U srcu Prokletija

Kada si (po stažu) mlađi planinar obično težiš najpoznatijim vrhovima. U jednom trenutku života obiđeš i sve te balkanske „moram popeti” vrhove. I šta dalje? Nema mnogo izbora – ili penješ neke nove vrhove ili ponavljaš stare. Ako mene pitate život je suviše kratak da bi stalno penjali iste vrhove, ali bez sumnje ima onih vrhova koji zaslužuju da se više puta obiđu.

Ono što mene privlači poslednjih godina su vrhovi koji se manje penju, a koji po svojoj atraktivnosti ne zaostaju za ovim „popularnim”. Jedan takav vrh je Maja Bojs i posle dužeg merkanja konačno sam ga posetio krajem juna 2019. godine. Kada sam se već našao u meni omiljenim Prokletijama, red je bio da se popne još nešto – ovog puta jedan od onih “popularnih” vrhova, ali za mene nov: Maja Rosit.

Maja Bojs 2461

Maja Bojs ili Maja e Bojes je stenovit vrh na teritoriji Republike Albanije, fantastično pozicioniran u centru Prokletija. To je najviša tačka strmog krečnjačkog zida koji razdvaja dve prelepe doline. Sa njegove istočne strane, duboko ispod okomitih litica nalazi se Jezerska dolina (Buni jezerces), koja sa svojih 6 ledničkih jezera čini verovatno najbajkovitije mesto Prokletija. Sa druge, severo-istočne strane je ništa manje zanimljiva dolina Runice. Maja Bojs pripada centralnoj grupi vrhova po imenu Popluks, kome između ostalog pripada i najviši vrh Prokletija – Maja Jezerce ili Jezerski vrh 2694. mnv. Zbog svoje centralne pozicije, sa ovog vrha se pruža odličan pogled na veći deo masiva Prokletija. To što je nešto niži od nekih drugih prokletijiskih gorostasa uopšte ne umanjuje njegov kvalitet, šta više pruža mogućnost da se ostali vrhovi sagledaju iz odlične perspektive gde do izražaja dolazi njihova veličina.

Maja Bojs 2461

Pogled sa padina Maja Bojsa na poslednjim zracima sunca obasjan vrh Prokletija – Maja Jezerce / Jezerski vrh

Put do vrha je većim delom isti kao i za Jezerski vrh. Kreće se iz sela Vusanja, odakle se kroz dolinu Ropojanu ide ka Zastanu. Zastan je odllično mesto za kamp, naročito ako planirate ostati više dana, jer ima vode, a i dobra je polazna tačka za više uspona. Put dalje vodi kroz gustu šumu posle koje sledi čistina gde se nalazi i linija razgraničenja Crne Gore i Albanije. E baš tu, par stotina metara nakon granične linije kreće Jezerska dolina. Jezerska dolina je toliko lepa, da potpuno ima smisla da samo dođete do nje i tu provedete ceo dan. Ako ništa drugo, idealna je lokacija za dužu pauzu. Nakon jezera uspon se pojačаva sve do prevoja iznad Jezerske doline sa koga se konačno pruža dobar pogled na Maja Bojs. Tu shvatate da ste vrh već prošli, ali da niste mogli da ga vidite jer je zaklonjen strmim liticama koje se spuštaju ka jezerima. Odatle vas čeka nekih 400 metara uspona do vrh, od čega zadnjih stotinak kroz strmi kuluar. Sve ukupno od Vusanja do vrha ima nekih 15-16 kilometara pešačenja sa visinskom razlikom od oko 1400 metara. Nije malo :)

Daleko iza kraja doline Ropojane na horizontu se uzdižu dva karakteristična vrha. Jedan je Maja Radohimes 2568 (u sredini) koji se uzdiže iznad Tet (Theth) doline i predstavlja najviši vrh grupe vrhova Radohimes. Drugi, vrlo karakteristični vrh je Maja Harapit 2218 (levo) o kome sam detaljno pisao u OVOJ  temi. Harapit takođe pripada grupi vrhova Radohimes i takođe se uzdiže iznad Tet doline, praveći najveći krečnjački zid na Balkanu.

Poslednji metri na teritoriji Crne Gore. Nakon ovog prevoja otvara se Jezerska dolina i počinje teritorija Republike Albanije. Među silnim kamenjem pored staze možete uočiti i granični kamen, koji je pre desetak godina stajao uspravno, a sada je iščupan i oboren. Možda usled nekog odrona, a možda je nekom smetao natpis S(F)RJ.

Jezerska dolina ili Buni Jezerces. Albanski i srpski toponimi za iste lokacije su česti u pograničnom reonu Prokletija.

U Jezerskoj dolini sam bio više puta, ali nikad pre u junu. Biz ikakve dileme mogu da kažem da je upravo tada najlepša. Trava je intezivno zelena, obilje šumskog cveća, temperatura idealna, a nivo vode u jezerima znatno viši nego u avgustu ili septembru. Kao što sam već rekao, ovo je jedna od najbajkovitijih lokacija na Prokletijima, verovatno i šire.

Na kraju doline nalazi se Veliko jezero koje je kao što ime kaže najveće od svih šest jezera. Posle njega kreće nešto jači uspon po kamenim blokovima na čijem kraju je odvajanje staze za Maja Bojs, dok glavni put nastavlja ka Jezerskom vrhu.

Mi smo na uspon krenuli dosta kasno, oko 10h, iako je neophodno krenuti oko 6-7h ukoliko ne spavate u planini i želite da se vratite nazad po danu. Nama to nije bilo bitno, svakako smo rešili da spavamo kod Zastana, a imao sam i neku jaku želju da budem na vrhu pred zalazak Sunca. Veći deo uspona je protekao glatko, uz česte pauze za fotografisanje. Prošli smo i Jezersku dolinu i prevoj i krenuli ka vrhu strmim padinama Maja Bojsa. Staza nije markirana, osim prvog dela, ali ta markacija vodi ka Ćafa Jezerces prevoju i Runicama. Bez obzira na to put je logičan, ide se ka stenovitom vrhu, a pred sam vrh čekaju vas dva kuluara. Tu je nastao problem, jer nismo znali kojim se kuluarom izlazi na vrh. Oba su strma, ali oba izgledaju penjivo. Ne znam ni sam kako, ali rešismo da jedan od nas ode levim, a ostali desnim, ako ništa drugo onda da istražimo koji je put lakši i prenesemo drugima. Rade je otišao prvi levim, a mi smo nešto kasnije ušli u desni kuluar. Ono što je izgledalo “lako penjivo” sa ulaza, pretvorilo se u povremeno ne baš prijatno soliranje lošeg krečnjaka, sa čestim prelaskom sa jedne strane kuluara na drugu, dok se  ispod nas kotrljao nestabilni sitni sipar.

Vrh Maja Bojs (levo) i put do njega se tek jasno vide nakon same Jezerske doline.

Od trenutka izlaska na padine Maja Bojsa otvara se jedinstven pogled na Popluks grupu vrhova.
Maja Kokerhanes 2495 (skroz levo), Јеzerski vrh / Maja Jezerces 2694 (u sredini), Maja Popluks 2569 (desno u pozadini)

Divokoze ubice 

Negde na pola kuluara začuo sam ono zloglasno  „KAMEEEEEN”. Instiktivno se pribih uz stenu, tačno ispod jednog vertikalnog skoka, taman dovoljnog da me zaštiti od direktnog udara kamenja. Stena za koju sam se držao se tresla! Kamenje je letelo svuda oko mene i to je trajalo…Prva misao mi je bila da se odvalilo pola planine, a ne kamen. U jednom trenutku sve je stalo, a oko mene još uvek prašina od silnog kamenja koje je letelo. Brzim dozivanjem proverih da li je ostatak grupe preživeo ovu lavinu kamenja i na svu sreću svi su našli dobar zaklon i niko nije povređen. Šta se desilo? Da li je realno da je neko od nas pokrenuo ovo? Laza, koji je bio par metara iznad mene me pita: „Jel si ih video?”.
„Koga?” pitam ja, još uvek gledajući oko sebe u neverici.
„Pa divokoze, prošle su na pola metra od tebe”.
„Divokoze?”
Pogledao sam ga i nastavio sa penjanjem misleći da me zeza, jer smo celog dana pominjali divokoze. Međutim ispostavilo se da su stvarno bile divokoze. Kada je Rade, koji je pošao onim drugim kuluarom izašao skoro na vrh, tamo je zatekao dve divokoze koje su se od straha sjurile pravo u ovaj drugi kuluar u kome smo mi, i pri tome pokrenule ogromnu lavinu kamenja.

Na prvoj fotografiji je ucrtan pravi put koji vodi do vrha. Pri samom vrhu treba ući u levi, a ne desni kuluar (obeležen sa X). Planinarskih markacija u ovom delu planine nema, zato vam ova ilustracija može biti od pomoći.

Uspon kroz strmi kuluar na kraju uspona.

Nakon kuluara izlazi se na greben sa koga se pruža odličan pogled na ambis koji vodi pravo u Jezersku dolinu.

Uspon smo nastavili, ali je polako postajalo jasno da idemo pogrešnim putem. Deset minuta kasnije, Laza je iznad mene pokrenuo kameni blok verovatno težak oko tone. Ovaj put sam zalegao uz stenu i pre nego što sam čuo „pazi kamen”. Blok je poleteo, preskočio me, razbio se u stotine delova i pokrenuo još jednu lavinu kamenja ispod nas. U vazduhu se osećao miris kremena od trenja velikih komada kamenja o stenu. Niko opet nije bio povređen, osim mojih uništenih Julbo naočara, koje su ispale kada sam skočio ka steni. Pravo je čudo da sam bio na mestu gde sam bio, jer da je kamen krenuo 5 sekundi ranije, verovatno ne bih dobro prošao. Ovo je već bilo dosta, treći put verovatno ne bi ovako dobro prošli. Iznad nas je bila kompaktna stena koja je zahtevala pravo penjanje, a nama je već bilo dosta rizikovanja. Svi iz grupe smo iskusni visokogorci, penjači ili alpinisti, znam da bi čak i ovde izašli bez opreme, ali nije bilo razloga za toliko rizikovanje. Spustili smo se niz kuluar i ušli u onaj drugi, koji je ispostavilo se znatno pitomiji (ali i dalje strm). Po izlasku iz kuluara sledi još stotinak metara hoda po uskom, eksponiranom, ali i zanimljivom grebenu i eto nas na vrhu. Uzan vrh sa širokim pogledom. Toliko širokim da se perfektno vide skoro svi delovi, inače ogromnih Prokletija. Bolje se vizuelno izražavam nego verbalno, pa je možda bolje da fotografije same govore…

Posle 7.5 sati uspona, beskonačno fotografisanja, ludih divokoza, dva odrona kamenja koja nas umalo nisu ubila, eto nas na spektakularnom Maja Bojsu. Četiri drugara, spasioca GSS, u akciji za svoju dušu. Jedan zaista lep i zabavan uspon koga ćemo sigurno pamtiti! Na fotografiji sa desna na levo: Rade Vladimir, Lazar Jovanović (Crvenkapa), Nikola Jokić (Nikolina) i Dimitrije Ostojić, to jest ja.

Pogled na sever. U prvom planu Maja Čokište, šiljasta tvorevena koja se od Bojsa spušta ka Maja Kakiš i dalje ka Ropojani. Iako ne mogu da tvrdim, verujem da na neke od ovih grebena i vrhova još nije kročila ljudska noga. Daleko u pozadini se vidi vrh Vizitor, dok se nešto bliže naziru delovi sela Vusanje kao i stenoviti zid Karanfila (skroz levo).

Severo-istočno se jako lepo vidi Rosni vrh / Maja Rosit (2525) kao i cela planina Belič (deo Prokletija) na kojoj se pored Rosnog vrha nalaz i najviša tačka Crne Gore – vrh Zla Kolata (2535).

Pogled na istok i meni manje poznata grupa bližih i daljih vrhova između kojih se nalaza dolina Valbona.

Moćni Maja Harapit odavde izgleda tek kao neko brdašce i da mu zapadna strana nije obasjana poslednjim zracima Sunca, verovatno bi se utopio u senku najvećih vrhova grupe Radohimes: Maja Radohimes 2568 (levo) i Maja Thate 2541. Ceo ovaj kraj Prokletija se nalazi dublje u teritoriji Albanije, pa da upotrebim vojnu terminologiju nije u “radijusu dejstva” iz Crne Gore. To znači da ima mnogo više smisla obići ih iz Albanije, konkretno iz Tet doline.

Sa ovakvim pogledom na krajolik je teško krenuti sa vrha, ali moralo se. Svetla je bilo sve manje, a mi smo hteli da bar kuluar spustimo dok ima još i malo svetla. Mi smo silazili i uživali u pogledu, a crvena površina svetlosti na Jezerskom vrhu se istom brzinom dizala ka vrhu, dok konačno nije nestala. Od prevoja smo nastavili put pod svetlom čeonih lampi i već lepo izmoreni stigli u naš bivak kod Zastana. Večera i obavezna hidratacija uz vatricu su neophodni kako bi se bar malo oporavili za sutrašnji uspon na Maja Rosit. Posle 30 fotografija u ovoj temi možda ima više smisla da taj uspon ostavim za neku drugu temu…

Pogled ka prevoju Ćafa Jezerces koji deli Jezersku dolinu od Runica i niže Ropojane.

Maja Jezerce (2694) obasjano poslednjim zracima sunca.

Polu-uspeli pokušaj noćnog pejzaža Jezerske doline sa zvezdama. Bez stativa i dovoljno vremena za podešavanje nije moglo bolje da ispadne.

Prikupljanje energije za sutrašnji uspon…

Za čitaoce teme koji bi želeli da obiću Maja Bojs, moram da napomenem da  je vrh zahtevan, ali ne i posebno tehnički težak. Svako ko je bio na Očnjaku, Severnom Vrhu i sličnim prokletijskim vrhovima može se upustiti u ovu avanturu, ali nije za apsolutne početnike i one koji se pre nisu kretali po ovakvom terenu.

Napomena!

Priloženi GPS trekovi su postavljeni u svrhu ilustracije putanje kretanja, te ne predstavljaju nužno niti pravi niti bezbedan put. Planinsko okruženje predstavlja potencijalno vrlo opasnu sredinu, a odlike terena umnogome zavise od godišnjeg doba i vremenskih uslova u datom trenutku, te trekove ne čini univerzalno primenjivim. U prirodi morate uvek biti spremni na iznenađenja. Trekove možete koristiti u svrhu analize, pripreme i upoznavanje terena pre vaše ture, ali NIKAKO i kao putanju kojoj možete verovati. S tim u vezi, na svakom pojedincu ostaje da proceni nivo svojih sposobnosti pre nego što se upusti u avanturu i da dobrom pripremom svede rizike na minimum. Uvek imajte broj telefona odgovarajuće spasilačke službe. Za teritoriju Republike Srbije to je Gorska služba spasavanja Srbije, koju 24/7 možete kontaktirati putem dežurnog telefona +381 (0)63 466 466.

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić © 2019