Mađarsko vazduhoplovstvo ove godine proslavlja 100 godina vojnog letenja. Lep ljubilej koga su dostojno obeležili na ovogodišnjem aeromitingu, ali ne i jedini , slavilo se i 30 godina od prvog leta mađara u Kosmos, kao i 50 godina italijanske akro-grupe Frecce Tricolore. Verovatno je istina da je ovo peti po veličini aeromiting u evropi, kako organizatori tvrde, jer je stvarno sve bilo svetski, od broja letelica do prikazanog programa i organizacije samog događaja. Neću da vas gnjavim sa istorijom aeromitinga u Kečkemetu, već sam pisao o tome u nekim drugim temama, pa ako vas zanima više detalja ili da vidite kako je sve iygledalo predhodnih godina bacite pogled na moje reportaže iz 2007 i 2008 koje možete pogledati na forumu dizajnzona :

>>Kečkemet 2007
>>Kečkemet 2008

Sto vazduhoplova iz više od dvadeset zemalja je garantovalo dobar događaj. Jedino su meteo uslovi mogli da pokvare stvar, što se umalo nije i desilo, na na svu sreću loše vreme sa početka dana se brzo prolepšalo. Lista letelica je zaista bila inpresivna, izdvojiću Rafala, F-18, F-16, Mig-29 i C-27 koji su prikazali odličan letački program kao i sjajne akro grupe Frecce Tricolori, Turkish Stars, Patrouille Suisse … I na „statici“ je bilo zanimljivih gostiju, pre svega ukrajinski Su-27 kao i uvek zanimljivi izraelci sa avionom F-16I i C-130, šteta samo što nisu leteli.

Na žalost ove godine sam prisustvovao samo prvom danu aeromitinga, tako da nisam uspeo da zabeležem baš sve najzanimljivije trenutke. Nastupe akro grupa gotovo i da nisam fotografisao, jer sam to ostavio za drugi dan, a drugog dana sam se zbog nekih obaveza vratio nazad u Srbiju.
Iako se organizator stvarno potrudio da sve bude kako treba, malo je podbacio kada su odnosi sa novinarima/fotografima u pitanju. Naime, akreditacije su uglavnom odobravane samo za jedan od dva dana aeromitinga, što je po meni nečuveno (neki čak uopšte nisu dobili akreditacije). Navodno organizator tvrdi da nemaju uslova da prime toliki broj novinara oba dana, mada se ja sa tim ne bih složio. Bio sam na mnogim aeromitinzima i ovo je prvi put da sam video ovako nešto.
Nego, da predjemo na fotografije…Odlučio sam da vas počastim sa fotografijama u malo većoj rezoluciji, tako da klikom na fotografiju otvarate veću u rezoluciji 1200 ili čak 1600 piksela. Uživajte!

C-27J Spartan – Transportni avion koji je pravio valjke, petlje, oštre zaokrete i još puno drugih stvari koje ne mogu da izvedu ni mnogo manji i okretniji avioni. Italijanima skidam kapu za nastup, bilo je pravo uživanje posmatrati ovu grdosiju kako izvodi sve te nemoguće manevre.

click images to enlarge / kliknite na fotografije za veće

F/A-18C Hornet Španskog RV

Mil Mi-24V Hind – Ovo je specijalno obojen helikopter madjarskog RV koji je zbog šeme bojenja dobio nadimak “Csorike” ili ti “Kanarinac”

MiG-29AS Fulcrum Slovačkog RV u zanimljivoj “digitalnoj” šemi bojenja.

F-16AM , Holandskog Demo Tima. Sjajan nastup, sa dosta IC mamaca.

RAFAL

Patrouille Suisse , akro grupa švajcarskog RV koja leti na prelepim avionima F-5E Tigar. Solidan nastup, ali ipak za nijansu slabiji od njihovih kolega iz “Turkish Stars-a” koji lete na istim letelicama, i koje btw nisam ni snimao ( i fotografij moraju da naprave nekad pauzu za ručak :D )

Soko G-4 Super Galeb – Srpskog ViPVO. Naš galeb je nastupio među prvima, kada je vreme još uvek bilo veoma loše, što se može videti i sa fotografija. Program je izveo pilot ppuk. Saša Ristić.

Mirage F1CE, Španskog RV. Čista egzotika za sve ljubitelje avijacije iz ovih krajeva.

AMX, Italijanski jurišnik.

Frecce Tricolori

F-16AM , Belgijskog RV, još jedan demo “vatreni” nastup

Hrvatska akro grupa “Krila Oluje” sa avionima PC-9

C-17 Globemaster III – Jedan od tri aviona koja su nabaljena u okviru programa SAC. Iako su vlasništvo deset različitih zemalja ipak nose oznake Mađarskog RV jer su bazirani u vazduhoplovnoj bazi “Papa” u Mađarskoj.

Breitling team , privatna akro grupa koja leti na avionima L-39. Na žalost prvog dana aeromitnga su samo doleteli i nisu izveli letački program. Akrogrupa je nedavno prefarbala avione u po mom ukusu dosta lepšu šemu od predhodne. Na drugoj fotografiji se u zadnjem sedištu vidi kolega fotograf sa nekim Canonom :)

MiG-21 Lancer B

JAS-39A Gripen – Švedsko RV

JAS-39C Gripen – Mađarsko RV

Aeromiting je završen zanimljivim taktičkim nastupom mađarskog vazduhoplovstva u kome su učestvovali lovci Mig-29 i Gripen, transporni avion An-26 i helikopteri Mi-24 i Mi-17. Posebno je bio zanimljiv prikaz vazdušnog duela para Migova 29 i Gripena, lep za posmatranje, ali daleko od realnosti, jer je Gripen lagano i jako brzo ušao u rep “dvadeset devetci”, što bi se u stvarnom životu teško desilo, ili bar ne tako lako.

Svim ljubiteljima gripena poklonjam pozadinu za desktop u rezoluciji 1920×1200 ;) (klik na sliku^^)

Za kraj dva najzanimljivija gosta iz statičkog dela… Ukrajinski Su-27, šta reći… Prava je šteta što nije učestvovao u letačkom programu . Letelica koju mnogi obožavaju a koja se jako retko viđa po evropskim aeromitinzima. Veliku pažnju je izazvala i pojava dva izraelska F-16I i C-130, koje je sve vreme čuvalo specijalno izraelsko obezbeđenje.

Avion Vojske Srbije tipa Orao J-22, sa brojem 25156, srušio se trećeg juna oko 12 časova u Gružansko jezero kod Knića, zbog problema sa stajnim trapom. Na svu sreću, pilot Major Slobodan Jocić se katuplutirao i prema prvim saznanjima nema težih povreda.

Prilikom povratka odeljenja Orlova iz sastava 241. lbae “Tigrovi” sa trenažnog leta, Jocićevom avionu nije htela da se otvori leva noga stajnog trapa. Pilot je postupio po svim procedurama, pa je posle neuspelog pokušaja otvaranja hidrauličnim sitemom, pokušao mehanički da oslobodi levu nogu stajnog trapa, ali ni to nije urodilo plodom. Major Jocić je čak dva puta pokušao da dodirivanjem piste sa ostala dva točka nekako odbravi poklopac stajnog trapa. Kada više nije bilo nikakve nade, rukovodilac letenja je naredio napuštanje letelice. Avion je još neko vreme kružio iznad Gružanskog jezera, kako bi istrošio preostalo gorivo i tako sprečio eventualno zagađenje jezera kerozinom. Oko 12.20 pilot Jocić je usmerio letelicu ka jezeru i katapultirao se sa visine između 500 i 700 metara. Letelica je pala u vodu i posle dvadesetak minuta potonula. Pilot se bezbedno prizemljio i ubrzo je prebačen helikopterom na VMA.
Želim samo da skrenem pažnju manje upućenim ljudima da je iskakanje u slučaju otkaza stajnog trapa normalna procedura za Orla. Da ne pričam o tome da sa ovakvim otkazom, gde su se dve noge izvukle, a jedna nije, pilot nije imao čak ni teorijske šanse da sleti.

Ovaj Orao (25156) je sa remonta došao u jedinicu samo dva meseca pre nego što se dogodila nesreća. Imao sam priliku da ga snimim na niškom aerodromu samo šest dana pre pada, i baš sam bio oduševljen njegovim izgledom. Naime, zadnju deceniju svi avioni koji su remontovani u VZ „Moma Stanojlović “ su ličili na sve, sem na remontovane. Avionima nije skidana stara boja, već su samo dofarbavani delovi na kojima se totalno skinula stara, pa su avioni izgubili „uniformni“ izgled koji krasi vojne letelice. Ovaj avion je bio sasvim druga priča, ofarban (skoro) po propisima, sijao je u punom sjaju, čak je i mirisao na novo! Za mene, koji obraća pažnju na takve detalje, to je bila sjajna vest, jer je izgleda neko u ViPVO počeo da vodi računa i o tim stvarima. Od trenutka kada sam saznao da je Orao pao, slutio sam da se radi o 156, na žalost bio sam u pravu.

Šta je uzrok otkaza saznaćemo nakon vađenja aviona iz jezera i stručne analize. Do tada će svi ostali avioni tipa Orao biti prizemljeni. Gubitak jedne letelice u doba SFRJ pa i SRJ nije imalo težinu kao što ima danas, aviona je bilo na stotine pa se gubitik nije osećao u velikoj meri. Danas, kada avione brojimo na prstima ruku, gubitak jednog jedinog aviona može da ima daleko veće posledice. Ovo je veliki gubitak za naše vazduhoplovstvo, ali najbitnije je da pilot nije ozbiljno povređen.

Pilotu Joci želim brzi oporavak i što brži povratak letenju.

“Senke” su helikopterska eskadrila , koja leti na jednom od najlepših i najelegantnijih helikoptera na svetu – na “Gazeli”. Od svog formiranja 1981. godine, 714. protiv-oklopna eskadrila ViPVO Vojske Srbije, poznatija pod nazivom “Senke” je zadužena za protiv-oklopnu borbu i podršku trupama na zemlji. Eskadrila je opremljena helikopterima SA-341H i SA-342L Gazela, i to uglavnom borbenom verzijom koja se u našoj terminologiji naziva “Gama”. Nekada je ove višenamenske helikoptere licencno proizvodila SFRJ, u fabrici SOKO Mostar.

Ova serija fotografija je nastala tokom nedavne posete 98. avio bazi u Ladjevcima. Gazelice i Gamice su špartale nebom celog dana, od ranog jutra, do duboko u noć. Bila je uživancija gledati perfektna noćna sletanja i poletanja helikopterskog odelenja. Fotografije će ispričati bolje priču nego ja, zato uživajte:

Prisustvovati letačkom danu na vojnom aerodromu koji je pokriven snegom je prilično zanimljiv doživljaj . Pored toga, kod nas je to čista egzotka, što zbog malo snežnih dana, što zbog činjenice da se godinama nije letelo u ovakvim uslovima. Tog hladnog februarskog dana, letetli su Migovi 29 i 21 iz sastava 101. Lovačko avijacijske ekadrile „Vitezovi“.

Letelo se celog dana, a dvosed (MiG-29 UB) je bio posebno aktivan, jer se u tom periodu vršila preobuka za MiG-29. Posle više godina stagnacije, osećalo se da je Srpsko RV ponovo u zaletu. Migovi su remontovani, pričalo se o nabavci novog višenamenskog aviona, o modernizaciji Super Galeba, o novim raketama, o sanaciji aerodroma…

Danas, godinu dana kasnije, situacija je potpuno drugačija. Migovi 29 su prizemljeni skoro pa šest meseci, zbog nedostatka guma . Situacija sa zastarelim „dvadeset kečevima“ nije ništa bolja. Nalet u protekloj godini bio je sramno mali. Jednom rečju Srbija praktično nema lovačku avijaciju.

Neverovatno, ali problemi u vazduhoplovstvu izgleda da nikog ne zanimaju. Pričaju se neke bajka o nabavci novih aviona, a Ministarstvo odbrane nije u stanju da nabavi ni gume za postojeće avione. Od para poreskih obveznika je plaćen remont pet aviona MiG-29, i to čitavih 22 miliona evra. Četiri aviona su remontovana, dok se o statusu petog vrlo malo zna, ali se predpostavlja da nije ni započeo. Od četiri remontovana aviona, jedan je izgubljen u nesreći, kada je poginuo puk. Ranđelović, a preostala tri ne lete mesecima. Ti avioni su remontovani kako bi čuvali vazdušni prostor Srbije, a od kad su remontovani (tokom 2008.) pa do danas u ulozi dežurnih lovaca su bili svega par nedelja, posle čega su ih opet zamenili zasterili Migovi 21 . Pitanje je koliko je pilota uspelo da završi preobuku , i da li još uopšte posle tolike pauze ima onih koji su „u trenaži“. U sistemu nešto definitivno nije kako treba ,ili su nam Ministarstvo i Komanda puni nesposobnih ljudi, ili neko namerno pokušava da ugasi lovačku avijaciju ( a takvih pokušaja je već bilo… ).

Plašim se da neću više biti u prilici da pravim ovakve fotografije ovih divnih letelica. Ulogu lovaca, tj. zaštite vazdušnog prostora i „air policing “ će možda preuzeti školski ili jurišni avioni, poput Super Galeba ili Orla, koji za takvu ulogu nikad nisu pravljeni, niti su u stanju da je izvedu, a ko zna možda i Cesne nekog aero kluba, u Srbiji je sve moguće…

Posle dosta rada u proteklih par meseci, novi kalendar poznate avio-kompanije Prince aviation je gotov. Dvanest zanimljivih fotografija, od kojih devet mojih, ulepše će zidove mnogih kancelarija i soba, a nadam se da će ljubitelji avijacije posebno uživati u istim :)

Prince Aviation je bio prva, a danas je najveća avio-taxi kompanija na Balkanu. Tokom dve decenije rada kompanija je postala poznata po kvalitetu u svakom segmentu poslovne avijacije – od prevoza putnika do školovanja pilota i održavanja vazduhoplova.

Prince Aviation poseduje savremenu flotu od 12 aviona, od kojih i nekoliko potpuno novih, što ovu kompaniju čini jedinom koja je nabavila potpuno nove avione u protekle dve decenije u Srbiji.
Takođe, Prince Aviation je prva pilotska škola koja je u Srbiji u školovanje pilota uvela simulatore nove generacije, a školski centar je bio prvi u Srbiji koji je, dobio sertifikate prepoznate od evropskih vazduhoplovnih vlasti. Tokom 2010. godine, Princ će proslaviti dvadeset godina postojanja.

Za više informacija posetite web sajt na adresi : www.princeaviation.com

Prvih pet čitalaca koji se jave na e-mail foto@dimitrijeostojic.com , dobiće po primerak kalendara.

Avgustovski vreo dan, ja na bazenima repariram telo još uvek izmoreno od uspona po alpskim vrhovima. Zvoni mobilni. Zove me Dugi (Miloš), alpinista sa kojim sam zajedno bio na Alpima svega 15ak dana ranije. Pita me da li bi hteo na Materhorn? „Da naravno“, kažem ja i nastavljam: „inače sam i planirao naredne godine da idem tamo“. Na to će Dugi: „Ali, ja mislim sad, krećemo za par dana!“. Tišina, ne znam šta da mu kažem… San svakog visokogorca ili alpiniste ili bar većine je da se kad tad popne na Materhorn, simbol Alpa i planina uopšte, a meni se upravo pruža prilika da u sjajnom društvu krenem u tu avanturu. Naravno, sve se događa u najgorem mogućem trenutku, čak i da zanemarimo da sam se od povrtaka sa Mon Blana prilično fizički opustio, ostaje problem finansija. Celo leto sam proveo van Srbije, što je ostavilo trag i na mom novčaniku. Naravno, ponudu nisam mogao da odbijem.

Svi znate kako ova planina izgleda iako možda niste svesni toga.To je onaj šiljasti vrh sa logo-a „Toblerona“ i nekih drugih švajcarskih čokolada. Materhorn je mnogo više od obične planine, to je simbol Alpa, po mnogima i planine uopšte, san svakog alpiniste i inspiracija mnogih umetnika. Jednostavno Materhorn svojom surovom lepotom predstavlja najkarakterističniji vrh na svetu, pa nije ni čudo što se mnogi drugi vrhovi sličnog oblika često upoređuju sa njim. Dovoljno je za neki vrh reći „liči na Materhorn“ i odmah je jasno da se radi o nekom posebnom vrhu.

Geografski pripada masivu Peninskih Alpa, prostire se duž granice Italije i Francuske, sa vrhom na visini od 4478 metara. Materhorn je piramidalnog oblika i sastoji se od četiri strme strane, na čijim granicama se nalaze četiri grebena. Najpoznatija je severna strana, poznatija kao Severna Stena, koja predstavlja jedan od „velikih problema Alpa“ ( šest tehnički najtežih uspona u Alpima). U podnožju, sa švajcarske strane na severo-istoku se nalazi gradić Zermat (Zermmat) a sa Italijanske na jugu malo turističko mesto Cervinija ( Breuil – Cervinia).

Prvi uspešni uspon na Materhorn desio se tek 1865. godine, kada je britanac Edward Whymper sa svojim timom izašao na vrh sa švajcarske strane preko Hornli grebena. Na žalost taj veliki uspeh se na kraju pretvorio u veliku tragediju kada je pri silasku poginulo četiri penjača. Tokom 1931. izveden je i uspon preko severne stene, čime je rešen i poslednji „problem Alpa“, a kasnije te godine i naredne godine uspešno su izvedeni usponi i sa ostalih strana planine. Time je planina bila osvojena sa sve četiri strane i sva četiri grebena. Šesdesetih godina prošlog veka usledio je nov talas prvenstvenih uspona, ali pre svega se radilo o solo poduhvatima ili novim brzinskim rekordima.

Danas su najpopularnije rute ka vrhu preko severo-istočnog Hornli grebena sa švajcarske ili preko jugo-zapadnog Lion grebena sa italijanske strane. Materhorn nosi i titulu jednog od najsmrtonosnijih vrhova na svetu, od prvog uspona pa do danas poginulo je više od 500 alpinista i planinara.

Imali smo svega par dana da se spremimo za ovu avanturu. Najveća dilema je bila sa koje strane krenuti ka vrhu. Dugi je predložio da probamo sa italijanske strane preko nešto eksponiranijeg Lion grebena, jer je tamo primetno manja gužva nego preko klasične Hornli rute. Odmah sam počeo da tragam za izveštajima i opisima rute po internetu, i iznenadio se koliko malo informacija ima na tu temu.
Na put smo konačno krenuli 21. avgusta i posle petnestak sati udobne vožnje Ninovim „akordom“ stigli do konačnog odredišta – Cervinije. Breuil Cervinia je ski-centar u dolini Aoste koji se nalazi na nadmorskoj visini od oko 2000 metara i iz koga se pruža fatnastičan pogled na južnu stranu Materhorna ili Cervina kako ga Italijani zovu.

Odmah smo se uputili ka klubu vodiča kako bi saznali preciznu vremensku prognozu za naredna tri dana. Odlučujemo da sutra krenemo na uspon, da se prvog dana popnemo do skloništa Carrel koje se nalazi na 3850 mnv, a da drugog dana probamo izlazak na sam vrh. Ono što nas brine je meteo prognoza za glavni (drugi) dan uspona, koja prognozira lepo vreme u jutarnjaim časovima ali i brz razvoj oblačnosti i moguću oluju u popodnevnim časovima. To znači da drugog dana moramo izaći što pre na vrh i spustiti se jako brzo skroz do Cervinia kako bi izbegli nevreme.
U okolini Cervinia nema ni jednog kampa (a dizanje šatora van kampova je zabranjeno) pa smo bili prisiljeni da se spustimo petnaestak kilometara niže u pravcu Sant Vinsenta, gde smo našli solidan, ali i ne baš jeftin kamp.

Oko 6.30 smo krenuli iz kampa ka Cerviniji, kako bi uhvatili prvu vožnju žičare u 7.30 koja bi nas popela do uzvišenja Plain de Masson koje sa nalazi na 2550m i koje je polazna tačka uspona. Od izlaska sa žičare nastavili smo ka planinarskom domu „Rifugio Duca degli Abruzzi“ na 2800 m., koji cele sezone nije radio zbog renoviranja. Od žičare do doma vodi solidno markirana planinarska staza broj 35, kojom smo posle nešto više od sat vremena laganog hoda i stigli do „Abruzz-ija“. Dom se nalazi na izuzetno lepom mestu, u samom podnožju stena Materhorna i odatle zapravo kreće pravi uspon. Na putu do doma smo u par navrata videli mrmote. Nisu onakvi kakave sam ih zamišljao, ustvari dosta liče na one sa Milka reklame, ali nisam primetio nikakve čokolade oko njih :)

Do doma sam stigao bez ikakvih problema, ali osećao sam da nešto nije uredu sa mojim stomakom. Tog jutra, pre polaska, napravio samo veliku glupost. Iako smo imali brdo hrane, ja sam iz nekog razloga za doručak pojeo sendvič koji je napravljen pre polaska na put, i koji se verovatno posle dva dana pokvario. Bez obzira na blagu mučninu koju sam osećao, krenuo sam dalje, nadajući se da će proći.
Nedaleko od Abruzzija ugledali smo stado kozoroga. Mirno su pozirali dok sam ih fotografisao, ali nisu nikako dozvoljavali da se priblžim na više od dvadesetak metara. Ovakav prizor se ne viđa svaki dan, ali čekao nas je dug put pa smo posle kraće pauze krenuli dalje.

Staza je dosta loše markirana, tako da smo veći deo uspona išli, ili prema intuiciji, ili prateći odakle idu planinari koji su se vraćali sa vrha. Kako smo napredovali tako se i vreme pogoršavalo, da bi konačno na oko 3200 metara sve postalo sivo. E tu sam već bio krajnje iscrpljen. Taj deo uspona i nije bio nešto težak, ali je onaj pokvareni sendvič napravio haos u mom organizmu. Jedva sam hodao, i primetno zaostajao za Dugim i Ninom. Voja je sve vreme išao samnom jer mu je moj tempo očigledno odgvarao, pošto je i sam bio nešto usporen. Dugi je trčkarao naokolo, kao i uvek, stalno proveravajući u kakvom sam stanju, kako i dolikuje pravom vođi uspona!

Probijali smo se preko lednika i blažeg grebena, i mic po mic izašli do visine od oko 3500 metara. Odatle je trebalo prečiti nekih par stotina metara u desno po dosta strmoj litici kako bi došli do prevoja. Iako su se neke grupe planinara tu navezale mi smo odlučili da nastavimo nenavezani, što se pokazalo kao ispravna odluka jer je staza bila dosta bolja nego što je na prvi pogled delovalo.
Konačno smo stigli i do Colle del Leone, prevoja od koga je počinjao strmi Leone greben koji vodi do samog vrha. Odatle se jasno videlo sklonište Carrel (Capanna J.A. Carrel) koje je štrčalo iz stene nekih 300 metara iznad nas. Tu su se već oblaci malo razišli što nam je omogućilo da malo uživamo u pogledu na prelepi Dent Blanche. Tu smo napravili malu pauzu, uživajući u pogledu, koji je pomogao da bar na kratko zaboravim na stanje mog organizma.

Lion greben nije delovao ni malo naivno pa smo se navezali, Dugi i Nino prva a Voja i ja kao druga naveza. Prvi deo grebena je jako loš, pun trošnog kamena, ali sreća ubrzo smo naišli na dosta kvalitetniju stenu. U jednom trenutku neko je povikao „pazi…!“. Pribio sam se uz stenu očekujući neku kamenčinu. Na nekih metar od mene proletela je Ninova kamera. Pratio sam je pogledom kao u „ slow motion-u“ i posmatrao kako se odbija od stena i raspada na komade, da bi na kraju završila negde na dnu zapadne stene, nekih dva kilometra ispod nas. Ništa bolje ne bi prošao ni čovek kada bi se ne daj Bože okliznuo. Nastavili smo dalje, ali je gužva na grebenu postajala sve veća. Lokalni vodiči su priča za sebe. Njima je jedino bitno da izvedu svoje klijente na vrh, ne mareći za bezbednost ostalih ljudi na planini. U nekoliko navrata su nas zaobilazili i to u ne baš naivnim detaljima.
Nailazimo i na prvu fiksnu užad. Ne radi se o klasičnoj alpinističkoj već o debeloj brodskoj užadi koja je otpornija na vremenske uslove. Ovakva užad (na nekim mestima i lanci ) nalazi se na svim mestima gde je težina stene iznad ocene III .

Najveća vertikala na putu do Carrel -a. Sva sreća pa postoji brodsko uže koje dosta olakšava penjanje. Siguran sam da je ocena ove vertikale minimum VI

I napokon…Sklonište Carrel !!! Neverovatna građevina koja je napravljena na oštrom grebenu. foto: Ninoslav Trajkovic – Nino

Posle niza ovakvih detalja konačno smo stigli! Nisam više imao ni trunke snage, bacio sam ranac i legao ispred ulaza u sklonište. Ležao sam tako sigurno dvadesetak minuta. Stvarno sam se užasno osećao. Tokom uspona sam tri puta povrćao, što je uz ogromne fizičke napore moj organizam dovelo do dehidracije. Bilo je apsolutno jasno da se moj uspon završava tu na 3850 metara. Smogao sam snage da se prebacim u sklonište i tamo nastavio da ležim još neko vreme. Veća količina tečnosti me je malo vratila u život pa nisam propustio da sa foto-aparatom u ruci izađem na toplo svetlo zalazećeg sunca.

Dugi je , kako bi proverio početak rute za sutra, solo popeo vertikalu od oko dvadeset metara koja se nalazi odmah uznad doma . Ako nešto mrzim da gledam to je solo penjanje. Jedan pogrešan korak, jedan loš hvat, jedan kamen sa visine i solo penjač gine.
Kao vođa uspona, Dugi je odlučio da i Voja ne krene na završni uspon jer je tokom dana bio prilično spor u steni, sa čim se i on sam složio. Posle tople večere koja nam je vratila malo energije otišli smo na spavanje. Dom je bio krcat ljudima, imali smo sreću da su nam austrijski penjači koje smo upozali u kampu, po dogovoru sačuvali četiri mesta, inače ne znam gde bismo spavali.
Tog dana smo prešli visinsku razliku od oko 1300 metara, za nešto više od deset sati. To je očajno prolazno vreme, ali s obzirom na moje stanje i nije se moglo ići brže. Te noći sam imao temperaturu zbog koje nisam baš najbolje spavao. Negde oko tri ujutru sam izašao napolje. Duvao je jak vetar, oblačno, sablasno, ne vidi se prst pred okom, vreme po kakvom je suludo izlaziti iz kuće a kamoli kretati na vrh Materhorn! Vratio sam se u krevet misleći da će svi odustati od uspona.

Probudio sam se oko devet, odprilike kad i Voja. Dom je bio poluprazan. Polovina ljudi je krenula ka vrhu a druga polovina pakovala stvari za silazak. Još predhodnog dana smo saznali da su mnogi odustali od uspona. Čak i grupa austrijskih penjača, sa kojom smo se predhodnog dana sprijateljili, je odustala, iako su prvog dana sasvim solidno napredovali.
A napolju prelep dan, kakav se samo poželiti može. Ispod nas more oblaka, iznad tamno plavo nebo, nema vetra, milina živa. Ko bi rekao da će se posle one noćašnje scene vreme tako promeniti! Moja temperatura je nestala kao i svi simptomi koji su me mučili predhodnog dana. Bio sam pun sebe, i u tim trenucima mi je bilo krivo što nisam krenuo ka vrhu. Međutim bio sam svestan da mi je organizam još uvek rovit, i da u svakom slučaju to ne bi bila pametna ideja.
Pokušao sam da preko radio stanice dozovem našu grupu koja je krenula na vrh. Nije bilo nikakvog odgovora… Predpostavio sam da još uvek nisu uključili radio stanicu.

Posle doručka, pakovanja, fotografisanja, (i sunčanja !) napustili smo Carrel i krenuli nazad ka Cerviniji. Silazak u početku išao je malo sporije,jer smo nekoliko deonica morali da abzelujemo. Od prevoja nije bilo više potrebe za užarijom, pa smo svu suvišnu opremu spakovali i ubrzanim tempom krenuli dole ka Cerviniju.

Već je bilo 15h a od naših drugara koji su krenuli na vrh nije bilo ni traga ni glasa. Nije mi bilo jasno šta se dešava, jedino logično objašnjenje mi je bilo da sa stanicom nešto nije uredu ili da je možda prošla kao Ninova kamera…Vreme je i dalje bilo sjajno, ni traga od najavljene oluje.

U jednom trnutku smo verovatno propustili neku markaciju i greškom krenuli pogrešnim smerom , teren je lagano postajao sve strmiji i strimiji da bi na kraju bukvalno odpenjavao stenu ocene minimum III. Nešto je tu smrdelo, pa sam rekao Voji da se vrati gore jer ovo očigledno nije bio pravi put. Već smo bili dosta nisko, i znao sam da u tom delu put sigurno ne vodi preko toliko eksponirane stene. Prečio sam pedesetak metra i konačno ugledao pravi put, odnosno veliki žljeb kroz koji smo juče prošli. Spomen ploča posvećena nastradalom crnogorskom alpnisti Danilu Petroviću, nas je opominjala da uspon još uvek nije gotov.Napokon smo stigli do Abruzzija, doma u podnožju, gde se teži deo našeg silaska završio. Odatle smo dobro markiranom pešačkom stazom nastavili ka Cerviniju, gde smo već oko 19h pili pivo.

Već smo počeli da brinemo za naše kolege. Mrak je uveliko pao a mi još uvek nemamo nikakvih informacija. Palo mi je na pamet da su se možda spustili drugom stranom i da su sada u Švajcarskoj. Ali opet, javili bi se valjda…
Negde oko 22h, Dugi me zove preko mobilnog.
Kaže: „Mi smo u Aosti, dođite po nas“ .
Aosti!?!? Tu sam se zbunio, jer je to mesto 50ak km od Cervinija i nema šanse sa planine direktno doći do njega osim … Helikopterom! Pa da, odmah sam se setio da je tamo regionalni centar Gorske službe spasavanja za celu tu regiju. Na svu sreću u kratkom razgovoru Dugi mi je rekao da su popeli vrh i da je sve ok, tj. da niko nije povređen. Kasnije se ispostavilo da komunikaciju nismo mogli da uspostavimo jer je Dugi greškom promenio frekvenciju na radio stanici.
Šta se dešavalo tokom njihovog uspona je najbolje opisao Dugi u svom izveštaju, čiji deo uz njegovu dozvolu prenosim:

„24. avgust 09. ponedeljak

Ustao sam oko 3h da bih se na vreme spremio za polazak. Kada sam izašao napolje imao sam šta i da vidim. Bili smo skroz u oblaku i vidljivost je bila minimalna, pritom stena zaledjena pa čak je i led bio na terasi ispred skloništa koja je od metalne rešetke. Jeza prava. Ipak smo odlučili da uspon odložimo malo, doručkovali smo obilno, spremili se i krenuli tek u 5h. Situacija se menjala od trenutka do trenutka. Čas smo videli sve zvezde iznad, a samo tren posle toga skoro ništa osim prigušene lampe penjača koji su neposredno iznad naših glava. Prilično brzo smo peli i uglavnom smo bili brži od ostalih odnosno niko nas nije prestizao. Ono početno penjanje od Carrele je polako prelazilo u penjanje uglavnom u desno tako da nam je malo laknulo jer je bila smanjena šansa da nam neko od penjača sruči nešto na glavu. Imao sam utisak da smo se popeli izmedju 100 I 200m visinski ali kada sam pogledao u GPS, video sam da smo uznapredovali tek nekih 80m i tada sam stvarno pomišljao da se GPS pokvario.
Nesto pre 7h smo izasli na greben i već je bilo uveliko svanulo. Odatle smo mogli jasno da vidimo sam vrh kao i predvrh Pic Tyndall 4241mnv. Na grebenu je bilo i nešto snega i leda ali ne puno da bi stavljali dereze, ali u svakom slučaju nam je otežavalo penjanje. Na predvrh Pic Tyndall smo izašli oko 8:40h i tu je već granulo sunce dok je more oblaka bilo ispod nas. Mogli smo jasno da vidimo dosta penjača na Scali Jordan i vrh je bio odmah tu, ni blizu ni daleko. Po opisu jos nekih dva sata do vrha. Posle predvrha Tyndall peli smo i otpenjali nekoliko zanimljivih zubaca od po 10-tak metara. Pojedine naveze su se vraćale iako su bile na samo 100-tinak metara i još uvek nismo sreli nekoga ko je popeo vrh racunajuci i prethodni dan sto znaci da se vecina ljudi koja popne vrh sa ove strane silazi Hornyli grebenom u Švajcarsku.
Presli smo zubce I nastavili dalje ka vrhu. Iako sam očekivao neke silne vertikale i lestve iz opisa, toga nije bilo. Lestve su bile samo na jednom mestu i to svega 15-tak metara a ogromne vertikale nije bilo već čitav niz manjih sa štandovima izmedju. Brojali smo metre do kraja i na sam vrh izašli oko 11:35h. Na Italijanskom vrhu nije bilo nikoga dok se na Švajcarskom delu vrha pojavilo 3-4 ljudi.

Vreme je bilo prelepo a ceo prizor fantastičinantan. Oblaci su bili sa svih strana dole nisko. Malo smo bili skeptični zbog oblaka dole koji su svakog trenutka mogli da se podignu vise i najave lošeg vremena tako da se nismo zadrzavali na vrhu. Svega nekoliko minuta za slikanje što je jako malo uzimajući u obzir ceo prizor i okruzenje kao iz bajke koje smo imali na vrhu. Imao sam blagu dilemu da li da sidjemo Horny grebenom u Zermat ali sam odustao od toga zbog najve lošeg vremena za popodne i nepoznavanja rute. Krenli smo polako da silazimo i prilicno sam se iznenadio kada sam video da jos uvek ima ljudi koji idu ka vrhu. Abzajlovali smo u cugovima koliko nam je dužina užeta dozvoljavala. Imao sam problema u par navrata jer se uže često mrsilo, tako da smo nepotrebno gubili vreme. Za nekih sat i 15min silaska već smo bili blizu vrha Pic Tyndall. Oblaci su bili beli i jasni i nastavili su da se poigravaju. Sa jedne strane su se izdigli skroz a sa druge ne, dok smo mi bili tacno tu negde izmedju.

U medjuvremenu Nino je počeo da se oseća loše još od samog vrha i osecao je glavobolju i nesigurnost pri hodu, ali na svu sreću tu negde, usput smo naišli na ljude koji su tu radili. Zamenili su staru oštećenu brodsku užad sa novom i u tom trenutku čekali helihopter da ih pokupi. Iskoristili smo prevoz da se i mi provozamo I posle kraćeg vremena smo pili pivo u baru.

Miloš Radević “

Sledećeg ujutru krenuli smo nazad za Srbiju. Tokom povratka smo pričali o usponu i pokušavali da izvučemo što više pouka. Na kraju je pao dogovor da ćemo u skorijoj budućnosti ponoviti ovaj uspon, ali ovog puta sa švajcarske strane. Matterhorn je zaista nešto posebno, teško je to opisati rečima, aposlutno ni jedna planina na mene nije ostavila tako snažan utisak…

Dimitrije Ostojić

Sedmog novembra zvanično je otvorena moja prva samostalna izložba fotografija pod nazivom „Visine“ . Izložba se održava u holu Narodne biblioteke u Kruševcu i biće otvorena do 19. Novembra. Na izložbi je prikazano 45 fotografija koje su nastale u proteklih desetak godina tokom raznih planinarskih ili alpinističkih tura. Povod za izložbu je proslava jubileja 60 godina od osnivanja planinarsko-smučarskog društva „Jastrebac“ , koje je ujedno i organizator izložbe.

Imao sam tu sreću da tokom zadnjih 11 godina, koliko dugo sam član PSD „Jastrebac“, obiđem veliki broj planina na našem kontinentu. Prizori koje sam tokom tih putovanja video su možda dosta uticali na to da počnem ozbiljnije da se bavim fotografijom. I eto, ova izložba predstavlja neku retrospektivu radova nastalih na raznim planinama od malene Fruške Gore pa do velikog Mon Blana.

Za sve one koji nisu u mogućnosti da posete izložbu evo desetak odabranih fotografija :

Na kraju bih se zahvalio PSD „Jastrebac “ ,Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju na velikoj pomoći oko organizacije izložbe. Takođe bih se zahvalio profesoru Šoletu i svima ostalim koji su mi pomogli oko same postavke, zatim dr. Gradi Periću na divnom govoru, ljudima koji su došli na otvaranje i pre svega svim drugarima koji su imali razumevanje za moj rad i bez čije pomoći verovatno ovih fotografija ne bi ni bilo ;)

Zadnjih nekoliko godina Ministarstvo odbrane se trudi da raznim akcijama promoviše Vojsku Srbije i vojnički poziv, jedna od takvih akcija je i „otvoreni dan “. Svakog septembra i oktobra tokom ove akcije sve veće vojne baze širom Srbije otvoraju svoje kapije za građane, i time im pružaju jedinstvenu šansu da se se upoznaju sa vojnom opremom i druže sa vojnicima. U sklopu pomenute akcije održan je i „otvoreni dan“ na vojnom delu niškog aerodroma , gde su mnogobrojnim građanima domaćini bili pripadnici 63. Padobranskog bataljona i pripadnici V i PVO.

Na ovakvim događajima vojska uglavnom izloži svoju opremu i naoružanje i eventualno izvede neku mini pokaznu vežbu. Tako nešto sam očekivao i u Nišu, malo opreme , malo aviona na stajanci, skok padobranaca i to je to. Ali nije bilo tako, bilo je mnogo bolje , pored svega nabrojanog , piloti 98. Avijacijske baze su posetiocima priredili pravi aermiting, a momci iz 63. nekoliko skokova i CSAR važbu ! Prava je šteta što Ministarstvo odbrane nije bolje izreklamiralo događaj jer sam siguran da bi bolja reklama privukla i dosta gostiju iz drugih delova Srbije. Sve je bilo idealno, od programa do vremenskih uslova, uostalom fotografije će sve reći. Posebno bih se zahvalio Kapetanu Bradiću, pripadniku 63.padb, na ukazanom gostoprimstvu !

Krajnje čudna formacija :) An-2 i helikopter Mi-8!

Prikaz akcije borbenog traganja i spasavanja (CSAR), “STS” tima 63. padobranskog bataljona .

Pripadnik 63. padb sa automatskom puškom Zastava M-21.

Dva Orla su se pojavila bukvalno niotkuda, primetio sam ih tek u trenutku iskakanja sa ekstremno male visine kada su se već čuli. Penjanje, valjak, obrušavanje, “gađanje”, a zatim vatromet od IC-mamaca, sve je to trajalo samo nekoliko sekundi. Moram da priznam da sam bio zatrečen, trebalo mi je par sekundi da dođem sebi i da počnem da fotografišem, sva sreća pa su Orlovi napravili još jedan krug iznad nas inače ne bi bilo fotografija :) Inače sve ovo opisano je predsavljalo simulaciju dejstva po ciljevima na zemlji, koju su izveli avioni Orao J-22 iz sastava 241. lbae.

G-4 Super Galeb , iz sastava 241. lbae sa aerodroma Lađevci

Odeljenje “Gazela” , scena koju nisam video još od ‘98.

Prikaz mogućnosti gašenja požara helikopterom tipa Mil Mi-8.

Pripadnici 63. padobranskog bataljona tokom ulaska u transportni avion An-26.

Desant padobranaca 63. padb .

Novi padobran UM-1 tipa “krilo” koji od nedavno koriste pripadnici Specijalne brigade Vojske Srbije.

Još uvek su se na nebu sijali IC mamci aviona koji su samo nekoliko trenutaka ranije raketirali neprijateljeve položaje, kada su se niotkuda pojavila dva helikoptera u ekstremno niskom letu. Crveni tragovi protiv-oklopnih raketa “Maljutka” ispresecaju peštarski krajolik. Rakete su pogodile ciljeve, a poznate siluete “Gazela” polako se gube među brdima visoravni. Tenkovska četa ulazi u reon dejstva, dok samohodni višecevni raketni bacači “Oganj” dejstvuju po susednom brdu. Zemlja podrhtava od eksplozija, teško je pratiti ko i šta sve puca. Mislio sam da od jadnog uzvišenja ništa nije ostalo…

Ne, nije ratni film u pitanju, radi se o združenoj taktičkoj vežbi “Odlučan odgovor 2009″ koja je održana na Pešterskoj visoravni početkom oktobra. To je bila najveća vežba Vojske Srbije u ovoj godini, po mom slobodnom mišljenju i najefektnija. Iako sam se pošteno namučio da odem do Sjenice , mislim da je bilo vredno truda. Neću mnogo da pričam, već vas puštam da malo uživate u fotografijama…

 

Moja prva asocijacija na reči Batajnica i airshow je aeromiting Batajnica ’97, prvi aeromiting na kome sam ikad bio, ujedno i moja prva poseta jednom vojnom aerodromu. Bilo je impresivno videti sve te avione na jednom mestu…Zamislite dečaka od trinaest godina koji je celog svog života lud za avionima da na jednom mestu vidi grdosije poput Suhoja 30 ili Miraža 2000… Slično je bilo i naredne godine na istom mestu i u isto vreme, s tim da su gosti iz inostranstva odustali od učešća u zadnjem trenutku zbog složene političke situacije. U to vreme aviona je bilo dosta, sećam se da se MiG-21 sijao kao da je iz fabrike izašao, pa onda prelepi G-4M i još puno vazduhoplova koji su svojim izgledom jasno davali do znanja da imamo vazduhoplovstvo za poštovanje. Tada je retko ko od entuzijasta brojao koliko Orlova ili Super Galeba imamo u naoružanju, činilo se da ih ima beskrajno mnogo. Sećam se, aeromiting se završio nastupom akro-grupe Leteće Zvezde sa Jatovim DC-10 u formaciji.

Od ’98 do početka ‘09 se dosta toga promenilo. Letećih zvezda više nema , uništene su tokom bombardovanja, najveći Jat-ov avion DC-10 je prodat, aerodrom Batajnica je ’99 sravnjena sa zemljom, a ono malo aviona što je ostalo više nema onaj sjaj koji je nekad imalo… Posle ove priče verovatno možete da shvatite zašto sam se ironično smejao kada sam prvi put čuo da će se možda organizovati veliki aeromiting popout onog iz ’97 i ’98 na aerodromu Batajnica. To je izgledalo nemoguće, čak da su stranci i pristali da dođu, nisu imali gde jer je infrastruktura aerodroma bila neadekvatna za prijem većeg broja vazduhoplova. Nije bilo ničeg odgovarajućeg, od stajanke pa do vozila za opsluživanje aviona. Da ne pominjem da aerodrom nije imao ni toranj za kontrolu letenja!

Ubrzo su usledile i prve zvanične informacije i već se šuškalo da će do aeromitinga aerodrom Batajnica, sada poznatiji kao “204. avio baza“ proći kroz obimno sređivanje. Saznalo se da je povod za ovaj događaj sto-godišnjica srpske avijacije, što je mnoge zbunjivalo jer je poznato da je Srbija prve aeroplane nabavila 1912. godina. Ne radi se niokakvoj grešci , jer su 1909. nabaljeni prvi baloni za potrebe Srpske vojske što se smatra začetkom našeg vazduhoplovstva. Tačno pre sto godina Srbija je kupila 3 balona, koja su učestvovala u Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu.

Na opšte zaprepašćenje do aeromitinga je dosta toga urađeno: sagrađen je novi moderan toranj, puštena druga pista u rad, sređena signalizacija, nabavljene avio-cisterne i još dosta toga…Ogromna transformacija za jako kratko vreme.

Aeromiting se održao 13. septembra, generalna proba za naše letače je bila 9. a za strance 12. septembra. Iako sam te datume mesecima unapred rezervisao za aeromiting , kako to već obično biva desilo se da sam baš tada morao na neki duži put. Nije postojala šansa da u sredu prisustvujem generalnoj probi, ali sam zato za vikend bukvalno pobegao sa obuke za gorske spasioce (GSS) kako bih prisustvovao samom događaju.
U subotu ujutru po dolasku u Beograd samo sam pokupio već spakovanu opremu i uputio se pravac ka aerodromu. Tamo sam opet ugledao scenu koja me je podsetila na ’97….Dugačak niz aviona, među kojim ni manje ni više Eurofajter, F-16, Miraž 2000, Herkules, F-16 i mnogi drugi. Još veće iznenađenje je bio novi toranj…Stvarno je ličio na pravi toranj kontrole letenja a ne na PKL barake u kojima je do tad AKL bila smeštena. Majstori su još uvek trčkarali okolo pokušavajući da završe sve radove kako bi do sutra toranj bio gotov. Tog dana i nisam napravi puno fotografija, delom zbog loših meteo uslova , delom zbog ogromne udaljenosti mesta predviđenog za fotoreporter i linije letačkog programa. Ako nekom nešto znači, objektiv od 500+mm nije bilo dovoljno za upotrebljiv snimak! Sva sreća pa sam se istog dana dogvorio da mi za sutra obezbede bolju lokaciju kako bih napravio neki upotrebljiv snimak. Imao sam sreću da radim za list “Odbrana” pa je moja molba uslišina, inače ne bi bilo ništa od ovih fotografija koje ovde gledate.

Stara ekipa, Petar Vojinović (TangoSixBlog), Dušan Altagić, drajver Flajko i ja krenuli smo ranom zorom kako bi izbegli gužvu. Stigli smo među prvima, gužve nije bilo , a aerodrom još uvek prazan. Za novinare je obezbeđen mini press centar gde je bilo svega od kompjutera sa internetom pa do pića i kafe…Jedini problem je bio u tome što aparat za kafu nije bio u funkciji…. Kakvo jezivo saznanje s obzirom da predhodne noći gotovo da nisam spavao. Prešao sam pola aerodroma kako bih našao magični crni napitak, naravno našao sam , vratio se u press centar i skapirao da je u međuvremenu i njihov aparat za kafu proradio . Pa naravno, bilo bi glupo da sve krene kako treba… Elem, posle dve kafe sve je bilo ok i bacio sam se na posao. Prošetao sam se duž statičkog dela kako bih napravio “čiste” snimke dok još nema milion ljudi oko aviona , a zatim nastavio do moje omiljene pozicije za fotografisanje – trijangla, mesta koje se nalazi između piste 1 i piste 2. Odatle su kretali svi strani avioni i deo domaćih. Od tad pa do kraja dana sve je bilo sjajno sem meteo uslova. Uživao sam gledajući simbiozi veštih ruku pilota i snage aviona, a sve to praćeno grmljavinom motora od koje se tresla zemlja. No da pređem na stvar…

Zatim su usledili solo nastupi domaćih i gostujućih aviona i helikoptera.Fotografije koje slede nisu hronološki poređane…

Toliko je stvari letelo da sam u jednom trenutku skontao da su sve memorijske kartice pune , tako da sam morao da nešto slika prebacim na laptop …. Taj proces sam ponovio još nekoliko puta do kraja dana. Prva naredna kupovina su mi nove kartice od minimum 8Gb.
Znam da verovatno mnoge zanima sa kojom sam opemom radio…Naravno Canon, to se podrazumeva. Za ovo snimanje poneo sam dva tela: moj voljeni EOS 1D MKIIN i EOS 40D. Od objektiva sam koristio Canon EF 500/4 L IS , 70-200/2.8 L IS, 17-40 4L i telekonverter 1.4 po potrebi. Sve u svemu mnogo kilograma opreme, na granici koliko jedan čovek može da ponese. Dugujem zahvalnost Dušanu i Ivanu koji su mi s vremena na vreme pomagali oko nošenja opreme. Moj sada već bivši 1D MK IIN se po ko zna koji put pokazao kao najpouzdanija kamera ikad! Taj aparat jednostavno sluša svog gazdu za razliku od dvocifrenih i trocifrenih canona.

Čuo sam u par navrata da se neki žale, kao nije dobar aeromoting jer ne dolaze Rusi… I ja bih voleo da vidim neku rusku letelicu, ali imalo je i drugih stvari vrednih gledanja poput Jurofajtera recimo…Rusi su uredno pozvani, ali su pokazali nezainteresovanost za ovaj događaj. Umesto do pošalju MiG-35 koji ima dobre šanse da bude budući lovac našeg RV-a oni su odustali od učešća, čak nas nisu udostojili neke manje bitne letelice, makar na statičkom delu. Toliko o Rusima.

Gotovo da ih nema. Smatram da je sve fino oganizovano, ali je bilo par standardnih propusta, poput loše organizovanog transporta, ali o tome nisu brinuli ljudi iz RV-a već neko drugi. Organizatori bi mogli malo da pogledaju kako se to radi u inostranstvu i sve će im biti jasno. Takodje izbor hrane je bio siromašan , a to se moglo vrlo lako rešiti. Na kraju moja najveća primedba i primedba mojih kolega je mesto za fotoreportere i snimatelje. Jednostavno sve je bilo predaleko što je u kombinaciji sa lošim vremenskim uslovima činilo da je bilo nemoguće napraviti pristojan snimak. Kolege iz inostranstva su bile posebno razočarane zbog toga. Prešli su veliki put , potrošili dosta novca i sve to da bi se kući vratili gotovo bez dobrog snimka. Jedan poznati strani fotograf mi je rekao da bi radije fotografisao poletanja i sletanja van aerodroma (blizu pragova pista) da je znao da će mesto za fotografisanje biti toliko loše. Znam da se dosta vodilo računa o bezbednosti, naročito posle udesa pilota Ranđelovića, što i podržavam, ali ipak reporterim treba obezbediti adekvatna mesta za snimanje, jer će njihovo izveštavanje i atraktivne fotografije možda privuće veći broj ljudi za naredni aeromiting (ovo posebno važi za strance).

Sve u svemu aeromiting je prošao sjajno. Odavno, tačnije nikad na ovim prostorima nije viđen takav spektakl na nebu, slobodno mogu da kažem da je realno ovo veći događaj od onog iz ’97/8. Ljudima iz organizacije letačkog programa i dešavanja na samom aerodromu svaka čast. Ovaj aeromiting je na adekvatan način obeležio 100 godina srpskog vazduhoplovstva.
Za tri godine je najavljen veliki aeromiting kojim će biti obeleženo 100 godine srpske avijacije. Tada će verovatno pitanje nabavke novog višenamenskog aviona biti mnogo aktuelnije, pa možemo očekivati veći broj stranih učesnika sa svojim stejt-of-di-art višenamenskim avionima :)