taj mali vrh čija se šiljasta silueta vidi u daljini, to je taj Maja Harapit. Daleko, a mrak samo se bliži…

Navigacija do karaule je prilično logična, sve vreme se ide kroz dolinu i jako je teško, da ne kažem nemoguće, pogrešiti pravac. Međutim na putu ima i nekoliko šumovitih deonica i one su uglavnom na jakim usponima, zapravo na skokovima iz doline u dolinu. Baš te šumice su nam pravile male probleme u traženju rute, pa smo uglavnom išli po logici i osećaju (svi smo prvi put bili na ovom terenu).

I upravo u poslednjoj šumi lagani uspon se malo zakomplikovao. Blago smo van staze, teren je strm, a oborenih stabala i granja beskonačno. Gledam u GPS i pokušavam da vidim koliko smo skrenuli, ali pozicija mi toliko oscilira da nemam predstave da li smo na 5 ili 50 metara od “staze”. Mrak je odavno pao. Svetlom čeone lampe obasjavam šumu kroz koju se penjemo i pokušavam da nađem logičan prolaz kroz lavirint granja. Skidam skije kako bih preskočio prepreku, ali istog trenutka propadam kroz sneg do struka. Već sam mrtav umoran i počinjem da sumnjam da ćemo te noći stići do karaule. Nisam baš ovako zamišljao početak dugo planirane avanture…

Par stotina metara šume nam je uzelo više energije nego desetak kilometara koje smo pre toga prešli. Stigli smo nekako do kraja šume i početka Runica, ali to je bilo to, osetio sam da bi nas nastavak puta totalno iscrpeo. To je značilo da neplanirano bivakujemo pod vedrim nebom, jer šatore nismo ni nosili, već samo vreće. Noć je bila začuđujuće mirna, bez vetra i sa relativno visokom temperaturom od oko -5C, tako da nije bilo potrebe za kopanjem vučje jame ili većeg zaklona. Ne pamtim kada sam brže zimi zaspao u vreći…

Nekih 7.2 km kasnije stigli smo do kraja Ropojanske doline. Ovde negde prolazi i granična linija između Crne Gore i Albanije.

Naš skromni bivak. Iako smo stigli do Runica ipak smo odlučili da spavamo na samoj ivici šume, kako bi bili izolovaniji u slučaju pogoršanja vremena.

Osećaj pahulja snega na licu mi je govorio da se vreme promenilo i pre nego što sam otvorio oči. Čulo vida je samo to potvrdilo, vreme se jeste pogoršalo, tamni oblci navukli su sa severa. Pakujemo se i nastavljamo, nemamo jasan plan, da li idemo pravo na vrh ili do karaule…mnogo toga zavisi od vremenskih uslova. Na samom početku Runica, velika lavina iz masiva Maja Bojes je nanela velike količine snega na stazu. To nije bio jedini trag lavinske aktivnosti na koji smo naleteli. Topli dani nakon obilnih padavina su učinili svoj…

Loše vreme nam daje prostora za kafu pred polazak.

Početak Runica i prelazak preko ostataka lavine.

Fino napredujemo, osećam se ok, pa je onaj pesimizam od predhodne večeri opet zamenio talas lepih misli. Negde u tom trenutku okrećem se ka Matiji i u neverici gledam kako u jednoj ruci drži jednu polovinu veza, a u drugoj skiju sa ostatakom polomljenog veza. OK, danas nećemo do vrha, sad je jasno. Ako nešto ne bih želeo da mi se desi sa opremom, to je da mi se polomi vez na lokaciji koja je bukvalno Bogu iza tregera. Ni sam ne znam šta je tačno Matija uradio, ali nekako je uspeo da osposobi vez i nastavi put.

Kroz dolinu Runice brzo smo došli do uzvišenja gde se nalazi karaula ili bar gde bi trebala da se nalazi. GPS je pokazivao da smo na pravoj lokaciji, ali karaule jednostavno nije bilo…Samo sneg i to mnogo snega. Karaula je bila skroz pod snegom, a to smo shvatili kada smo videli malo parče armature koje je virilo, a iz daljine više ličilo na neku granu. E super, sad moramo i da kopamo, a nismo baš sigurni ni gde je ulaz. Uz malo domišljatosti i uz pomoć lavinskih sondi uspeli smo da “napipamo” gde je otvor ispod snega i iskopali tunel do unutrašnjosti karaule. Inače u pitanju je letnja karaula albanske vojske, napuštena pre mnogo godina. Iznutra je sve potpuno oronulo, ali tu su zidovi i krov, kao nekoliko metara snežne izolacije, nama više od toga i ne treba.

Čokište i Maja Bojs, negde u oblaku iznad nas.

Shit happens. Matija mi je nešto ranije rekao da je morao da zavari vez posle pucanja (u saobračajnoj nezgodi) i da mu je majstor tada rekao da iako ikad pukne, to neće sigurno biti na njegovom varu. Hm, ipak je pukao robusni Salomon Guarian, i to u sred nedođije…Vez praktično nije više bio upotrebljiv za „walk“ mod, ali je Matija uspeo da ga sredi i zaključa u „ski“ mod.

Napuštenu karaulu smo nekako i našli, ali pravi izazov je bio naći vrata, to jest gde kopati.

Uz pomoć lavinske sonde „napipali“ smo veliki otvor, a zatim i iskopali tunel do njega.

Oblaci su počeli da se razilazi, a ispred nas se ukazao Maja Harapit. Uživo, izbliza, lepši i veličanstveniji nego na fotografijama. Sva ona sumnja da li ćemo uspeti, koju sam prošle noći imao, nestala je iste sekunde kada sam ga ugledao. I to što sam definitivno prehlađen krenuo na put, nije me više toliko brinulo. Vrh je bio ispred nas kao na dlanu, znao sam da ćemo se popeti.

Kod karaule smo bili oko 09.30, imali smo više nego dovoljno vremena da nastavimo uspon od karaule istog dana, ali smo ipak rešili da ostavimo uspon za sutra. Temperatura je već bila prilično visoka, a naš put ka vrhu je vodio preko nekoliko potencijalno jako lavinoznih deonica. Ipak ih je bilo bezbednije preći u ranim jutarnjim satima dok je sve “tvrdo”. Ostatak dana provedosmo u osmatranju rute i “gušterisanju” po Suncu

Napokon i vreme se poboljšalo. Pogled na Maja Harapit sa uzvišenja iznad izvora Sheu i Bardhe, pored koga se nalazi i napuštena karaula.

Runice, alpska dolina koje nas je dovela do karaule.

Stena nas gleda…

Nema pretereno smisla sedeti u mračnoj karauli po sunčanom danu, bolje je sesti na nju i uživati u pogledu.

Od karaule do vrha Maja Harapit može se stići na dva načina. Prvi je letnja ruta, koja je dosta lakša ali i duža, a vodi preko prevoja Ćafa Peje pa jugo-istočnim grebenom do samog vrha. Logičnija zimska ruta vodi preko velikog kuluara na severo-istočnim padinama vrha, koji izlazi na plato ispod same severne strane ogromne krečnjačke kupe koju formira vrh. Odatle je moguće traverzirati ka letnjoj ruti (jugo-istočnom grebenu) ili iskoristiti još jedan manji i strmiji kuluar uz samu stenu i izaći direktno na greben ispod samog vrha. Mi smo se opredelili za ovu drugu varijantu. Delovala nam je kao izazovnija, ali i brža za uspon.

Ruta kojom smo se popeli na vrh (deo od karaule).

Ne znam tačno kada je vojska Albanije napustila letnju karaulu iznad Runica. Sudeći po tome koliko je objekat propao, to je sigurno bilo pre 20-ak ili više godina. Nekada letnja karaula je danas verovatno letnja štala koju koriste pastiri, bar sudeći prema onome što smo zatekli unutra. Bilo kako bilo u zimskim danima i dalje može da posluži kao odlično sklonište od vetra i vremenskih nepogoda.

Krenuli smo oko 05h, pod svetlima lampi. Penjući se pešaka kroz prvi kuluar propao sam 40-50cm kroz izuzetno nestabilan sloj snega, skriven ispod sloja dobro naleglog snega. U prevodu, nije bilo pitanje da li će se ovde desiti lavina, nego kada. Kuluar je inače fantastičan za skijanje, maksimalni nagib oko 40 stepeni, a dovoljna širina u svim delovima. Međutim, odmah nam je bilo jasno da od skijanja nema ništa, jer bi pritisak skija u zaokretima lagano mogao da pokrene lavinu. Put je dalje vodio levo (južno) preko valovitog platoa ispod samog vrha sve do sledećeg kuluara. Tu negde smo i odlučili da nam skije dalje neće biti od velike koristi, jer je uspon suviše strm, a s obzirom da nema velike visinske razlike do vrha, ni za spuštanje nam neće puno značiti. Drugi kuluar je manji, ali dosta strmiji i tvrđi pa su alatke za led znatno olakšale stvari.

Uspon uz prvi kuluar koji vodi do platoa ispod severne stene vrha Maja Harapit.

Rade Vladimir, na izlasku iz kuluara. Polako se pojavljuje prva svetlost…

U jednom trenutku smo shvatili da nema smisla nastavljati uspon sa skijama, pa smo nastavili pešaka. Tada se već dovoljno razdanilo da možemo videti jasno Maja Harapit kao i naš put do njega.

Penjali smo nenavezani, pa je malo eksponiranosti kuluara itekako prijalo da “zagreje” krv. Vrlo brzo smo izašli na greben koji nas je odveo pravo do vrha. Dolina Tet, zid ispod nas, cele Prokletije, apsolutno sve je izgledalo savršeno! Gledam sa vrha ka zapadu i ne mogu da verujem koliko tu ima lepih vrhova koje nikada nisam ni video… Prokletije su stvarno jedinstvene i nigde se ne osećam tako blizu prirodu. Desetak dana posle ove ture sam bio u Alpima, u masivu Mon Blana, i sve je to još impozantnije, ali fali taj osećaj izlovanosti i udaljenosti. Na Prokletijama znaš da si sam u svojim rukama, znaš da nema mobilnog signala, nema helikoptera, nema ničega, samo priroda i ti. Sve to tera čoveka da bolje planira, da se više posveti organizaciji, ali ja zato i nagrada veća.

Drugi, strmiji kuluar.

Na grebenu, sasvim blizu vrha Maja Harapit 2217m. Sa druge strane ovog grebena je jedan od najvećih „big wall-ova“ Balkana i naravno dolina Tet u pozadini.

3. mart 2019 – posle nešto više od 3h uspona konačno smo bili na vrhu Maja Harapit

Pogled ka najvišem vrhu Prokletija i ostalim vrhovima grupe Popluks. Čitava grupa je dobila ime po Popluksu, a ne po Jezerskom vrhu koji je najviši. Verovatni razlog za to je činjenica da iz doline Tet upravo Popluks izgleda kao najdominantniji vrh i svojom pozicijom zaklanja Jezerski vrh ( Maja Jezerce 2694)

U povratku abzajlujemo strmiji kuluar kako bi se što pre spustili.

Maja Harapit 2217m

Maja Harapit? Liči, ali ipak nije. Na fotografiji je vrh Maja Stogut 2242m, još jedan skriveni biser Prokletija.

Matija, Rade i ja, trojka koja je popela Maja Harapit.

Ostali bi mi na vrhu duže, ali čekao nas je dug put…Vratili smo se istim putem. Propisno nas je izmorio povratak do Vusanja (oko 14km), ali osmeh na licu je bio jači od umora. Stigli smo do auta pre mraka i pozurili na gusinjske ćevape, ozbiljno su nam trebali. Duša mi je bila puna, a telo je platilo ceh. Kući sam se vratio mrtav bolestan, završio na antibioticima, palac na nozi mi je iz nekog razloga dobio crnu boju, ali vredelo je, nije to visoka cena za lepotu koju sam doživeo!

Tradicionalno uspone u ovom kraju Prokletija završavamo sa ćevapima u Gusinju.

[Trek sa uspona stiže uskoro]

Tekst i fotografije © Dimitrije Ostojić 2019

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Shar mountain - Bistra summit © www.dimitrijeostojic.com

Šar planina: Bistra

фебруар 28, 2019септембар 10, 2019 dicus 9 Comments

Predhodnog dana nas je Siniša nagovorio da odustanemo od Ljubotena i odemo na vrh Bistra. Kaže on da je lepši i uspon i spust, a i da je meni mnogo bolje za fotkanje. Verujem mu ja, nego mene buni jedna stvar: kako to da nisam čuo za taj vrh? Obično pre nego što odem u neku planinu imam običaj da dobro izanilizaram teren i toponima kraja, što iz praktičnih razloga, što iz čiste radoznalosti. I svi vrhovi u okolini su mi poznati, ali nemam pojma gde je ta Bistra…

Bistra je vrh na Šar planini, visok čitavih 2651 metara, koji se uzdiže tačno iznad sela Prevalac. Gledano od ski centra Brezovica, Bistra se na velikom grebenu Šare nastavlja na niz vrhova: Piribreg, Crni Kamen i Jezerski vrh. I sada dolazimo do one moje zabune, ovaj vrh, to jest taj čitav potez grebena, je na topografskim kartama poznat pod nazivom Peskovi.

3D prikaz severo-istočnog kraja Šar planine i pozocije najznačajnijih vrhova

Voleo bih da napomenem da je priča oko toponima na Šari malo komplikovana. Istražujući predele Šare nailazio sam na jedne toponime na vojnim, druge na novijim online kartama, a sasvim trće čuo od lokalaca. Tako npr., imamo ovu situaciju sa Bistrom i Peskovima, negde je to isti vrh, negde su to dva vrha jedan do drugog, negde postoje Bistra I i Bistra II. Ako neko među čitaocima zna rešenje ove zagonetke neka se slobodno javi u komentarima. Da ne pominjem da neki vrhovi imaju i srpske i makedonske i albanske nazive, od kojih su neki i nedavno prekršteni…

Iz ski centra Brezovica krećemo ka Štrpcu pre prvog svetla, gde na brzinu doručkujemo i kupimo Sinišu. Autom nastavljamo u pravcu Prizrena do sela Prevalac, koje nam je ujedno i polazna tačka uspona.

Prevalac (Prevalla na albanskom) je geografski zanimljivija lokacija. U pitanju je selo i istoimeni planinski prevoj na mestu gde se spušta greben sa Ošjaka (na severu) i bočni greben sa Šare , baš sa vrha Bistra (na jugu). Ovaj prevoj, deli Sirinićku od Sredačke župe, Kosovo od Metohije, ali i dolinu reke Lepenac koja pripada Egejskom slivu od Prizrenske Bistrice koja pripada Jadranskom. Prevalac ima i svoje malo lokalno skijalište na kome sam igrom slučaja bio još davne 1997. godine. U poslednjih desetak godina, posle par neuspelih pokušaja otimanja ski centra Brezovica od strane prištinskih vlasti, blilo je reči da će baš na ovoj lokaciji Šara dobiti veliko skijalište, međutim osim dosta novih vila skijalište se nije izmenilo u odnosu na ‘97.

Pogled sa Prevalca ka Jezerskom vrhu

Krećemo sa parkinga pored same ski staze, sa nadmorske visine od nekih 1520 metara. Put do vrha je prilično logičan: širokim grebenom, koji se na kartama naziva i Velika planina sve do glavnog grebena Šare, odakle je vrh Bistra na svega par stotina metara. Uspon je gotovo neprekidan do vrha, te osim jedne male zaravni na grebenu nema puno gubljena visine. Na prvom jačem usponu srećemo dvojicu turno skijaša iz Prizrena. Znaju srpski, pa smo se lepo ispričali dok nam se putevi nisu razišli. Oni su u jednom trenutku skrenuli sa grebena desno ka vrhu Rascepit Kamen 2466m, a mi nastavili dalje. Nisu jedini koje smo sreli tog dana, naleteli smo i na dvojicu Austrijanaca, koji su imali isti cilj kao i mi, ali su odustali pre vrha.

Pogled sa grebena na vrh Rascepit Kamen 2466m

Uspon postaje zanimljiviji po izlasku na malu zaravan na grebenu, negde na pola puta. Krajolik se menja i odjednom ste nekako izolovani u ozbiljnom planinskom ambijentu. Prevalac se više ne vidi, ali postajete okruženi moćnim vrhovima. Skroz desno se uzdiše Rascepit Kamen 2466m, sa koga se proteže greben sve do vrha Konjuška 2571m, gde se pomenuti greben spaja sa glavnim grebenom Šare. Odatle pa ka Bistri dominira stenovito uzvišenje na grebenu po imenu Gužbaba. Naš greben (Velika planina), kojim se penjemo izlazi na glavni greben baš negde između Gužbabe i Bistre (Peskova).

Jedina deonica od Prevalca do samog vrha gde smo imali mali gubitak visine.

Rascepit Kamen (desno) – Konjuška (sredina) – Gužbaba (levo). Foto: Siniša Cumpalović Cupe

Greben, poznat kao Velika planina koji nas je vodio ka vrhu. Vrh Bistra je skroz levo.

U jednom trenutku uspon postaje suviše strm za skije. Ne toliko zbog nagiba terena koliko zbog izuzetno tvrdog i ledenog snega. Ni krampon i za turne skije nisu pomogli, pa smo bili primorani da nastavimo sa skijama na leđima, a cepinom u rukama. Sneg je toliko tvrd da dereze na nogama perfektno drže, berz propadanja, uz onaj prelepi škripavi zvuk koji one prave na dobroj podlozi. Tako napredujemo sve do glavnog grebena, gde opet ulazimo u skije.

Blizu izlaska na greben postoji jedna kratka (3-4 metara) primetno strmija deonica, koju sigurno ne bi bilo moguće savladati bez skidanja skija i u idealnim uslovima.

Izlazak na greben je drugi “highlight” uspona. Odjednom, ispred nas se ukazuje beskraj Šare ka jugo-zapadu koji pre nikada nismo videli. Jasno se vidi kula na Titovom vrhu 2747m, inače vrhu Šare, Plat 2389m, Srednji kamen 24675, i mnogi drugi vrhovi Šare ali i okolnih planina. Od severo-istočnog kraka, koji počinje od vrha Ljuboten, pa sve do Bistre i Crnog vrha, Šara je jedan ogroman greben na kome se nižu vrhovi. E baš odatle, Šar planina prestaje da bude jedan greben i širi se ka jugu. Pored pomenutog grebena koji se i dalje nastavlja i predstavlja prirodnu granicu Srbije i Makedonije, izdvaja se još nekoliko celina na makedonskoj teritoriji, od kojih dominira ona na kojoj se nalazi Titov vrh i skijalište Popova šapka.

Kada biste izašli na Šarplaninski greben, neposredno pred vrh Bistra (2651), i pogledali u pravcu jugo-zapada, čekao bi vas jedinstveni pogled na ostatak masiva Šare. Od Velike Rudoke (skroz levo), nezvanično vrha sa najvećom nadmorskom visinom na teritorije Srbiji (Kosova i Metohije), preko masiva Titovog vrha (vrha Šare), pa sve do desnog oboda Šare koji se uzdiže iznad Sredačke župe i Prizrenske kotline.
*Crnom bojom obeleženi su vrhovi Šar planine, a zelenom najviši vrhovi planina u okruženju.

Na glavnom grebeni! Dane pozira, a iza njega Bistra.

Planina Paštrik, a ispod nje u izmaglici reka Beli Drim. Planina na granici sa Albanijom i glavni pravac pokušaja kopnene agresije na SRJ 1999. godine.

Stižemo na vrh, ja sam među poslednjima, ostao sam da fotkam. Svi skidaju krzna sa skija i spremaju se za spust. Gledam Sinišu i Bulku kako posmatraju provaliju ispod nas i komentarišu kako će biti izazov spustiti se. Ubeđen sam da se šale, jer mi na prvi pogled deluje da je za spuštanje adekvatnija oprema padobran nego skije. Međutim nije bila šala, silazak je vodio baš kroz tu vrlo strmu padinu ka Jazinačkom jezeru!

Na vrhu Bistra 2651. Malo smo otegli uspon, pa odmah po stizanju krećemo sa pripremama za spust.

Siniša nam pokazuje gde ćemo skijati…Ja: You must be kidding.

Krećemo…

Sledećih 1300+ vertikalnih metara spusta sam proveo uživajući u verovatno najboljim diviljim ski terenima na kojima sam ikad skijao. Smena različitih terena, od kuluara do šumica, prelep ambijent, jednom rečju spektakularno! Dva člana naše ekipe su par nedelja pre naše avanture vozili La Grave, jednu od najpoznatijih freeride destinacija u Evropi, i po njihovim rečima spust sa Bistre je jednako dobar. Tura se završila na putu između Prevalca i Štrpca. Prateći potok Suva reka došli smo do puta i parkinga. Na parkingu gužva, tu je neki izvor sa lekovitom vodom, a ispred njega gomila ljudi sa puno flaša. Dok smo se mi napili lekovite vode stigao nam je taxi iz Štrpca koji je odbacio dvojicu naših do Prevalca kako bi dovezli naše automobile (izvor je nekih 4km od Prevalca).

Plan da završimo ovaj idealan dan u restoranu pokvario nam je Siniša. Umesto u kafanu svratili smo kod njega “samo na kafu”, a tamo nas je čekala spremna gozba kakvu nismo ni sanjali. Srdačnost, toplina, vrhunska klopa , ona atmosfera koju možeš da doživiš samo kod našeg domaćina. Kraj dana koji je već savršen dan učinio još boljim.

GPS trek cele ture:

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. Za teritoriju Republike Srbije to je Gorska služba spasavanja Srbije, koju 24/7 možete kontaktirati putem dežurnog telefona +381 (0)63 466 466.

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

© Dimitrije Ostojic / www.dimitrijeostojic.com

Šar planina: Brezovica free ride

фебруар 16, 2019фебруар 18, 2019 dicus Leave a comment

U jednoj od predhodnih tema konstatovao sam da je Šara jako dobra za free ride skijanje. Dve godine kasnije i nekoliko poseta bilo je dovoljno da shvatim da su moje reči bile preblage. Šara je u stvari ludilo od planine, raj za turno i fri rajd (slobodne?!) skijaše. Usudiću se da kažem da na Balkanu za ove vidove zimske rekreacije nema bolje planine, a obišao sam ih dosta.
Nije ni čudo da mi je jedna od najboljih zimskih avantura u 2018. godini upravo bila na Brezovici. Za nekoliko dana, između 15-18. februara , uspeli smo da “spustimo” dosta padina, dobro se družimo i neplanirano odradimo jedan od lepših turno uspona (i spustova) ikad, uspon na vrh Bistra!

(више…)

Vek Pobednika

децембар 3, 2018децембар 3, 2018 dicus 2 Comments

Vežba „Vek pobednika 1918-2018“ održana je povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata, i po obimu je sigurno najveća vežba organizovana u poslednjih dvadesetak godina. Istovremeno na 10 lokacija angažovano je oko 8000 pripadnika Vojske Srbije, 645 borbenih sistema i 24 vazduhoplova. Završnica vežbe odigrala se 10. novembra na svim lokacijama, a ja sam imao priliku tog dana da budem na privremenom poligonu „Pešter“ i zabeležim kadrove iz ove teme.

Interesantno je primetiti da je cela vežba organizovana za manje od mesec dana, što je kada se u obzir uzme obim angažovanih snaga vrlo impresivno. Međutim kako to kod nas obično biva, razlog za takvu ad hoc organizaciju je otkazivanje velike vojne parade koja je trebala da se desi na Batajnici, a razlog je verovatno to što je glavna zvanica (Putin) odustala od posete Beogradu. Političari su naravno odmah promenili planove i „shvatili“ da su parade, koje inače obožavaju, ustvari glupe. Ovakve vežbe se inače planiraju mesecima, pa i godinama unapred. Bilo kako bilo, vežba je na kraju ipak bila izuzetno uspešne i pokazala da je Vojska Srbije u stanju da za vrlo kratko vreme prilagodi novim situacija i vrlo brzo relocira čitave brigade na nove položaje. Neke stvari smo videli ponovo posle dužeg niza godina (da, opet decenije), poput 8 aviona MiG-29 na nebu ili neposrednog dejstva baterije SVLR Oganj M77 sa velikim brojem raketa. I noviteti o kojima se dugo priča su imali svoju ulogu: Nora B52, Lazari, PASARS, svi su dejstvovali (i pogađali). Sve u svemu, dugo ovako nije „grmelo“. Ostaje samo želja da ba budućim vežbama hladnoratovsku zaostavštinu poput BRDM-2, BVP M80 i M-84 modernizovati do nivoa da bude upotrebljiva u slučaju stvarne potrebe, jer ovi sistemi ovakvi kakvi jesu nemaju šta da traže na bojištu 21. veka.

Sa fotografske strane „Pešter“ je bio blago razočarenje, sve je bilo predaleko, vremenski uslovi osrednji, organizacaija za novinare dosta tanka, te sam se kući vratio sa dosta manje dobrih kadrova nego što sam očekivao. A da sam samo prisustvoavao nekoj od proba, napravio bih verovatno pektakularne fotografije, jer ovo sve dugo nije viđeno…Za kraj još jednom veliko BRAVO za Vojsku Srbije!

Vežba je počela prolaskom izvi]ačke patrole sa izviđačko-oklopno vozilima BRDM-2.

Na nebu iznad Peštera bilo je čak 8 aviona MiG-29 koji su pružali „lovačku zaštitu“ jurišnim avionima Orao. Naravno, da je pojavljivanje ovolikog broja Migova više „demonstriranje sile“ i svojevrsna promocija novih aviona, nego što predstavlja realnu upotrebu ovih letelica u stvarnom sukobu. Bilo kako bilo, impresivno je videti ovoliki broj Migova 29 na našem nebu.

Zanimljivo je bilo primetiti da su svi avioni nosili trenažne IC samovođene rakete UZR-60 ili UZR-73

Orao NJ-22 (ev. br. 25528) naoružan nevođenim raketnim zrnima kalibra 57mm. Orlovi su u svom stilu došli niotkuda, šunjajuću se između brežuljaka Pešterske visoravni, a zatim nakon dinamičnog iskakanja „istresli“ svoj tovor po metama i nestali u daljini.

Orao u „prevrtanju“ sa 12 bombi FAB-100

Baterija samohodnih višecevnih lansera raketa (SVLR) M-77 Oganj ispaljuje 192 rakete 128mm na prvu liniju „protivnika“.

BOV M-83 ispaljuje navođenu protiv-oklopnu raketu 9M14P1 Maljutka

Protivnički „tenk“ leti u vazduh. Tokom vežbe sve ispaljene rakete Maljutka, što one iz Gazela, što iz BOV-a, su izuzetno precizno pogodile svoje ciljeve.

Helikopter SA-341H Gazela ( HN-42M GAMA ) sa četiri rakete Maljutka. Odeljenje Gazela iz sastava 714. protivoklopne helikopterske eskadrile „Senke“ je dejstvovalo protivoklopnim raketama 9M14M Maljutka iznad Peštera. Kako stvari stoje, „Senke“ će posle više decenija dobiti i novi hardver, moćne jurišne helikopštere Mi-35M.

Dejstvo PVO sistema PASARS, granatama 40mm (Bofors L70 montiran montoran na doradjeni FAP2026). Iako je u pitnju PVO sistem koji prilikom prvog javnom pojavljivanja prezentovan ko hibridni sistem sa topom 40mm i modifikovanim IC samonvođenim raketma K-13, na Pešteru je dejstvovao po ciljevima na zemlji.

Tenk M-84 iz sastava rezerve „Borbene grupe 21“ juri ka prvim linijama.

Tenkovski vod tenkova M-84, dok se BVP M80 vidi u prvom planu.

Tokom vežbe na Pešteru mogao se videti veliki broj tenkova M-84

Dejstvo tenka M-84

Drugi prototip sistema PASARS, primećuju se izvesne razlike u odnosu na prvi prototip.

Samohodna haubica NORA B-52 155mm.

Jedan od dva helikoptera Mi-17v5 RViPVO, koji su dopremili visoke zvanice…Mesta za novinare naravno nije bilo…

AW-119 „Koala“ (E7-PCI) Helikopterskog servisa Republike Srpske, kojim između ostaloh doleteo i Milorad Dodik.

Na Pešteru je bilo angažovano oko 2000 vojnika i oko 100 borbenih sistema, uglavnom iz sastava 2. i dela 4. brigade KOV

Tekst i fotografije © Dimitrije Ostojić 2018

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

1998

септембар 19, 2018 dicus 4 Comments

Jedna od onih godina koje ostaju u pamćenju i po dobrom i po zlu. Godina kada su sukobi na Kosmetu bili u jeku, vodio se rat, a opet život je tekao kao normalno. Gledali smo “Titanik” i “Spasavanje redova Rajana”, slavili košarkaško zlato u Atini, a bilo je ponešto i zaljubljenike u avijaciju.Tu 1998. godinu ćemo pamtiti i po tri vazduhoplovnih događaja u našoj zemlji (SR Jugoslaviji), po aeromitinzima u Podgorici, Lađevcima i Batajnici.

(више…)

Žandarmerija

август 3, 2018август 3, 2018 dicus 3 Comments

Malo je onih snimanja za koje mogu da kažem da su od početka do kraja tekli onako kako sam zamislio. Snimanje fotografija za potrebe Žandarmerije MUP-a Srbije je jedno od njih. Pre svega zahvaljujući velikoj profesionalnosti pripadnika Žandarmerije uspeli smo da za dva dana snimanja napravimo veliki broj uspešnih kadrova, od kojih su se mnogi našli i na kalendaru jedinice za 2018. godinu. Deo materijala nastalog za potrebe Žandarmerije možete videti u ovoj temi…

(више…)

Čelik 2017

мај 20, 2017мај 20, 2017 dicus 1 Comment

Višecevni bacač raketa „modernizovani Oganj“ ispaljuje rakete GRAD 122mm

Na Dan pobede nad fašizmom, 9. maja, održana je vrlo interesantna svečanost „Čelik 2017“, gde je između ostalog prikazana i većina novog naoružanja i borbenih sistema koji su trenutno u razvoju. Na poligonu Nikinci, tokom prikaza korišćena su bojeva sredstva i sve se dešavalo neposredno ispred novinara, pa je vizuelno-zvučni efekat bio vrlo ubedljiv. Ubedljiva je bila i preciznost većine prikazanih sistema. Od pomenutih novih sredstava, u akciji smo između ostalog mogli videti haubice Nora B-52, oklopna vozila Lazar i Miloš, višecevne bacače raketa Oganj (modernizovani) i Morava, modenezovani tenk M-84 AS-1 kao i modernizovani BVP M-80, PVO sistem PASARS i još dosta zanimljivih sistema i delova opreme. Pored VS u prikazu su aktivno učestvovali i pripadnici MUP-a Srbije, a većina prikazanih sredstava su projekti u razvoju kopnaija Jugoimport SDPR, EDPro i Vojnotehničkog instituta. Fotografije će kao i uvek reći više…

(више…)

Šar Planina

март 6, 2017март 7, 2017 dicus 3 Comments

Šar Planina – Brezovica, nekada omiljeni ski centar ozbiljnih skijaša i takmičara, danas zaboravljen od strane onih koji su ga pre 1999. najviše posećivali. Posle puno godina vratio sam se na Šaru i sada mi samo nije jasno šta sam čekao ovoliko dugo. Brezovica i dalje radi. Istina žičare su malo zastarele za današnje standarde, objekti ne baš najnoviji, ali sve je to pristojno i suštinski ski-centar funkcioniše normalno. Nego, glupo je ići na Brezovicu da bi se samo vozili po stazama, jer ova planina je izmišljena za free ride ili ti skijanje van uređenih staza. Gde god pogledate možete neći neku dobru „liniju“ za spuštanje…Ima svega, od blagih i strmih padina, šumica, pa do prelepih kuluara. Ovo nije odlika samo Brezovice, već manje-više cele Šar-planine. Zahvaljujući visini, ali i dobroj klimi, snega uglavnom ima tokom cele sezone. Kad smo kod visine, skijalište se prostire od 900 metara nadmorske visine sve do 2500, to jest do najvišeg vrha – Piribreg (2524 m.). Do Piribrega vodi žičara, koja godinama ne radi, ali to i nije neki problem jer je ovaj, kao i svi okolni vrhovi, lako dostupan skijašima, pešacima ili još bolje na turno skijama. To je upravo i jedna od boljih osobina Brezovice – sve je lako dostupno.

Znam da većinu ljudi brine bezbednost i da je to glavni razlog zašto posle rata ne idu tamo. U realnosti na Brezovici nema nikakvih problema i nema razloga za brigu. Svi ljudi koji rade u ski centru, od žičara do hotela i kafića su Srbi. Obližnje selo Brezovica kao i Štrpce su takođe Srpske enklave i mogu poslužiti kao alternativa za smeštaj ukoliko su svi objekti na samom ski centru puni. Do Štrpca i Brezovice postoje svakodnevne autobuske linije iz Beograda, ali je moguće doći i automobilom.

Ako ste free ride skijaš ili border opasnost o kojoj stvarno trebate da brinete su lavine. Bez adekvatne opreme i znanja ne krećite u avanture van staza. Šara ima idealne odlične „off piste“ terene, što je često ekvivalent pogodnim terenima za lavine. Naravno, ljudi koji skijaju samo po stazama ne moraju da brinu o ovim stvarima.

Četiri dana, koliko sam bio na Brezovici, bilo je dovoljno za celodnevno skijanje na i van staza, kao i za popodnevne turno uspone na okolne vrhove, ali ova planina ima još puno toga da ponudi. Oprema je spremna, čeka se samo pola metra svežeg snega i eto mene opet tamo. Šta vi čekate ?

Vrh Ošljak (2212) i njegov prepoznatljivi greben, a u pozadini premoćni vrhovi Prokletija.

Jedna od free ride arena Šare…U gornjem levom uglu možete videti vrh Crni kamen, visok 2526 metara.

Evo i mene sa druge strane objektiva. Dosta sam fotkao, vreme je da uživam u snegu. Foto: Marija Subošić

Gledam u prelepe linije spusta i ljubomoran sam što nisu moje :)

Kada žičare prestanu sa radom pravo je vreme za uspon turno skijama do obližnjeg vrh-a. Žurimo da stignemo pre zalaska.

Vrh Piribreg 2523m. (levo) obasjan poslednjim zracima Sunca, trenutak pred zalazak. Na ovoj slici možete videti i veći deo žičara, uključujući i „Velike livade“ (skroz desno) koja se najviše koristi i uvek radi.

Zalazeće sunce nestaje tačno iznad vrha Koritnik (2393 m), dok je dalje u pozadinii i nešto levo može videti i planina Gjalica (2485 m). Obe planine su u Albaniji, Gjalica u potpunosti, dok je Koritnik na samoj granici.

Posle lagane turno ture do vrha Crna Čuka (ili „Kanta“ zbog metalne kante na vrhu) uživamo u zalasku.

Ostrvica (levo) 2092 m, jedan od najsevernijih vrhova Šarskih planina. Duboko u pozadini, sa druge strane Metohijske kotline, uzdižu se moćne Prokletije.

Napušteni planinarski dom „Stojkova kuća“, nekada jedan od simbola Brezovice.

Hotel „Molika“ – najveći ugostiteljski objekat na ski centru Brezovica.

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Otvoreni Dan, 204. Vazduhoplovna Brigada, Vojska Srbije, Batajnica 2016 © www.dimitrijeostojic.com

Otvoreni Dan 2016: 204. Vazduhoplovna Brigada

октобар 4, 2016октобар 4, 2016 dicus 2 Comments

Još jedan dan otvorenih vrata na batajaničkom aerodromu i još jedno lepo druženje sa 204. vazduhoplovnom brigadom. Mogao bih da kažem da je ovaj događaj sličan kao i predhodnih godina, ali onda ne bih bio potpuno u pravu. Veliku razliku je napravio prikaz nedavno dospelih helikoptera Mi-17V5. Ovo je zapravo bila prva prilika da šire narodne mase uživo vide ove nove letelice . I ne samo da smo ih videli, već je i jedan od novih Mi-17, koji je inače dobio ime „Irina“, pokazao vrlo atraktivno letenje u simuliranoj CSAR misiji.

Organizator se potrudio da pored statičke postavke aviona iz sastava 204.vb prikaže i pravo letenje. Najveći neprijatelj svih fotografa – mere bezbednosti, su se opet postarale da nastup aviona MiG-29 i grupe od tri Supergaleba G-4 budu predaleko od nas. Ne kažem ovo bez razloga. Avioni stvarno dalje nego na većini velikih aeromitinga koji poštuju rigorozne bezbednosne propise. Međutim to nikako nije umanjilo kvalitet nastupa, kao ni oduševljenje publike. Avion MiG-29 je poleteo pravo sa dežurne jedinice, naoružan sa dve rakete R-60MK i dopunskim rezervoarom za gorivo, što je egzotika koja se retko viđa na javnim nastupima. Nastup trojke G-4 iz sastava 252. eskadrile „Kurjaci sa ušća“ je takođe bio za svaku pohvalu. Jedino što je falilo je stari dobri MiG-21, koji ovog puta nije nastupio.

Sve u svemu svojevrsni mini aeromiting. Kod ovakvih manifestacija ne treba očekivati mnogo letenja, jer je akcenat pre svega na druženju domaćina sa gostima. To je dan kada porodice zaposlenih, prijatelji i svi ostali koji poštuju rad ove elitne formacije Vojske Srbije dolaze na aerodrom i uživaju družeći se pored naših vazduhoplova. Tako je bilo i ovog puta, 204. vazduhoplovna brigada nas je lepo ugostila i pružila priliku ne samo da se družimo sa letelicama i osobljem brigade, već i da se veliki broj vazduhoplovnih entuzijasta uživo sretne. Ne treba ni da pominjem da je ovo bila sjajna prilika da se osveži arhiva fotografija, naročito novih Mi-17V5 :)

Pored aviona i helikoptera iz sastava 204. vazduhoplovne brigade RViPVO Vojske Srbije, statičku postavku je obogatio i jedan NJ-22 Orao iz sastava 98.vb iz Lađevaca. Inače gosti su imali priliku da vide i deo tehnike i ljudstva iz sastava Specijalne brigade , 250. raketne brigada i 210. bataljona beze VS.

Lovac MiG-29 9.12 (broj 18102) iz sastava 101. lae „Vitezovi“ . Mig je poleteo pravo iz sistema dežurstva sa bojevim raketama R-60MK na krilima i dopunskim rezervoarom PTB-1500 ispod trupa.

Bez dileme, zvezda otvorenog dana bio je novi Mi-17V5. Na prvom mestu bilo je zadovoljstvo videti nove letelice iz bliza, a zatim jednu od njih i u atraktivnoj simulaciji vežbe borbenog traganja i spasavanja (CSAR), u kojoj su pored Mi-17 i Gazele iz sastava 890. helikopterske eskadrile „Pegazi“ učestvovali i pripadnici 63. padobranskog bataljona Specijalne brigade. Helikopteri Mi-17V5 nose evidencijske brojeve 12491 i 12492, a dobili su nadimke Anja i Irina respektivno. U letačkom delu programa je učestvovala Irina, dok je Anja bila u statičkom delu postavke.

Svaki put kada vidim nove Mi-17V5 meni je srce puno, kako zbog činjenice da su to prvi helikopteri kupljeni posle mnogo godina, tako i zbog kamuflažne šeme bojenja u čijem kreiranju sam učestvovao.

Desant pripadnika STS tima 63. padobranskog bataljona Specijalne brigade VS iz helikoptera Mi-17V5.

Ova fotografija nam otkriva nešto zanimljivo… Po prvi put vidimo pilote transportnih helikoptera sa novim kacigama MSA Gallet ( ili sličnim modelom). Ovo je ogroman korak napred, pre svega po pitanju bezbednosti, jer do sada piloti helikoptera nisu nosili pilotske kacige.

Trojka Supergaleba G-4 iz sastava 252. štae „Kurjaci sa Ušća“, nakon sjajnog nastupa, odradila je i fantastičan „razlaz“ pred sletanje.

I na glavi pilota maj. Dragana Mrdaka možemo videti novu MSA kacigu, što može da znači da ove kacige polako počinju da zamenjuju stare PK 75-M i u 252. eskadrili.

Piloti „Kurjaka“ očigledno zadovoljni nakon nastupa

Helikopter SA-342 Gazela sa padobrancima 63. padobranskog bataljona.

Spomenik pripadnicima RV palim u odbrani zemlje, novina na aerodromu Batajnica, i dobra prilika da se setimo svih stradalih pripadnika 204. vb odnosno jedinica iz kojih je ona nastala.

This work by Dimitrije Ostojic is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.

Based on a work at www.dimitrijeostojic.com/blog

Kanjon Međurečki Potok

септембар 2, 2016септембар 2, 2016 dicus 2 Comments

Kanjoning. Čuli ste za ovu relativno mladu outdoor disciplinu? Ako niste sledi kratko objašnjenje…Kanjoning je aktivnost u kojoj je cilj proći kroz kanjon ili neki njegov deo, od vrha ka dnu. Obično se ne radi o velikim kanjonima pored kojih prolaze putevi ili u kojima može normalno da se pešači, već o malim, skrivenim usecima koje prave planinski potoci ili manje reke. Ovakvi kanjoni su često puni velikih vodopada, vartikalnih odseka, kaskada, bazena i drugih oblika koje je voda hiljadama godina klesala u steni. Sve ove vodene i stenovite prepreke predstavljaju izazov, pa je kanjoning prava avanturistička disciplina koja pored hodanja, skakanja i plivanja, podrazumeva i spuštanje niz uže (tzv. abzajling) kao i još neke tehnike pozajmljene iz „vertiklanih“ sportova (speleologija, penjanje i sl.). Naravno, nije za sve kanjone potrebna oprema, neki se prolaze lagano uz šetnju i takođe mogu biti lepi poput kanjona Mrtvice, ali nas prevashodno zanimaju ovi „strmiji“. Ako vam i dalje nije jasno kako to izgleda, posle celog teksta i svih fotografija stvari će biti malo jasnije.

(више…)

BIAS 2016

август 23, 2016септембар 20, 2016 dicus 3 Comments

Fotografski gledano, najgore vreme za fotkanje je oko podneva i generalno u satima kada je sunce u zenitu. Kada na to dodate leto, vrućine i visoku vlažnost, dobijate gotovo nemoguće uslove za fotografisanje bilo čega što je više od par desetina metara udaljeno od vas. Kakve to veze ima sa aeromitinzima? Velike. To su upravo uslovi koji vladaju na aeromitinzima. Većina najznačajnih vazduhoplovnih manifestacija se odigrava baš u sred leta i uglavnom su glavni nastupi između 12-15 sati, dakle u najgore moguće vreme za fotkanje. U ovo vreme svetlo je jednostavno loše! Manjak kontrasta, višak senki i vazduh pun „jare“, sve ono što nam ne treba. BIAS 2016 je odstupio od pravila i pružio šansu da se naprave drugačije fotografije…

(више…)

Dan Policije 2016

јун 21, 2016јун 22, 2016 dicus 1 Comment

Nemam puno šta da pišem, još jedna centralna proslava Dana Policije , na istoj lokaciji kao i svaka do sad, ali ovoga puta konačno vidimo i nešto nove tehnike. Fotografije sa vežbe nisu ništa posebno jer sam zbog gužve, loše pozicije, a kasnije i kiše, vrlo malo snimaka napravio. Od zanimljivih stvari na vežbi povodom Dana policije moglo se videti: Helikopterska jedinica MUP-a sa helikopterima Agusta Bell AB 212 i SA-342 Gazela, borbena vozila BOV M11, M10 i Lazar 2, nove uniforme SAJ-a i još po nešto.

(више…)

Morava 2016 – Pešter

јун 17, 2016јун 18, 2016 dicus 2 Comments

Na privremenom poligonu „Pešter“, u okviru taktičko-komandne vežbe „Morava 2016“, 2. juna 2016. godine je održana vežba „Izvođenje napadne operacije“. Pored Četvrte brigade KOV-a u vežbi su učestvovali i delovi Druge brigade, Mešovite artiljerijske brigade, Specijalne brigade, kao i 98. i 204. vazduhoplovne brigade. Cilj vežbe je bio provera sposobnosti komandi za planiranje i komandovanje u operacijama i provera obučenosti snaga za brzo reagovanje.

Tenk M-84 , 4. Brigada KOV Vojske Srbija / Main battle tank M-84, 4th Army Brigade, Serbian Army

(више…)

Strizhi iznad Srbije

март 31, 2016март 31, 2016 dicus 1 Comment

Maglovito i tiho oktobarsko jutro na aerodromu Batajnica. Ko bi rekao da se tokom cele predhodne nedelje ovde čula samo buka avionskih i helikopterskih motora. Još teže bi bilo naslutiti da će odavde za samo nekoliko sati, u razmaku od nekoliko minuta poleteti 7 Migova 29 i jedan Il-76…
(више…)

Crkva Bogorodice Ljeviske obavijena bodljikavom zicom

Kosovske razglednice

октобар 18, 2015октобар 18, 2015 dicus 1 Comment

Pogled na crkvu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu – Jedan od mnogobrojnih objekata koji su uništeni tokom martovskog nasilja 2004. godine

(више…)

www.dimitrijeostojic.comcopyright © Dimitrije Ostojic 2015

Stari Vitez

мај 1, 2015септембар 20, 2016 dicus 2 Comments

Interesantno popodne na Batajničkom aerodromu i sjajna prilika da uslikam jedan od poslednjih operativnih lovaca MiG-21 Bis, ili ti „Fishbad“ kako su mu NATO-vci svojevremeno dali ime, ili pak L-17 (L od Lovac) kako se vodi u našoj evidenciji.

(више…)

Fulcrum iz profila

март 29, 2015март 30, 2015 dicus 2 Comments

Realistični kolor crteži projekcija aviona, poznatiji kao „profili„, su sastavni deo svake ozbiljnije publikacije sa vazduhoplovnom tematikom. Sa ovim fantastičnim crtežima susreo sam se još kao klinac, prvo kroz časopise Aerosvet i Aeroplan, a onda i kroz razne druge publikacije. Kao neko ko crta avione bukvalno od ka zna sebe normalno da sam bio oduševljen ovim radovima, i da sam želeo da i ja jednog dana budem u stanju nešto tako lepo da nacrtam.

(више…)

Korak Pobednika

новембар 4, 2014фебруар 4, 2015 dicus 1 Comment

Prošlo je 70 godina od kako su pripadnici NOVJ i Crvene Armije oslobodili srpsku prestonicu od okupatora. Događaj koji svakako zaslužuje dostojno obeležavanje. Vojna parada „Korak pobednika“ je upravo to i bila. Odlično uvežban defile, sa uglavnom starom, ali uglancanom tehnikom, i ponosnim vojnicima.

Koliko je politička konotacija celog događaja ogavna, toliko je sam nastup Vojske Srbije i sve što je predhodilo tome za svako divljenje. Vojska je pokazala da u besmisleno kratkom peridu može da se pripremi za jedan veliki događaj, koji obično iziskuje mesece planiranja i uvežbavanja. Angažovati 3000 vojnika, 300 komada razne tehnike, 40 letelica i ceo program izvesti po izuetno složenem meteo uslovima je za divljenje.

(више…)

www.dimitrijeostojic.com copyright © Dimitrije Ostojic

Vojna parada: priprema

октобар 15, 2014септембар 20, 2016 dicus 3 Comments

Par snimaka sa generalne probe vojne parade, zapravo nakon probe, jer na probu zbog posla nisam uspeo da stignem. Šta da vam kažem, sve ovo jako impozantno izgleda uživo. Više fotografija posle , nadam se posle 16. oktobra :)

(више…)