Prokletije ne mogu da dosade, naročito ne u junu.  Nije da planina nije lepa pre ili kasnije, samo nekako mi se čini da je tada balans potpun. Idealna temperatura, sneg se otopio taman koliko treba, izuzetno dugačak dan, a gužva je manja. Ta kombinacija intenzivno zelene vegetacije i sivih krečnjačkih zidova koji se uzdižu stotinama metara iznad dolina čini ceo ovaj kraj pomalo nadrealnim. Rano leto je pravo vreme za planinarenje, ali i za fotografisanje Prokletija. 

Povod ove posete Prokletijama i Grbaji je bilo učešće u plannarskom kampu koji organizuje GSS Srbije. Iako su u pitanju gorski spasioci, cilj ove avanture nije spasilaštvo već isključivo druženje i planinarenje. Tokom četiri dana bilo je sveg, od nezaboravnog druženja u planinarskom domu, preko klasičnih uspona na vrhove ovog  kraja, po do venčanja na vrhu Popadija. Tu i tamo našlo se i vremena za po koju fotografiju, ovog puta uglavnom iz nešto drugačije perspektive.

Pogled iz pravca Popadije ka Karanfilima. Spoj  travnatog dela u prvom planu, sa tipičnim izgledom Prokletija u pozadini. Jedinstveni miks
pitomog i surovog koji se najbolji vidi tokom grebenske ture Volušnica-Talijanka-Popadija.

Nakon oluje koja je besnela dolinom cele noći, oblaci su počeli da se razilaze. Za one koji su stigli u planinarski dom „Branko Kotlajić“ prethodne večeri, a pre nisu bili u Grbiji, ovu su bili trenuci gde je mistična jutarnja magla lagano počela da otkriva magiju doline Grbaje. 

Daleko iznad kraja doline pojavio se i karakteristični vrh na kome nikada nisam bio. Mislio sam da je to Maja Koprištit, jer je pod tim nazivom upisan na skici u planinarskom domu, međutim na novim digitalnim kartama (OSM i sl.) označen je kao Dževahirit (2445).

Grbaja (Grebaja ili Grebaje) sa okolnim vrhovima obasjanim kasnim popodnevnim suncem. Ne znam odakle konfuzija oko imena ove prelepe doline, ali godinama sam je poznavao samo pod nazivom Grbaja, dok se danas uglavnom naziva Grebaja ili Grebaje. Verujem da je to tačniji naziv koji koriste lokalni stanovnici i koji je šire zaživeo tek od kada je turizam počeo intenzivnije da ulazi u ove krajeve, dok je Grbaja ostao samo stari topomin koga uglavnom koriste planinare koji ovaj kraj obilaze već više decenaja. Budite slobodni da u komentarima date tačnije objašnjenje.

Srce Karanfila: Severni vrh /Maja Bals 2460 (levo), Veliki vrh / Maja Gur e Zjarmit 2490 (sredina) i Južni vrh / Maja e Keq 2441. 

Oko Skakavice (Savino Oko), jedan od bisera Prokletija. Boravak u vodi čija je temperatura uvek između 3 i 5 °C je poseban (pomalo bolan) doživljaj.

Jezerska dolina ili Buni Jezerces je veliki cirk koja se nalazi na teritoriji Republike Albanije i počinje tik uz granicu sa Crnom Gorom. Šest ledničkih jezera je ušuškano između okomitih vrhova poput Maja Bojs, Čokišta, Maja Kolajet i Maja Koherhanes. Kao što sam već to opisao u temi sa uspona na vrh Maja Bojs, usudio bih se da kažem da je ovo jedno od najlepših mesta na čitavim Prokletijima (i šire).

Obično je u rano leto nivo vode dosta veći, što krajolik čini još zanimljivijim.  Manje vode ima i nekih prednosti, npr. prvi put sam se okupao u velikom jezeru, jer je temperature vode bila više nego prihvatljiva. Nakon toga mogu samo da preporučim da se tokom letnjih uspona na Maja Jezerce obavezno unapred ukalkuliše i pauza za kupanje na velikom jezeru, u povratku naravno.
Uživanje u prijatnoj vodi ledničkog jezera sa pogledom na okolne stene koje formiraju zid od 600+ metara visine je neprocenjivo iskustvo. 

Pogled na Maja Bojs i Karanfile daleko u pozadini.

Maja Jezerce ili Jezerski vrh, sa svojom visinom od 2694 metara predstavlja najvišu tačku ne samo Prokletija, već čitavih Dinarida.

Na vrhu Maja Jezerce. Kratki citat iz izveštaja koji opisuje poslednji deo uspona:
Kako smo se približavali Jezerskom vrhu primetili smo da su kuluari puni snega, što smo znali, ali ipak bilo je paradoksalno, jer generalno na Prokletijima primećujemo manje snega i vode nego inače. Očigledno je mikro-klima na Jezercetu specifična i sneg se ipak samo tu zadržao. Prolazimo i tehnički najtežu deonicu, koja je primetno teža nego inače, ali realno ništa što ovakvu grupu može da zaustavi. Umesto preko snega ili uz levu stranu stene (gde inače ide staza), odlučili smo da se popnemo preko stene sa desne strane kuluara. Tu fiksiramo uže za bolt na vrhu, kako bi se svi bezbednije popeli. Pola sata kasnije čitava grupa je bila na najvišoj tački Prokletija.

Danju smo planinarili, noću se uz gitaru družili pored vatre.
Tokom četiri noći, naša baza je bio planinarski dom „Branko Kotlajić“, kultno mesto Grbaje i polazna tačka mnogih avatura. Dom je prethodnih godina doživeo veliku transformaciju, sve je renovirano i sada je sve znatno komfornije i funkcionalnije.

Venčanje na vrhu Popadija. 
Ok, bez preterivanja, mislim da su naši Helena i Sale imali građansko venčanje u najlepšem mogućem ambijentu. Ovakvo okruženje ne može se parama kupiti i nema te dekoracije koja bi nadmašila ovo što je priroda napravila. Bilo je to pravo pravcato venčanje, po zakonu, sa matičarkom, svatovima, muzikom, bidermajerom, zastavama…

Delić atmosfere sa fotografija kolege Zorana Sipca.  Na vrhu je bilo više od 80 ljudi, uključujući i dosta male dece i naravno legendu čitavog uspona – matičarku Radmila iz Berana.

Tekst i fotografije Dimitrije Ostojić photo © 2024

Read More