R.I.P 25156

Prilikom povratka odeljenja Orlova iz sastava 241. lbae “Tigrovi” sa trenažnog leta, Jocićevom avionu nije htela da se otvori leva noga stajnog trapa. Pilot je postupio po svim procedurama, pa je posle neuspelog pokušaja otvaranja hidrauličnim sitemom, pokušao mehanički da oslobodi levu nogu stajnog trapa, ali ni to nije urodilo plodom. Major Jocić je čak dva puta pokušao da dodirivanjem piste sa ostala dva točka nekako odbravi poklopac stajnog trapa. Kada više nije bilo nikakve nade, rukovodilac letenja je naredio napuštanje letelice. Avion je još neko vreme kružio iznad Gružanskog jezera, kako bi istrošio preostalo gorivo i tako sprečio eventualno zagađenje jezera kerozinom. Oko 12.20 pilot Jocić je usmerio letelicu ka jezeru i katapultirao se sa visine između 500 i 700 metara. Letelica je pala u vodu i posle dvadesetak minuta potonula. Pilot se bezbedno prizemljio i ubrzo je prebačen helikopterom na VMA.
Želim samo da skrenem pažnju manje upućenim ljudima da je iskakanje u slučaju otkaza stajnog trapa normalna procedura za Orla. Da ne pričam o tome da sa ovakvim otkazom, gde su se dve noge izvukle, a jedna nije, pilot nije imao čak ni teorijske šanse da sleti.

Ovaj Orao (25156) je sa remonta došao u jedinicu samo dva meseca pre nego što se dogodila nesreća. Imao sam priliku da ga snimim na niškom aerodromu samo šest dana pre pada, i baš sam bio oduševljen njegovim izgledom. Naime, zadnju deceniju svi avioni koji su remontovani u VZ „Moma Stanojlović “ su ličili na sve, sem na remontovane. Avionima nije skidana stara boja, već su samo dofarbavani delovi na kojima se totalno skinula stara, pa su avioni izgubili „uniformni“ izgled koji krasi vojne letelice. Ovaj avion je bio sasvim druga priča, ofarban (skoro) po propisima, sijao je u punom sjaju, čak je i mirisao na novo! Za mene, koji obraća pažnju na takve detalje, to je bila sjajna vest, jer je izgleda neko u ViPVO počeo da vodi računa i o tim stvarima. Od trenutka kada sam saznao da je Orao pao, slutio sam da se radi o 156, na žalost bio sam u pravu.

Šta je uzrok otkaza saznaćemo nakon vađenja aviona iz jezera i stručne analize. Do tada će svi ostali avioni tipa Orao biti prizemljeni. Gubitak jedne letelice u doba SFRJ pa i SRJ nije imalo težinu kao što ima danas, aviona je bilo na stotine pa se gubitik nije osećao u velikoj meri. Danas, kada avione brojimo na prstima ruku, gubitak jednog jedinog aviona može da ima daleko veće posledice. Ovo je veliki gubitak za naše vazduhoplovstvo, ali najbitnije je da pilot nije ozbiljno povređen.

Pilotu Joci želim brzi oporavak i što brži povratak letenju.

Tekst i fotografije © Dimitrije Ostojić 2010