Kanjon Međurečki Potok

Kanjoning. Čuli ste za ovu relativno mladu outdoor disciplinu? Ako niste sledi kratko objašnjenje…Kanjoning je aktivnost u kojoj je cilj proći kroz kanjon ili neki njegov deo, od vrha ka dnu. Obično se ne radi o velikim kanjonima pored kojih prolaze putevi ili u kojima može normalno da se pešači, već o malim, skrivenim usecima koje prave planinski potoci ili manje reke. Ovakvi kanjoni su često puni velikih vodopada, vartikalnih odseka, kaskada, bazena i drugih oblika koje je voda hiljadama godina klesala u steni. Sve ove vodene i stenovite prepreke predstavljaju izazov, pa je kanjoning prava avanturistička disciplina koja pored hodanja, skakanja i plivanja, podrazumeva i spuštanje niz uže (tzv. abzajling) kao i još neke tehnike pozajmljene iz „vertiklanih“ sportova (speleologija, penjanje i sl.). Naravno, nije za sve kanjone potrebna oprema, neki se prolaze lagano uz šetnju i takođe mogu biti lepi poput kanjona Mrtvice, ali nas prevashodno zanimaju ovi „strmiji“. Ako vam i dalje nije jasno kako to izgleda, posle celog teksta i svih fotografija stvari će biti malo jasnije.

Tema ove reportaže je kanjon Međurečkog potoka i njegov obilazak. Pre nego što vas zbune „crveni“ momci na fotografijama moram da vam objasnim o čemu se radi. Na fotografijama su moje kolege iz Gorske Službe Spasavanja Srbije i nismo tu da bi nekog spasavali već da bi uživali u prelepim kanjonima Crne Gore koje smo ovog avgusta obišli u sklopu šireg „trening“ putešestvija…

Kanjon Međurečki potok ili Međureč, kako ga takođe zovu, nalazi se na obroncima planine Rumije, na svega nekoliko kilometara od obale Jadranskog mora i 15ak km udaljenosti od luke Bar. Iako je relativno kratak (manje od 2 km), zbog velike količine vode (čak i u letnjim mesecima), prelepih vertikala i bazena, ovaj kanjon je jedna od top “kanjoning” destinacija u Crnoj Gori.

Kako bi bili što bliže kanjonu, noć pred akciju smo prespavali u kampu u Utjesi, mestu na obali mora, koje je svega 10ak km udaljeno od kanjona. Za razliku od Nevidia, u kome nas je samo dva dana pre toga sačekao pljusak i prilično niska temperatura, ovde su uslovi bili fantastični. Spakovali smo opremu i nas sedmoro sa dva vozila je  krenulo ka ulazu u kanjon. Put vodi preko Dobre Vode starim putem ka Skadru (Albanija), sa koga je neophodno skrenuti nakon sela Pečurice ka selu Međureč . Ubrzo stižemo do mesta koje je blizu izlaza iz kanjona i tu ostavljamo jedan auto (koordinate ), dok se drugim u dve ture vozimo do ulaza u kanjon. Ovo se radi iz prostog razloga: lakše je kasnije autom otići do ulaza u kanjon, nego se posle prolaska kroz kanjon ponovo penjati par stotina metara visinske razlike…Drugi automobil parkiramo nešto pre samog sela Međureč, kod velike krivine  pored koje se nalazi stenoviti vidikovac sa koga konačno možemo videti i sam kanjon.

Ovo mi je prvi put da osećam neku tremu pred ulazak u kanjon. Razlog nije strah, cela ekipa je tehnički jako dobra, neki od nas imaju i finu kilometražu u kanjonima, vremenski uslovi su idealni, jednom rečju nema puno razloga za brigu. Uzrok treme je nešto drugo…Po prvi put u kanjon ulazim sa foto opremom i još nešto, vodim moju devojku kojoj je ovo prvi ozbiljniji kanjon. Za nju ne brinem, pored šestorice spasioca teško da može išta da joj se desi, ali oprema…Voda, vlaga, skokvi, udarci, suviše stvari koje dovode osetljivu opremu u opasnost.

Ovog puta sam sa sobom poneo Canon 6D i objektive 17-40/4 L i 50/1.8. Odlučio sam se za minimalnu količinu opreme i za  najširi objektiv koji sam imao, zbog uskog ambijenta. U kanjonima je foto opremu, kao i svaku drugu el. napravu, neophodno nositi u specijalnim vodootpornim rančevima, tzv. dry bag-ovima. Za svaki slučaj opremu sam spakovao prvo u jedan manji dry bag, pa zatim u glavni dry bag ranac. Ovo je prilično sigurno sa aspekta prodora vode u ranac, ali u realnosti opasnost opremu vreba kada god je izvadiš iz ranca. Lako je okliznuti se i bućnuti aparat u vodu…

Našeg vernog pratioca Dacia Duster-a ostavljamo blizu ulaska u kanjon. Poslednje provere opreme i spremni smo za pokret…

Nedaleko od mesta gde smo ostavili auto nalazi se kameniti vidikovac sa koga se pruža odličan pogled na okolinu.

Sa opremom na leđima lagano krećemo ka kanjonu…

Na par minuta hoda od mesta gde smo ostavili auto, stižemo i do skretanja koje nas vodi kroz strmu šumovitu padinu ka ulasku u kanjon. Temperatura je visoka, pa već počinjemo da se kuvamo u neoprenskim odelima. Na svu sreću potok je blizu i posle svega 10-ak minuta spuštanja stižemo do mesta odakle počinje avantura. A to mesto  je fantastično. Tačka u kojoj mali planinski potok nestaje niz ogromnu verikalu, i pravi kanjon koji oduzima dah. Ta prva famozna vertikala je visoka nešto više od 30 metara i ujedno predstavlja najvišu u celom kanjonu. Krećemo sa spuštanjem niz uže, tzv. abzajlingom. Ova aktivnost je prilično bezbedna dok kod se držite pravila i za većinu nas predstavlja jedan vid uživanja u prirodi. Svi se lagano spuštamo, uključujući i Mariju kojoj je ovo najviša vertikala sa koje se ikada spustila. Abzajl se završava pravo u dubokom vodenom bazenu. Ah taj divni osećaj prodiranja vode u neopren … :)

Kroz kanjon smo dalje napredovali polako. Ne zbog teškog terena, već zato što smo potpuno uživali u ambijentu. Delove u kojima se umesto abzajlovanja moglo direktno skakati u vodu smo maksimalno koristili. Toliko nam je bilo dobro da smo na nekim mestima postavljili uže samo kako bi mogli opet da se penjemo i ponavljamo skokove. Ovaj „luksuz“ je retko dopustiv u kanjonima, jer je vreme jako bitan faktor. Samo postavljanje opreme i „raspremanje“ oduzimaju dosta vremena i dok ste rekli keks shvatite da se noć približava, a verujte da ne želite biti u kanjonu po mraku. Na svu sreću mi smo u kanjon ušli dosta rano, pa je bilo vremena i za fotografisanje i potpuno uživanje bez vremenske presije.

Međurečki potok je pun vertikala, nismo ih brojali, ali mislim da ih je bilo bar 10. Ono što je bitno kod spuštanje niz uže je dobro sidrište (tačka na vrhu gde fiksiramo uže sa spuštanje), a u ovom kanjonu su sva sidrišta veštačka (boltovi) i nalaze se na svim neophodnim mestima. Još jedna karakterističnost ovog kanjona je veliko prisustvo mahovine oko vodopada (verikala). Zelena boja oko vodopada daje još bajkovitiji izgled celom krajoliku koji je inače prošaran prelepim  plavo-zelenim bazenima  i sivim krečnjačkim stenama. Kanjon nema ogromne zidove na bokovima, što mu omugućava da svetlost Sunca dopre do same vode. Bez obzira na to, voda je i dalje ledena! Iako su neke kolege krenule u „shorty“ neoprenskim odelima, ipak i leti treba ići u dugačkim.

I tako verikalu po vertikalu, skok po skok, dođosmo do mirnijeg dela gde kanjon postaje znatno manje strm. Znali smo da se bliži kraj. Prošli smo ispod starog, oronulog i zaraslog mostića i nastavili dalje, sada gotovo horizontalnim potokom. Ne više od 15ak minuta nakon mosta došli smo do puta koji preseca potok. Upravo je to mesto izlaska iz kanjona , ujedno  i staza koja nas vodi pravo do našeg automobila. Dok je deo ekipe otišao do pokupi Dustera sa vrha, ostatak je iskoristio vreme da skine neoprene sa sebe i pojede po koju smokvu koja se našla na putu. Još uvek je dan, a more na svega 10 km, pa puni utisaka žurimo ka moru kako bi uhvatili poslednje kupanje pred zalazak.

Malo ljudi ima uopšte priliku da poseti ovako skrivena mesta i uživa u lepoti istinski netaknute prirode. Na nas je ovak kanjon ostavio neverovatno pozitivan utisak. Svi kanjoni kroz koje sam prošao su lepi, ali ovaj je pored svega bio i izuzetno zabavan. Nigde nismo žurili i u potpunosti smo uživali u jednom ogromnom outdoor aqua parku. Pejzaže iz kanjona, boju vode i ostale detalje je teško opisati, tako da se nadam će ove fotografije to uraditi mnogo bolje od mojih reči. Na kraju našeg putovanja  svi  smo bili saglasni da ćemo se u Međurečki potok ponovo vratiti. Kroz kanjon smo prošli u najpovoljnijim mogućim uslovima. Vodostaj je bio nizak, dan dugačak, a meteo uslovi kakvi se samo poželeti mogu. Međutim, svesni smo da je prolazak  mnogo opasniji i teži u uslovima većeg vodostaja i da sigurno ne bi imali ovoliko vremena za opuštanje.

Put do ulaska u kanjon vodi kroz šumsku stazu koja je obeležena, ali bujna vegetacija u ovo doba godine zna da oteža navigaciju…

Stižemo do mesta gde se vodoslivnica pretvara u kanjončinu. Vreme je za početak avanture.

Pogled sa vrha prve i najviše vertikale. 

Zbog klizave mahovine treba voditi računa prilikom spuštanja…

Kolega Mleveni na kraju prvog vodopada. Inače u GSS-u svi imamo neke čudne i često smešne nadimke, a ovo je samo jedan od njih…

Difuzno svetlo u dubljim delovima kanjona je idealno za portrete. U trenutku nastanka fotografije bio sam u vodi do kolena sa aparatom na nekoliko cm od vode. Malo proklizavanje, po inače klizavoj podlozi bi bilo dovoljno da pošalje moj Canon 6D na spisak mojih bivših aparata…

Ambijent u kome vam ne može biti dosadno…

Gde god smo imali sumnje po pitanju dubinu vode, neko bi se spustio užetom, proverio, a onda je sledilo skakanje ostatka ekipe

Skanje na glavu u kanjonima apsolutno nije preporučivo. Ali ako znate šta vas čeka i ako ste izuzetno vešti, zašto da ne. Imajte samo u vidu da svaka potencijalna povreda u kanjonu, čak i lakša, vrlo lako može da se pretvori u noćnu moru…

Zraci Sunca koji u donjim delovima obasjavaju ceo kanjon prave i malu dugu na vodopadu…

Posle prvog abzajla, za Mariju su svi ostali bili mačiji kašalj…

Prirodni tobogan. Uživamo u našem outdoor aqua parku kao mala deca. Ukoliko je moguće svaku „vožnju“ ponavljamo po nekoliko puta.

Stižemo do još jedne velike vertikale sa čijeg se vrha pruža divan pogled na more i čitav kraj.

Iskusna ekipa merka dokle ići užetom, a odakle se baciti u vodu…

Selfi, čisto da se zna da sam i ja bio u kanjonu :)

To je to, Despot je našao tačku za skakanje. Visina 10-ak metara po slobodnoj proceni.

Posle neverovatnog dana opet smo na moru, na mestu odakle smo i krenuli.

Nadam se da će ova reportaža koristiti i onima koji planiraju da posete ovaj jedinstveni kanjon, otud i malo više detalja u nekim delovima teksta. Molim vas koordinate uzmite sa rezervom, jer su skinute sa Google Earth-a i potencijalno ne potpuno tačne. Oni bez iskustva moraju imati u vidu da su kanjoni potencijalno jako opasna sredina i da bez odgovarajuće obuke i opreme nikako ne kreću sami u ovakve avanture. Za organizovane posete kanjonima i kanjoning uopšte posetite sajt mojih prijatelja iz Extreme Canyoninga, tu ćete naći dosta korisnih informacija. Ako spadate u ljubitelje prirode, bavite se nekim outdoor sportom i imate želje da pomažete drugima, ali i radite na sebi, ozbiljno razmislite da postanete član Gorske Službe Spasavanja Srbije.  Konkurs za prijem novih ljudi je u toku!

Ukoliko imate bilo kakvih pitanja ili vas zanimaju pojedinosti vezane za nastanak nekih fotografija, slobodno pitajte u komentarima ispod i rado ću odgovoritu :)

Tekst i fotografije © Dimitrije Ostojić 2016