Kosovske razglednice

Pogled na crkvu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu – Jedan od mnogobrojnih objekata koji su uništeni tokom martovskog nasilja 2004. godine

Marta 2004. godine nisam boravio na Kosovu, ali sam nekoliko godina kasnije imao priliku da obiđem neke od objekata koji su tada stradali, kao i da pričam sa ljudima koji su igrom slučaja uspeli da prežive pogrom. Da budem iskren, nikada na Kosovo nisam išao da bih fotkao manastire. Redakcija me je uvek slala kada se dole dešavalo nešto gadno, bile to demonstracije, sukobi ili nešto treće. Igrom slučaja svaki put sam obišao i neku našu svetinju, ne iz “turističkih” razloga, već pre iz potrebe da sebi nađem sigurno mesto za odmor dok sam se kretao južno od Ibra. Ne znam kako je sada, ali tada je situacija bila poprilično napeta.

Dok ne čuješ priču ljudi čiji su rođaci živi linčovani od strane jazjarene mase, dok sam ne osetiš smrad gareži spaljenih manastira, dok ne vidiš čitava pravoslavna groblja sa uništenim spomenicima i oskrnjavljenim grobovima, teško možeš da shvatiš šta se desilo na Kosovu tog marta. Za većinu nas to je bilo nešto strašno, gledali smo svi to na tv-u, zar ne? Ali malo ko stvarno shvata razmere uništenja i posledice koje je ono ostavilo na prošlost, sadašnjost i budućnost.

Pogađate da je povod za ovu temu priča oko prijema Kosova u UNESCO . Isti je bio povod da posle dužeg vremena konačno prelistim arhivu fotografija sa Kosova i odaberem nekolicinu, prigodnu za ovaj trenutak. Za stepen apsurdnosti trenutne situacije je teško naći adekvatne reči. Amerikanci bi rekli “This is so wrong on so many levels”, a ja ću umesto mog viđenja situacije predstaviti fotografije i priče koje ih prate.

Ulaz u manastir Devič

Manastir Devič sagrađen je oko 1334. godine. Nalazi se na nekoliko kilometara od Srbice, u Dreničkoj šumi. U svojoj istoriji doživeo je više stradanja. Tokom Drugog svetskog rata Albanci su uništili manastir, a sveštenstvo pobili. Nakon povlačenja vojske 1999. godine, manastir je opljačkan, ikone uništene, a ploča kivota Sv. Joanikija uništena. Pet godina kasnije, tokom martovskog nasilja, manastir je spaljen, konak uništen, a mošti Sv. Joanikija ukradene. Vojnici Kfora su u poslednjim trenucima evakuisali monahinje, ali su se i sami povukli i tako manastir ostavili na nemilost Albancima.

Konak Manastira Devič

Vojnik italijanskog kontigenta KFOR-a nedaleko od lekovitog izvora pokraj manastira Devič

Italijanski vojnici su tokom martovskog nasilja pokazali izuzetnu hrabrost i aktivno učestvovali u odbrani više manastira na Kosovu. Prema tvrdnji mnogih, manastir Visoki Dečani bi doživeo sudbinu Deviča da nije bilo njih. Ironično, danas manastir štite nekoliko pripadnika Kosovske policije, možda baš neki od onih koji su isti manastir palili u prošlosti.

Manastir Zočište

Manastir Zočište je sagrađen u 14. veku, da bi ga pripadnici OVK septembra 1999. godine minirali i digli u vazduh. Nemački pripadnici Kfora nisu zaštitili ovaj manastir, kao i nijedan drugi kultorno-istorijski spomenik na Kosovu, koji je bio pod njihovom zaštitom. Nakon marta 2014. godine, crkva Sv. Kozme i Damjana je ponovo sagrađena od ostataka stare crkve.

Unutrašnjost crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu

Crkva Bogorodice Ljeviške nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine. Zadužbina je kralja Milana, a sagrađena je 1306-1307 na temeljima starijeg hrišćanskog svetilišta. Ova crkva je imala burnu istoriju, pa je tako tokom 18. veka nakon konverzije služila jedno vreme i kao džamija. U drugoj polovi 20. veka vraćen joj je stari sjaj, ali je opet oskrnavljena 17. marta 2004. godine kada je spaljena i oštećena dejstvom vatrenog oružja.

24.02.2008. – prva liturgija u crkvi Bogorodice Ljeviške nakon spaljivanja 2004. godine.

Pogled na Prizren sa prozora crkve Bogorodice Ljeviške

U Prizrenu je do 1999. živelo gotovo 12.000 Srba. Danas ih živi jedva nekoliko desetina.

Kao i svi ostali manastiri na Kosovu i Gračanica je obavijena slojevima bodljikave žice

Manastir Gračanica iz 14. veka, koji je takođe na Uneskovoj listi svetske baštine, nije pretrpeo oštećenja tokom martovskih nemira, mada su u njegovoj neposrednoj okolini vođeni oružani sukobi između Kfora i albanskih napadača. Sam manastir se nalazi u istoimenom selu, koje je i najveća enklava i svojevrsan centar okupljanja svih Srba južno od Ibra.

18.02.2008. – Liturgija u porti manastira Gračanica

Nedaleko od Gračanice nalazi se i „Kontejnersko naselje“. Ovde je smešteno 40-ak poradica, koje su tokom marta 2004. godine proterane sa svojih ognjšta. Kao i uvek, da žive u adaptiranim transportnim kontejnerima su ostali oni koji su ostali bez svega i koji nisu imali gde drugde da odu. Verovatno samo ovi ljudi znaju kako izgleda život u 12 kvadratnih metara adaptiranih brodskih kontejnera, gde su leta paklena i zime ledene.

Ovaj snimak je nastao pre osam godina u kontejnerskom naselju. Puno je vremena prošlo, pa se ne sećam konkretnih podataka, ali se jako dobro sećam da je ova gospođa u kontejneru živela sa teško bolesnim sinom, kao i da joj je muž (na fotografiji), stradao nakon martovskih nemira od direktnih ili indirektnih posledica prebijanja.

Ikona sa likom novomučenika Haritona. Bio je monah i stradao juna 1999. godine u Prizrenu, kada su ga u sred dana oteli Albanci, mučeli i na kraju odsekli glavu. Niko nikada nije odgovaro za ovaj zločin.

Ostaci manastira Svetih Arhangela

Manastir Svetih Arhangela je zadužbina Cara Dušana i ujedno njegovo grobno mesto. Nalazi se na prelepoj lokaciji u kanjonu reke Bistrice, nekoliko kilometara od Prizrena. Manastir su prvi put uništile Osmanlije u 14. veku, da bi se razaranje nastavilo početkom 16. veka, kada se nastavilo rušenje manastirske crkve da bi se od njenog kamena sagradila Sinan-pašina džamija u centru Prizrena. Krajem 20. veka manastir je obnovljen i restauriran, ali je 2004. godine ponovo razrušen i spaljen od strane Albanaca. I ovog puta nemački kontigent Kfora nije hteo da zaštiti manastir.

Zanimljiv je podatak da je tokom rata 1999. godine postojala ideja da se Sinan-pašina džamija sruši i da se kamen vrati u manastir odakle je i uzet, i na taj način ispravi istorijska nepravda. Međutim, lokalni Srbi su se usprotivili takvom činu. Hteli su da sačuvaju istoriju svog grada, ne sluteći da uskoro to više neće biti njihov grad.

Priština, 17. februar 2008. – Slavlje povodom proglašavanja nezavisnosti.

Nije se puno promenilo od te 2008. godine. Danas, kao i tada, političari obećavaju bolji život Srbima na Kosovu, a situacija se iz godine u godinu progresivno pogoršava. I dalje je lični interes političara iznad interesa države i naroda.

Marta 2004. godina na Kosovu je ubijeno desetak Srba, spaljeno ili uništeno preko 30 verskih objekata i skoro 1000 kuća, a više od 4000 ljudi trajno proterano sa svojih ognjišta. Od četiri lokaliteta sa Uneskove liste, sva četiri su napadnuta, a jedan spaljen do temelja. Manastiri su spaljeni i pored zaštite jakih snaga Kfora. Ne mogu ni da zamislim šta bi se danas desilo kada manastire čuva po nekoliko albanskih policajaca.