Avgustovski vreo dan, ja na bazenima repariram telo još uvek izmoreno od uspona po alpskim vrhovima. Zvoni mobilni. Zove me Dugi (Miloš), alpinista sa kojim sam zajedno bio na Alpima svega 15ak dana ranije. Pita me da li bi hteo na Materhorn? „Da naravno“, kažem ja i nastavljam: „inače sam i planirao naredne godine da idem tamo“. Na to će Dugi: „Ali, ja mislim sad, krećemo za par dana!“. Tišina, ne znam šta da mu kažem… San svakog visokogorca ili alpiniste ili bar većine je da se kad tad popne na Materhorn, simbol Alpa i planina uopšte, a meni se upravo pruža prilika da u sjajnom društvu krenem u tu avanturu. Naravno, sve se događa u najgorem mogućem trenutku, čak i da zanemarimo da sam se od povrtaka sa Mon Blana prilično fizički opustio, ostaje problem finansija. Celo leto sam proveo van Srbije, što je ostavilo trag i na mom novčaniku. Naravno, ponudu nisam mogao da odbijem.

Svi znate kako ova planina izgleda iako možda niste svesni toga.To je onaj šiljasti vrh sa logo-a „Toblerona“ i nekih drugih švajcarskih čokolada. Materhorn je mnogo više od obične planine, to je simbol Alpa, po mnogima i planine uopšte, san svakog alpiniste i inspiracija mnogih umetnika. Jednostavno Materhorn svojom surovom lepotom predstavlja najkarakterističniji vrh na svetu, pa nije ni čudo što se mnogi drugi vrhovi sličnog oblika često upoređuju sa njim. Dovoljno je za neki vrh reći „liči na Materhorn“ i odmah je jasno da se radi o nekom posebnom vrhu.

Geografski pripada masivu Peninskih Alpa, prostire se duž granice Italije i Francuske, sa vrhom na visini od 4478 metara. Materhorn je piramidalnog oblika i sastoji se od četiri strme strane, na čijim granicama se nalaze četiri grebena. Najpoznatija je severna strana, poznatija kao Severna Stena, koja predstavlja jedan od „velikih problema Alpa“ ( šest tehnički najtežih uspona u Alpima). U podnožju, sa švajcarske strane na severo-istoku se nalazi gradić Zermat (Zermmat) a sa Italijanske na jugu malo turističko mesto Cervinija ( Breuil – Cervinia).

Prvi uspešni uspon na Materhorn desio se tek 1865. godine, kada je britanac Edward Whymper sa svojim timom izašao na vrh sa švajcarske strane preko Hornli grebena. Na žalost taj veliki uspeh se na kraju pretvorio u veliku tragediju kada je pri silasku poginulo četiri penjača. Tokom 1931. izveden je i uspon preko severne stene, čime je rešen i poslednji „problem Alpa“, a kasnije te godine i naredne godine uspešno su izvedeni usponi i sa ostalih strana planine. Time je planina bila osvojena sa sve četiri strane i sva četiri grebena. Šesdesetih godina prošlog veka usledio je nov talas prvenstvenih uspona, ali pre svega se radilo o solo poduhvatima ili novim brzinskim rekordima.

Danas su najpopularnije rute ka vrhu preko severo-istočnog Hornli grebena sa švajcarske ili preko jugo-zapadnog Lion grebena sa italijanske strane. Materhorn nosi i titulu jednog od najsmrtonosnijih vrhova na svetu, od prvog uspona pa do danas poginulo je više od 500 alpinista i planinara.

Imali smo svega par dana da se spremimo za ovu avanturu. Najveća dilema je bila sa koje strane krenuti ka vrhu. Dugi je predložio da probamo sa italijanske strane preko nešto eksponiranijeg Lion grebena, jer je tamo primetno manja gužva nego preko klasične Hornli rute. Odmah sam počeo da tragam za izveštajima i opisima rute po internetu, i iznenadio se koliko malo informacija ima na tu temu.
Na put smo konačno krenuli 21. avgusta i posle petnestak sati udobne vožnje Ninovim „akordom“ stigli do konačnog odredišta – Cervinije. Breuil Cervinia je ski-centar u dolini Aoste koji se nalazi na nadmorskoj visini od oko 2000 metara i iz koga se pruža fatnastičan pogled na južnu stranu Materhorna ili Cervina kako ga Italijani zovu.

Odmah smo se uputili ka klubu vodiča kako bi saznali preciznu vremensku prognozu za naredna tri dana. Odlučujemo da sutra krenemo na uspon, da se prvog dana popnemo do skloništa Carrel koje se nalazi na 3850 mnv, a da drugog dana probamo izlazak na sam vrh. Ono što nas brine je meteo prognoza za glavni (drugi) dan uspona, koja prognozira lepo vreme u jutarnjaim časovima ali i brz razvoj oblačnosti i moguću oluju u popodnevnim časovima. To znači da drugog dana moramo izaći što pre na vrh i spustiti se jako brzo skroz do Cervinia kako bi izbegli nevreme.
U okolini Cervinia nema ni jednog kampa (a dizanje šatora van kampova je zabranjeno) pa smo bili prisiljeni da se spustimo petnaestak kilometara niže u pravcu Sant Vinsenta, gde smo našli solidan, ali i ne baš jeftin kamp.

Oko 6.30 smo krenuli iz kampa ka Cerviniji, kako bi uhvatili prvu vožnju žičare u 7.30 koja bi nas popela do uzvišenja Plain de Masson koje sa nalazi na 2550m i koje je polazna tačka uspona. Od izlaska sa žičare nastavili smo ka planinarskom domu „Rifugio Duca degli Abruzzi“ na 2800 m., koji cele sezone nije radio zbog renoviranja. Od žičare do doma vodi solidno markirana planinarska staza broj 35, kojom smo posle nešto više od sat vremena laganog hoda i stigli do „Abruzz-ija“. Dom se nalazi na izuzetno lepom mestu, u samom podnožju stena Materhorna i odatle zapravo kreće pravi uspon. Na putu do doma smo u par navrata videli mrmote. Nisu onakvi kakave sam ih zamišljao, ustvari dosta liče na one sa Milka reklame, ali nisam primetio nikakve čokolade oko njih :)

Do doma sam stigao bez ikakvih problema, ali osećao sam da nešto nije uredu sa mojim stomakom. Tog jutra, pre polaska, napravio samo veliku glupost. Iako smo imali brdo hrane, ja sam iz nekog razloga za doručak pojeo sendvič koji je napravljen pre polaska na put, i koji se verovatno posle dva dana pokvario. Bez obzira na blagu mučninu koju sam osećao, krenuo sam dalje, nadajući se da će proći.
Nedaleko od Abruzzija ugledali smo stado kozoroga. Mirno su pozirali dok sam ih fotografisao, ali nisu nikako dozvoljavali da se priblžim na više od dvadesetak metara. Ovakav prizor se ne viđa svaki dan, ali čekao nas je dug put pa smo posle kraće pauze krenuli dalje.

Staza je dosta loše markirana, tako da smo veći deo uspona išli, ili prema intuiciji, ili prateći odakle idu planinari koji su se vraćali sa vrha. Kako smo napredovali tako se i vreme pogoršavalo, da bi konačno na oko 3200 metara sve postalo sivo. E tu sam već bio krajnje iscrpljen. Taj deo uspona i nije bio nešto težak, ali je onaj pokvareni sendvič napravio haos u mom organizmu. Jedva sam hodao, i primetno zaostajao za Dugim i Ninom. Voja je sve vreme išao samnom jer mu je moj tempo očigledno odgvarao, pošto je i sam bio nešto usporen. Dugi je trčkarao naokolo, kao i uvek, stalno proveravajući u kakvom sam stanju, kako i dolikuje pravom vođi uspona!

Probijali smo se preko lednika i blažeg grebena, i mic po mic izašli do visine od oko 3500 metara. Odatle je trebalo prečiti nekih par stotina metara u desno po dosta strmoj litici kako bi došli do prevoja. Iako su se neke grupe planinara tu navezale mi smo odlučili da nastavimo nenavezani, što se pokazalo kao ispravna odluka jer je staza bila dosta bolja nego što je na prvi pogled delovalo.
Konačno smo stigli i do Colle del Leone, prevoja od koga je počinjao strmi Leone greben koji vodi do samog vrha. Odatle se jasno videlo sklonište Carrel (Capanna J.A. Carrel) koje je štrčalo iz stene nekih 300 metara iznad nas. Tu su se već oblaci malo razišli što nam je omogućilo da malo uživamo u pogledu na prelepi Dent Blanche. Tu smo napravili malu pauzu, uživajući u pogledu, koji je pomogao da bar na kratko zaboravim na stanje mog organizma.

Lion greben nije delovao ni malo naivno pa smo se navezali, Dugi i Nino prva a Voja i ja kao druga naveza. Prvi deo grebena je jako loš, pun trošnog kamena, ali sreća ubrzo smo naišli na dosta kvalitetniju stenu. U jednom trenutku neko je povikao „pazi…!“. Pribio sam se uz stenu očekujući neku kamenčinu. Na nekih metar od mene proletela je Ninova kamera. Pratio sam je pogledom kao u „ slow motion-u“ i posmatrao kako se odbija od stena i raspada na komade, da bi na kraju završila negde na dnu zapadne stene, nekih dva kilometra ispod nas. Ništa bolje ne bi prošao ni čovek kada bi se ne daj Bože okliznuo. Nastavili smo dalje, ali je gužva na grebenu postajala sve veća. Lokalni vodiči su priča za sebe. Njima je jedino bitno da izvedu svoje klijente na vrh, ne mareći za bezbednost ostalih ljudi na planini. U nekoliko navrata su nas zaobilazili i to u ne baš naivnim detaljima.
Nailazimo i na prvu fiksnu užad. Ne radi se o klasičnoj alpinističkoj već o debeloj brodskoj užadi koja je otpornija na vremenske uslove. Ovakva užad (na nekim mestima i lanci ) nalazi se na svim mestima gde je težina stene iznad ocene III .

Najveća vertikala na putu do Carrel -a. Sva sreća pa postoji brodsko uže koje dosta olakšava penjanje. Siguran sam da je ocena ove vertikale minimum VI

I napokon…Sklonište Carrel !!! Neverovatna građevina koja je napravljena na oštrom grebenu. foto: Ninoslav Trajkovic – Nino

Posle niza ovakvih detalja konačno smo stigli! Nisam više imao ni trunke snage, bacio sam ranac i legao ispred ulaza u sklonište. Ležao sam tako sigurno dvadesetak minuta. Stvarno sam se užasno osećao. Tokom uspona sam tri puta povrćao, što je uz ogromne fizičke napore moj organizam dovelo do dehidracije. Bilo je apsolutno jasno da se moj uspon završava tu na 3850 metara. Smogao sam snage da se prebacim u sklonište i tamo nastavio da ležim još neko vreme. Veća količina tečnosti me je malo vratila u život pa nisam propustio da sa foto-aparatom u ruci izađem na toplo svetlo zalazećeg sunca.

Dugi je , kako bi proverio početak rute za sutra, solo popeo vertikalu od oko dvadeset metara koja se nalazi odmah uznad doma . Ako nešto mrzim da gledam to je solo penjanje. Jedan pogrešan korak, jedan loš hvat, jedan kamen sa visine i solo penjač gine.
Kao vođa uspona, Dugi je odlučio da i Voja ne krene na završni uspon jer je tokom dana bio prilično spor u steni, sa čim se i on sam složio. Posle tople večere koja nam je vratila malo energije otišli smo na spavanje. Dom je bio krcat ljudima, imali smo sreću da su nam austrijski penjači koje smo upozali u kampu, po dogovoru sačuvali četiri mesta, inače ne znam gde bismo spavali.
Tog dana smo prešli visinsku razliku od oko 1300 metara, za nešto više od deset sati. To je očajno prolazno vreme, ali s obzirom na moje stanje i nije se moglo ići brže. Te noći sam imao temperaturu zbog koje nisam baš najbolje spavao. Negde oko tri ujutru sam izašao napolje. Duvao je jak vetar, oblačno, sablasno, ne vidi se prst pred okom, vreme po kakvom je suludo izlaziti iz kuće a kamoli kretati na vrh Materhorn! Vratio sam se u krevet misleći da će svi odustati od uspona.

Probudio sam se oko devet, odprilike kad i Voja. Dom je bio poluprazan. Polovina ljudi je krenula ka vrhu a druga polovina pakovala stvari za silazak. Još predhodnog dana smo saznali da su mnogi odustali od uspona. Čak i grupa austrijskih penjača, sa kojom smo se predhodnog dana sprijateljili, je odustala, iako su prvog dana sasvim solidno napredovali.
A napolju prelep dan, kakav se samo poželiti može. Ispod nas more oblaka, iznad tamno plavo nebo, nema vetra, milina živa. Ko bi rekao da će se posle one noćašnje scene vreme tako promeniti! Moja temperatura je nestala kao i svi simptomi koji su me mučili predhodnog dana. Bio sam pun sebe, i u tim trenucima mi je bilo krivo što nisam krenuo ka vrhu. Međutim bio sam svestan da mi je organizam još uvek rovit, i da u svakom slučaju to ne bi bila pametna ideja.
Pokušao sam da preko radio stanice dozovem našu grupu koja je krenula na vrh. Nije bilo nikakvog odgovora… Predpostavio sam da još uvek nisu uključili radio stanicu.

Posle doručka, pakovanja, fotografisanja, (i sunčanja !) napustili smo Carrel i krenuli nazad ka Cerviniji. Silazak u početku išao je malo sporije,jer smo nekoliko deonica morali da abzelujemo. Od prevoja nije bilo više potrebe za užarijom, pa smo svu suvišnu opremu spakovali i ubrzanim tempom krenuli dole ka Cerviniju.

Već je bilo 15h a od naših drugara koji su krenuli na vrh nije bilo ni traga ni glasa. Nije mi bilo jasno šta se dešava, jedino logično objašnjenje mi je bilo da sa stanicom nešto nije uredu ili da je možda prošla kao Ninova kamera…Vreme je i dalje bilo sjajno, ni traga od najavljene oluje.

U jednom trnutku smo verovatno propustili neku markaciju i greškom krenuli pogrešnim smerom , teren je lagano postajao sve strmiji i strimiji da bi na kraju bukvalno odpenjavao stenu ocene minimum III. Nešto je tu smrdelo, pa sam rekao Voji da se vrati gore jer ovo očigledno nije bio pravi put. Već smo bili dosta nisko, i znao sam da u tom delu put sigurno ne vodi preko toliko eksponirane stene. Prečio sam pedesetak metra i konačno ugledao pravi put, odnosno veliki žljeb kroz koji smo juče prošli. Spomen ploča posvećena nastradalom crnogorskom alpnisti Danilu Petroviću, nas je opominjala da uspon još uvek nije gotov.Napokon smo stigli do Abruzzija, doma u podnožju, gde se teži deo našeg silaska završio. Odatle smo dobro markiranom pešačkom stazom nastavili ka Cerviniju, gde smo već oko 19h pili pivo.

Već smo počeli da brinemo za naše kolege. Mrak je uveliko pao a mi još uvek nemamo nikakvih informacija. Palo mi je na pamet da su se možda spustili drugom stranom i da su sada u Švajcarskoj. Ali opet, javili bi se valjda…
Negde oko 22h, Dugi me zove preko mobilnog.
Kaže: „Mi smo u Aosti, dođite po nas“ .
Aosti!?!? Tu sam se zbunio, jer je to mesto 50ak km od Cervinija i nema šanse sa planine direktno doći do njega osim … Helikopterom! Pa da, odmah sam se setio da je tamo regionalni centar Gorske službe spasavanja za celu tu regiju. Na svu sreću u kratkom razgovoru Dugi mi je rekao da su popeli vrh i da je sve ok, tj. da niko nije povređen. Kasnije se ispostavilo da komunikaciju nismo mogli da uspostavimo jer je Dugi greškom promenio frekvenciju na radio stanici.
Šta se dešavalo tokom njihovog uspona je najbolje opisao Dugi u svom izveštaju, čiji deo uz njegovu dozvolu prenosim:

„24. avgust 09. ponedeljak

Ustao sam oko 3h da bih se na vreme spremio za polazak. Kada sam izašao napolje imao sam šta i da vidim. Bili smo skroz u oblaku i vidljivost je bila minimalna, pritom stena zaledjena pa čak je i led bio na terasi ispred skloništa koja je od metalne rešetke. Jeza prava. Ipak smo odlučili da uspon odložimo malo, doručkovali smo obilno, spremili se i krenuli tek u 5h. Situacija se menjala od trenutka do trenutka. Čas smo videli sve zvezde iznad, a samo tren posle toga skoro ništa osim prigušene lampe penjača koji su neposredno iznad naših glava. Prilično brzo smo peli i uglavnom smo bili brži od ostalih odnosno niko nas nije prestizao. Ono početno penjanje od Carrele je polako prelazilo u penjanje uglavnom u desno tako da nam je malo laknulo jer je bila smanjena šansa da nam neko od penjača sruči nešto na glavu. Imao sam utisak da smo se popeli izmedju 100 I 200m visinski ali kada sam pogledao u GPS, video sam da smo uznapredovali tek nekih 80m i tada sam stvarno pomišljao da se GPS pokvario.
Nesto pre 7h smo izasli na greben i već je bilo uveliko svanulo. Odatle smo mogli jasno da vidimo sam vrh kao i predvrh Pic Tyndall 4241mnv. Na grebenu je bilo i nešto snega i leda ali ne puno da bi stavljali dereze, ali u svakom slučaju nam je otežavalo penjanje. Na predvrh Pic Tyndall smo izašli oko 8:40h i tu je već granulo sunce dok je more oblaka bilo ispod nas. Mogli smo jasno da vidimo dosta penjača na Scali Jordan i vrh je bio odmah tu, ni blizu ni daleko. Po opisu jos nekih dva sata do vrha. Posle predvrha Tyndall peli smo i otpenjali nekoliko zanimljivih zubaca od po 10-tak metara. Pojedine naveze su se vraćale iako su bile na samo 100-tinak metara i još uvek nismo sreli nekoga ko je popeo vrh racunajuci i prethodni dan sto znaci da se vecina ljudi koja popne vrh sa ove strane silazi Hornyli grebenom u Švajcarsku.
Presli smo zubce I nastavili dalje ka vrhu. Iako sam očekivao neke silne vertikale i lestve iz opisa, toga nije bilo. Lestve su bile samo na jednom mestu i to svega 15-tak metara a ogromne vertikale nije bilo već čitav niz manjih sa štandovima izmedju. Brojali smo metre do kraja i na sam vrh izašli oko 11:35h. Na Italijanskom vrhu nije bilo nikoga dok se na Švajcarskom delu vrha pojavilo 3-4 ljudi.

Vreme je bilo prelepo a ceo prizor fantastičinantan. Oblaci su bili sa svih strana dole nisko. Malo smo bili skeptični zbog oblaka dole koji su svakog trenutka mogli da se podignu vise i najave lošeg vremena tako da se nismo zadrzavali na vrhu. Svega nekoliko minuta za slikanje što je jako malo uzimajući u obzir ceo prizor i okruzenje kao iz bajke koje smo imali na vrhu. Imao sam blagu dilemu da li da sidjemo Horny grebenom u Zermat ali sam odustao od toga zbog najve lošeg vremena za popodne i nepoznavanja rute. Krenli smo polako da silazimo i prilicno sam se iznenadio kada sam video da jos uvek ima ljudi koji idu ka vrhu. Abzajlovali smo u cugovima koliko nam je dužina užeta dozvoljavala. Imao sam problema u par navrata jer se uže često mrsilo, tako da smo nepotrebno gubili vreme. Za nekih sat i 15min silaska već smo bili blizu vrha Pic Tyndall. Oblaci su bili beli i jasni i nastavili su da se poigravaju. Sa jedne strane su se izdigli skroz a sa druge ne, dok smo mi bili tacno tu negde izmedju.

U medjuvremenu Nino je počeo da se oseća loše još od samog vrha i osecao je glavobolju i nesigurnost pri hodu, ali na svu sreću tu negde, usput smo naišli na ljude koji su tu radili. Zamenili su staru oštećenu brodsku užad sa novom i u tom trenutku čekali helihopter da ih pokupi. Iskoristili smo prevoz da se i mi provozamo I posle kraćeg vremena smo pili pivo u baru.

Miloš Radević “

Sledećeg ujutru krenuli smo nazad za Srbiju. Tokom povratka smo pričali o usponu i pokušavali da izvučemo što više pouka. Na kraju je pao dogovor da ćemo u skorijoj budućnosti ponoviti ovaj uspon, ali ovog puta sa švajcarske strane. Matterhorn je zaista nešto posebno, teško je to opisati rečima, aposlutno ni jedna planina na mene nije ostavila tako snažan utisak…

Dimitrije Ostojić